Apokalipsa je tvorevina pisca koji više ne učestvuje u društvenom životu. On samo piše. A ono što mu se otvara gotovo da više i ne može biti predato rečima. Prorok govori tako kako čuje od Gospoda. Međutim, kod apokaliptičara toga nema zato što se tajna istorije i sudbine sveta ne mogu uklopiti ni u kakve pisane fomule...?

Mistici ih iznose u metaforama, simbolima, alegorijama, dok je svaka apokaliptika slikovita, pošto su to sve same vizije. Osim toga, apokaliptika ne govori toliko o konkretnim zbivanjima datog vremena koliko uobličuje slike predstojećeg vremena. A i svet je u očima apokaliptičara nešto što je pri kraju, što nestaje, i njihova osnovna misao usmerena je na 'poslednju borbu između dobra i zla'. Za proroke te zle sile nisu toliko očigledne, one se manifestuju u radnjama konkretnih nosilaca zla - u grehovima i surovostima imperatora, prevrtljivosti gomile i slično - dok su za apokaliptičare mračne sile istorije čitave demonske horde, skup zlih duhova koji nadahnjuju imperije, nasilnike i otpadničku gomilu.
Apokaliptičari ne tretiraju istoriju sveta kao što su je tretirali pagani. Za njih se svet ne strmogljavljuje u naručje dekadencije, ali mu se ne priznaje ni progres. dakle, progresa nema...?