Čekao sam te na horizontu događaja.
Duboko.. dole u lavirintu..
Tih dana.. brojao se broj meridijana
po pređenom putu nepreglednog sebe.
Hoćeš li doći? ..pitao sam se...
Hoćeš.. li se opet roditi?
Malo sam tada znao o našim susretima
i koliko je sve unapred bilo predodređeno.
Sedeo sam na staklenoj stolici
u providnoj četvrtastoj prostoriji
zarobljen u kockactom ehu fraktalnih ogledala..
i zapravo.. vrteći globuse.. pitao se o tebi?
Hoću li umeti da te pronađem?
Da li ćemo se opet prepoznati?
Kako li ovog puta izgledaš?
Zvezde su počele same da se proračunavaju..
U hodnicima entropijskih sećanja
Tražio sam aksiomska vrata
Bilo zbog ulaska ili izlaska
Svejedno.. svaka bi pre ili kasnije vodila do tebe.
Baš zato te i pitam, ali ne zameri mi
I ne boj se.. tako ti Boga.
Ako te i ovaj put pronađem
Ako te zaista nađem..
Hoćeš li već jednom prestati
sa upornim i dosadnim inkarnacijama?
I makar jednom, barem jednom
prenoćiti mene?