MOJ SOKAK!
Mislim da svako od nas nosi ovaj sokak u svom srdascu i ljubomorno ga cuva od onoga sto oni koji neznaju sanjati zovu PRAVI ZIVOT,STVARNOST...Ma i ta stvarnost..ovisi iz kojeg kuta gledaš.Medalja uvek ima dve strane.Šta mi ko može ako ja hoću da je bas ovaj sokak stvaran a ono drugo san...eto bas!

Lepo je znati da negdje postoje ljudi sa kojima bi se tako savršeno uklapali a ujedno i tako bolno jer nas dele kilometri, sudbine, prilike i neprilike.

Spoznaja da će od njih verovatno zauvek ostati samo slova na ekranu i sličica koja oslikava karakter, zna ponekad da deprimira.

Sve one misli, tuge, radosti, gramatičke greške, lapsusi, pojaviće se samo kad klikneš na ... „connect” ... a tako bi ponekad želeli da budu prošaputane na uho... ili bar ispričane uz kafu...

Nekad pre razmišljao sam kako je najbitnije da nisi sam, da imaš ljude oko sebe, da imaš društvo i kad društvo zove ti ideš van bez obzira na sve. No, često sam dolazio do saznanja da su ti isti ljudi s kojima sam bio i družio se samo stranci koji se osećaju kao i ja. Bili smo usamljeni svako ponaosob. Imali smo svako svoj svemir ali bitno je da smo zajedno. No, kako je vreme proticalo shvatio sam da to nije ono što želim. Tokom vremena shvatio sam da nije bitno što si sam, već je bitno što si usamljen. Poradio sam na tome dakako i iskristaliziralo se nekoliko stvarnih prijatelja. Sad nisam više usamljen.

Ova tema me navela da se prietim tih dana i povučem paralelu. Nije bitno gdje ste nickovi ili avantari ili ljudi, to je stvar mesta, bitno je da uz Vas nisam usamljen. Iako sedim sam u sobi, iako sutra idem na posao, iako živim život kao i vi, trenutno šetam „nekim” sokakom i nadam se da ću Vas sresti...

_________________
„nije ptica sve što leti
nije žena sve što leži”