- Šta smo to onda mi? Lude? Nesrecnici?
Ni s kim Istorija nije napravila takvu salu kao s nama. Do juče smo bili ono sto danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo vise nikuda. Otrgnuti smo, a nismo prihvaceni. Kao rukavac sto ga je bujica odvojila od majke reke, i nema vise toka ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije. S nejasnim osecanjem stida zbog porekla i krivice zbog otpadnistva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unapred, zato zadržavamo vreme, u strahu od ma kakvog rešenja.
Preziru nas i braca i dosljaci, a mi se branimo ponosom i mrznjom. Hteli smo da se sacuvamo, a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo. Nesreca je sto smo zavoleli ovu svoju mrtvaju,mrtvilo i nećemo iz nje. A sve se placa, pa i ova ljubav. Zar smo mi slučajno ovako preterano mekani i preterano surovi, raznezeni i tvrdi, veseli i tuzni, spremni uvek da iznenadimo svakoga, pa i sebe!

Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvesnost u ovoj neodredjenosti? Zar bez razloga pustamo da zivot prelazi preko nas, zar se bez razloga unistavamo, ali isto tako sigurno..? A zašto to cinimo..?
Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti!