Седели смо тако на једном зидићу пре пола века, досађивали се чекајући кад ће мајке да нас зову на вечеру... и започела је нека свађа. Слађо први рече:

- Е видећете ви кад дође моја сестра - све ће да вас измлати.

Ја сам фала богу потего мог течу, који је био висок ко јела и лепо мирисао. Имао сам и стричеве, ал они су мало мирисали на ускопружне вагоне 3.класе.

Амир је претио са амиџом, а Салик са даиџом. Амиџа и даиџа се ја нисам бојао: били су то углавном неки сувоњави старци, који су превише пушили и испијали прозирне босанске кахве - са њима се могло полутком од цигле некуд из мрака..

И неко је претио својим буразом који је у војски „на Ластову” па кад се врати - и он ће све наше амиџе и даиџе, ђутуре са стричевима и комшијама - све ће пушком да их помлати..

У то се јави један Дарко, мали и дрзак.
Каже „а ја ћу довести Патерсона!”
Аууу ебем ти - каквог сад Патерсона?
- Ето - Патерсона!
- Па шта је то? Јел то Годзила, јел Кинг-Конг, јел човек, да није неки Марсовац. На каубоје и индијанце нисмо сумњали: Патерсон па каубој? не иде!
- Па добро шта ти је тај Патерсон?
- Патерсон !! Ето шта је он. Он убије свакога!

Покуписмо се ми - би нам жао теча и даиџа, свих сестара и даље родбине - да их ово чудовиште не пождере, спали ил ко зна каву псину им направи. И куд баш поганом Дарку да се заломи да му је Патерсон другар?