Albanci u Beogradu - Nevidljivi ljudi srpske prestonice.

Smrt velikog beogradskog glumca Bekima Fehmiua je na neobično tužan način spojila Srbe i Albance.
Povodom sahrane i komemoracije Bekimu Fehimu u Beograd su došle njegove albanske kolege, prijatelji i zemljaci iz Prištine i Tirane. Kako je u Beogradu izraze saučešća primala njegova porodica, tako su se i u Prištini i Srbi upisali u Knjigu žalosti, koja je postavljena u Narodnom pozorištu.
- Bekim Fehmiu je bio čovek koji je često citirao Dimitrija Tucovića i govorio da su Srbi i Albanci veliki prijatelji. Živeo je u skladu sa tom životnom filozofijom. A povukao se iz javnog život onog trenutka kada je video da mnogi takav život ne shvataju. Svojom smrću Bekim Fehmiu nam je poslao poruku da treba da budemo zajedno - rekao nam je novinar Fahri Musliu, Prizrenac koji u Beogradu živi od 1972. godine, a danas radi kao dopisnik RTV Kosovo i BBC-a.
Fehmiu je, kaže Musliu, upravo pripremao za štampu svoj drugi tom memoara „Blistavo i strašno”, u kojima opisuje svoje studije i život u Beogradu i Prištini. A napisao je i treći tom o svojoj filmskoj karijeri, svetskoj slavi i svojoj albansko-srpskoj porodici.
- Smrt i sahrana velikog glumca, koji je bio iznad svega čovek sveta, okupila je Srbe i Albance u Beogradu da se oproste od zajedničkog prijatelja. Međutim, koliko do juče takvo okupljanje nije bilo moguće, jer među beogradskim Albancima postoji bojazan da ih velegradska sredina još ne razume - priča nam Fahri Musliu.
Iskusni novinar i pisac kaže da u Beogradu živi 2.000 Albanaca, ali da je svega njih 280 izašlo na izbore za Savet albanske nacionalne manjine u Srbiji. Još manje ih je bilo na glasanju u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, gde živi još 2.000 Albanaca. Albansku koloniju u Beogradu od 2.000 ljudi danas čine zanatlije, radnici, vojna lica u penziji, profesori, ali i poslanici i diplomate, kao i nekolicina biznismena. Ima onih koji su se afirmisali kao profesori Beogradskog univerziteta. Poslovni Albanci imaju petnaestak svojih firmi.
U beogradskom telefonskom imeniku postoje prezimena Tači i Rugova. Nema Haradinaja i Čekua, ali zato ima dosta Albanaca sa prezimenom Morina. Među njima su supruga i troje dece pokojnog Rahmana Morine, bivšeg pokrajinskog šefa policije, koji se bave biznisom.
- Albanaci u srpskoj prestonicu žive kao nevidljivi ljudi, jer mnogi od njih strepe od mogućih neprijatnosti. Na javnom mestu Albanci u prestonici govore među sobom srpski. Vrlo teško je naći Albanca u Beogradu koji je spreman da se slika i priča čak i za kosovsku televiziju. Znam šest porodica Albanaca iz mešovitih brakova sa opštine Savski venac, koji su da bi lagodnije živeli u Beogradu promenili albansko prezime, uzeli pravoslavnu veru, srpska imena i postali Srbi - otkrio nam je novinar Fahri Musliu, koji je lane nameravao da se odseli u Prizren, ali je ostao u Beogradu.
Priča se da je nekad u Beogradu bilo čak 26.000 Albanaca. Prestonički Albanci su pre tri i po decenije imali svoje etničko udruženje. Tu ideju je prvi dao profesor Halil Trnavci. Albanski studenti su u Studenskom gradu na novom Beograduz formirali KUD „Perpjeka”, koji je sredinom osamdesetih ukinut.
Zbog bombardera NATO, veliki broj beogradskih Albanaca se 1999. povukao u svoj rodni kraj, Prištinu, Peć, Prizren i druga mesta na Kosovu, ali i u Makedoniji i Albaniji. Poznati buregdžija Nuredin Nuredini se sa kompletnom porodicom odselio u Beč.
- Albanaci u svemu dele sudbinu ostalih žitelja prestonice. Imaju Albanci i određene probleme u Beogradu, ali ja ne bih želeo da govorim o tome... - rekao nam je svojevremeno profesor albanskog Halit Trnavci sa Filološkog fakulteta, na kome danas radi još troje Albanaca.
Novobeograđanin Isak Aslani, poreklom sa tromeđe Kosova, Makedonije i Srbije, koji preko četiri decenije živi u srpskoj prestonici, odlučan je, kako nam je rekao, da završi svoj život u Beogradu. Ne žali se na narod, već na gradsku administraciju:
- Imao sam probleme kao čovek, a ne kao Albanac, jer se za moju sudbinu niko nije interesovao. Podizao sam četvoro dece, žena mi je invalidski penzioner, a ja sam muku mučio oko stambenog prostora. Živeo sam na Novom Beogradu u jednom ateljeu, koji plaćamo, ali koji ne možemo da kao drugi ljudi da kupimo ili dobijemo kao trajno rešenje. Žalio sam se čak i predsedniku Srbije, ali pomoći dugo niodkuda nije bilo. Nisam se u javnosti oglašavao, jer sam strepeo od reakcije ljudi. Ima veće sirotinje od mene. To je razlog što mnogi drugi Albanci ćute, jer ne veruju da ima nekog da im pomogne - rekao nam je Isak Aslani.
Kako tvrde naši sagovornici većina Albanaca ne oseća strah što žive sa Srbima i ostalim Beograđanima.
- Ne osećam nikakav strah u Beogradu. I pored svih nevolja Albanci i Srbi, oni pravi prijatelji, kumovi, drugovi i kolege nisu prekidali svoje veze. Svih ovih burnih godina u Beogradu postoji tajni život Albanaca i Srba, koji se diskretno sastaju i ćute jedni o drugima - tvrdi Fahri Musliu, koji je vikendom iz Beograda putovao u Prizren, gde su živeli njegova supruga i četiri ćerke.
Prema njegovim saznanjima beogradski Srbi i Albanci se tajno sastaju i u Skoplju, Rožaju, Novom Pazaru, Sofiji, Nišu, Kragujevcu i Kraljevu.
- Kako albanska vlast ne obraća pažnju na Srbe u Prištini, tako ni srpska vlast ne primećuje Albance u Beogradu, ali život sam spaja i Albance i Srbe - tvrdi Fahri Musliu, dugogodišnji Beograđanin.
Albanci sa Kosova sve češće dolaze u Beograd da se leče na VMA, u Kliničkom centru i klinikama u Zemunu, na Zvezdari i Bežanijskog kosi. Svi se vraćaju na Kosvo puni reči hvale za srpske lekare i Beograđane. A i Srbi iz Beograda se sve više interesuju za albanski jezik i kulturu. I za putovanje u Prištinu.

SIROMAŠTVO KRIVO ZA SVE

Bekim Fehmiu je u srpskoj prestonici 1962. diplomirao glumu i snimio svoj prvi film „Saša”. Oženio se glumicom Brankom Petrić, sa kojom ima sinove Uliksa, glumca u Njujorku, i Hedona, biznismena u Beogradu.
U teškim vremenima Fehmiu se nije selio na Kosovo. Kad smo mu prošle godine rekli da je on najpoznatiji Albanac u srpskoj prestonici, pokušao je da nas demantuje:
- Od mene su popularniji fudbaleri Fahrudin Jusufi i Dževad Prekazi. Moja porodica živi u Beogradu, a rodbina je iz Đakovice i Prizrena. Ne bavim se politikom, ali hoću da kažem da je naš najveći problem siromaštvo, a ne ljudi i njihovi međunacionalni odnosi - rekao nam je Bekim Fehmiu, koji rado citira reči Dimitrija Tucovića da su Srbi i Albanci najveći prijatelji.