Volim žene, sve, bez razlike, ali najviše volim Poštovane koleginice. One su moj uzor i orijentir, pa i više od toga. Poštovane koleginice daju smisao postojanju jedne ovake mene, koja da živi stotinu života nikada neće postići ono što su one iznedrile za, otprilike, trećinu jednoga života.

Sve je na njima besprekorno. Od glatke i ishranjene vlasi, do praktično neokrznutih potpetica kojima odlučno, ali ipak ženstveno, najavljuju dolazak ili odlazak stvarajući za mene, kao slušateljku, utisak da se umivam morcatovskom harmonijom tona, vremena, prostora i nadasve ritma. Snaga kojom me privlače je tolika da se osećam kao orbitirajuće telo koje jednako prolazi istom putanjom bez potrebe da rastojanje skrati ili produži.

Sa ove daljine, naime, imam odličan pogled na Poštovane koleginice. Dovoljno daleko, da umem sagledati sve njihove prirodne lepote i komparativne prednosti u odnosu na druge meni poznate žene, na čelu sa mnom. Dovoljno blizu, da kao đače pokupim sve što ih je i dovelo do toga da postanu Poštovane koleginice.

To su postale ne samo zato što im je spoljašnjost besprekorna. Takvo im je sve: obrazovane; sa brilijantnom fakultetskom nadogradnjom (ali ne samo na Frizerskoj akademiji); spikaju po nekoliko jezika ne računajući maternji i novokomponovane nematernje; impresivnog porodičnog porekla, koje su udružile sa ništa manje reprezentativnim muževljevim (poreklom!); a tu su i sitna deca, upotrebljiva i kao biografski podatak: „Živi u Beogradu i majka je (upiši broj 2 ili veći) dece”.

Ali ni to nije od presudne važnosti da budu Poštovane koleginice. Jer, njihova spoljašnjost i privatni život ni malo nisu relevantni za dostignuti nivo poslovnog uspeha. Njihovog, naravno, ne mog; ja o tome ne umem ni da sanjam, a da me slučajno i strefi, kakva sam kukavica, prepuklo bi srce u junaka kao kad se pojavi Kraljeviću Marko, uzalud živevši među Srbima, što i nije važno kad je uzalud.

One su postale Poštovane koleginice zato što toliko izgaraju na poslu, trošeći znanje, ambiciju, elan, protone i neutrone, kao i kiseonik, na kontinuirano stvaranje sinapsi koje omogućavaju da ovakvima, kao što sam ja, objasne kako se vuče kosa crta ulevo, a kako kosa crta udesno. U tome su neumorne su i temeljne, neustrašive i pedagoški potkovane do te mere da se ne čudim što je meni lično najvažniji čovek na ovom svetu, kad sam mu se pohvalila kako posvećeno brinu o meni, zadivljeno rekao: „Te tvoje Poštovane koleginice imaju biciklistički karakter!”

Onda sam se zadivila sama, i to samoj sebi, jer sam shvatila da Poštovanim koleginicama oni, koji su ispod njih, služe kao pedale biciklisti, a oni, koji su iznad njih, ustvari su tačno u nivou u kome biciklisti dođe volan. A ja, i meni slični - sa kosim crtama, privilegovana sam kao futrola za vodu na biciklu: nit' me gaze, nit' mi se klanjaju. Ko zna, kad nakupim dovoljno znanja možda i mene prime u Klub Poštovanih koleginica.

Dugo sam tu želju tajila od sebe, ali kad je već isplivala iz podsvesti daću sve od sebe da osvetlam obraz i steknem ulaznicu u društvo Poštovanih koleginica. Znam i kako ću. Početak i kraj svega je u našem poslovnom toaletu, tu, na ovom spratu, tačno iza mojih leđa, gde, samo usled tragične ali otklonjive greške, nema niti jedne Poštovane koleginice. Sve golo muškinje do golog muškinja, ali, neka, ničija nije gorela do zore.

Naš poslovni toalet je besprekorno čist i bolnički beo. Gotovo sterilan. Takvog sam ga zatekla kad sam pre dve, tri godine, prvi put sa strahopoštovanjem ušla u njega, kao nova u Kompaniji i ne baš tako friška u životu. Odmah sam videla da tu ekološko-duhovnu oazu kvari jedan beli papir A-4 formata, zalepljen tačno preko puta WC šolje i to u visini u kojoj se biciklisti nalazi volan. Taj papir stoji i sada tamo, izgubio je belinu nevinosti jednog lista hartije, nekako je požuteo, a i ona slova, mada pisana sve velikim crnim slovima, pa još boldirana, nemaju više onu oštrinu. Već posle nekoliko pročitanih reči, tog prvog dana u Kompaniji, bila sam uverena da sam pravilno shvatila poruku.

„Poštovane koleginice,

u poslednjih 20 dana, imali smo preko 15 intervencija - odgušenja klozetskih šolja u ženskim toaletima na trećem, šestom i osmom spratu.

Razlozi zagušenja su zaista žalosni a posledice su curenje na donje spratove, vanredne popravke i naplata nastale štete.

U kolzetske šolje su bacane - gaće, ulošci, čarape, kese sa ulošcima, ženska marama, hulahop čarape!!!

Apelujemo na vas da:

- klozetske šolje ne koristite kao kontejnere i kante
- da postojeće kante koristite za odlaganje nepotrebnih stvari (kao što su gaće, čarape, zaštitni papir za dasku i sličan teško rastvorljiv otpad)
- da učinite mali napor za održavanje higijene i da pri tome imate na umu da WC treba da koriste i druge koleginice posle vas
- da zamislite situaciju koja nastaje prilikom zagušenja i da pomislite na ljude koji odgušuju i koji čiste proizvog nečijeg ... dela
- da razumete da i ako se uvek opere WC, zbog učestalosti problema, mogućnost zaraze postoji
- da se setite domaćeg vaspitanja

Služba nabavke i održavanja”

Poštovane koleginice su vrhunski profesionalci i to su dokazale delom. Čak 150 radnih nedelja svakodnevno im je pred očima, barem jednom, taj pamflet Službe nabavke i održavanja, i niti jednoj od njih nije na um palo da ga zgužvaju i bace u korpu za otpatke. Dugo sam mislila da se tako pokazuje snaga duha, pa sam ih sledila,papir ni pipnula nisam. Idem da se pohvalim Poštovanim koleginicama da sam ista kao one! Posle mi je bilo malo, a onda mnogo sumnjivo što nikada, da sam čula, nisu komentarisale pamflet. Ali sam mudro ćutala i mrmljala sama za sebe: kad porastem, kašće mi se samo. Evo i tog trenutka, ruku na srce - sa kosmičkom docnjom, ali to će mi Poštovane koleginice oprostiti, znam da nisu mizantropi, njima smetaju samo nedotupave koleginice poput mene. I treba da im smetam! Idem da priznam Poštovanim koleginicama da sam najzad shvatila da taj papir ne smemo dirati jer glup pamti, a pametan zapisuje.