I tako ona kaže da ne jede, ne spava, ne živi vise zbog tog internet tipa. Trebalo je da se vide, vencaju, imaju dete, sede na terasi svoje kucice u predgradju, s casom u ruci, i uzivaju u zalasku sunca.

Tako malo sličnosti između nas i njih, vidis i sam. Ne znam za tebe, ali ubeđena sam da funkcionises kao ja. A ja sasvim sigurno disem, jedem, spavam, ne mislim na tvoja ramena, ne zamišljam nas susret.

Sem tako, ponekad... podsete me ljudi. Juče sam, u prodavnici, naletela na tipa koji je imao istu bradicu kao ti i, naravno, bilo je dovoljno. Ne da ti se javim, već da ti napisem pismo koje, sasvim sigurno, nećeš procitati. Jer, davno je prošlo ono vreme slučajnosti, kad smo zapocinjali pisma cuvenim (i iskrenim!) „znao/la sam da ćeš se danas javiti”. Jer, davno je prošlo vreme kad smo ovde citali između redova. I, znaš, nije da zalim. Samo mi, već ti rekoh, kao sada, nedostaju. Tvoje reci, san o susretu.

No, dobro. Ja sam preterala, ti si pogresno shvatio, ucutali smo i nastavili svako svojim putem. Mirniji, verovatno. I običniji, možda malo prazniji, stariji... ali sve je to -i bez tebe u mom zivotu, i bez mene u tvom- neizbezno.

Vidim da, kao po obicaju, ništa nisi saznao iz mog pisma. Sem da te se i dalje setim, sem - evo: da sada imam psa i nova crvena kola i ... ako ocekujes neki klise tipa „imam i sede u kosi”, onda si zaboravio da sam ih i pre imala. I da je, na kraju krajeva, sve samo jedan veliki klise.

Nadam se da je i kod tebe sve OK i da ćeš uskoro patentirati tu bradicu: bićeš unikat, a ja ću te -tako unikatnog!!- zaboraviti jer niko neće moći da me podseti na tebe. Tada će izostati i potreba za pisanjem besmislenih pisama koja, srećom, nećeš procitati...