По ко зна који пут ме изненади балијска затуцаност, мржња и примитивизам. У прошлогодишњој емисији Квадратура круга (Радио ТВ Србије) о великој љубави и страдању Бошка и Адмире из Сарајева, њени родитељи нису хтјели да узму учешће нити било шта да кажу, са њихове стране ни послије 20 година НЕМА ПОРУКЕ!
Ваљда јер емисију снима тв Србије, без обзира што су им кћер и несуђеног зета убили баш њихови локалци припадници 'Шева'.

Ријечи Бошкове мајке, истовремено благе и прејаке, носе поруку...то само може мајка Српкиња.

http://www.youtube.com/watch?v=QNqgkwpQiLM

***Убице некажњене, значи награђене и охрабрене***

****
и тако редом...
****
Др Најдановић убијен зато што је био Србин
Поносна сам на свог оца Милутина Најдановића који је због својих патриотских осјећања мучки убијен. Он није знао да се спрема рат, те смо тако наивно остали у Сарајеву кад је рат почео. Још је наивније то што смо вјеровали у људскост. Читали смо Aндрића и његово „Писмо из 1920”, али ништа нисмо научили.

Рекла је ово „Гласу Српске” најмлађа кћерка угледног сарајевског љекара Милутина Најдановића, Мирјана Најдановић-Којић.
Монструозан злочин над љекаром Грудне хирургије проф. др Милутином Најдановићем остао је под велом тајне и неријешен више од двије деценије. Он је убијен у ноћи 14. августа 1992. године у ратном Сарајеву, а истраге о том убиству, као ни криваца, и даље нема.
Др Најдановић био је посланик СДС-а у првој демократској Скупштини СРБиХ. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву и оснивач Торакалне хирургије у том граду.
Његова супруга Рикица Најдановић, кћерка угледног писца Исака Самоковлије, у више наврата покушавала је доћи до података ко је и зашто убио њеног мужа. Наилазила је само на зид ћутања. Рикица данас има 90 година и живи у Београду.
Најдановићева кћерка Мирјана, која је рат дочекала у истој згради гдје су живјели и њени родитељи, била је свједок претреса, малтретирања, одвођења њеног оца на саслушања.
Седам дана прије него што је њен отац убијен успјела је да побјегне из Сарајева захваљујући чињеници да јој је мајка Јеврејка.
О ономе што се дешавало, тешко говори и данас.
- Не желим да причам о убиству оца. Знам само да је тата невин убијен само зато што је био Србин и члан СДС-а. Чуле смо најстравичније приче о томе шта се десило, и те приче, те мисли и те слике ће ме пратити док сам жива - каже Мирјана.
Не вјерује да ће кривци за убиство њеног оца изаћи пред лице правде.
- Aко власт у првих пет, десет и 20 година није ништа истражила и предузела да се то открије, неће то урадити ни у сљедећих 20. Убице и наручиоци убиства ће остати некажњени и мислим да се ту ништа неће промијенити. A сви они, и убице и бивши пријатељи који су се огријешили, знају шта су урадили, а ако су живи, присиљени су да живе са својом савјешћу, ако је имају - каже Мирјана.
Истиче да је поносна на свог оца Милутина који је убијен само због својих патриотских осјећања.
Њена породица, каже, наивно је рат дочекала у Сарајеву.

- Видите, Јевреји су неспремни дочекали Други свјетски рат, а Срби у Сарајеву су, ето, неспремни дочекали 1992. Јевреји су извукли поуку из својих страдања и организовали се 1992. Само се надам да ће и Срби извући своју поуку. Мој тата није знао да се спрема рат, и наивно смо остали у Сарајеву кад је рат почео. И што је још наивније вјеровали смо у људскост. A читали смо Aндрића и његово „Писмо из 1920”, и ништа нисмо научили - каже Мирјана.
У изјавама које је медијима непосредно послије убиства професора Најдановића давала, његова супруга Рикица Најдановић наводила је да су се „негдје иза 21 час 14. августа испред улаза појавила три наоружана човјека у маскирним униформама” и да су га одвели. Тада га је посљедњи пут видјела живог.
- Казали су да долазе из МУП-а и Милутину наредили да се спреми и да иде на саслушање. Милутин се поздравио са мном и казао да не бринем - испричала је Рикица.
Каже да се ни они ни Милутин више нису појавили, а да су сутрадан дошли људи из ЦЈБ.
- Уредно су показали легитимације и питали како је Милутин био обучен када је одведен. Претпостављам да су га видјели још раније убијеног и само дошли да потврде идентификацију. Двије комшинице су отишле са њима да га идентификују и касније ми рекле да је убијен. Ко је то учинио, зашто и због чега, не знам - причала је Рикица, такође угледни љекар.
Служба за информисање тадашњег МУП-а РБиХ саопштила је да је 15. августа 1992. године око 11 часова ЦЈБ „обавијештен од Војне полиције РБиХ да се на горњем улазу стадиона ”Кошево„ налази Н. Н. леш”. На лице мјеста је изашао истражни судија, замјеник јавног тужиоца и оперативни радници ЦСБ. Прелиминарним прегледом леша утврђено је да је убијен са више хитаца из ватреног оружја и да леш није старији од један до два дана. Прегледом гардеробе нису пронађена документа за идентификацију, осим једног писма, а у потпису „Милутин Најдановић”.

Додаје се да је истог дана „обављен информативни разговор са супругом погинулог, комшијама и љекарима из болнице ”Кошево„, гдје је Најдановић радио прије пензионисања”.
-Тузлански адвокат Фарук Балијагић увјерен је да је убиство угледног љекара Најдановића рукопис терористичке јединице „Шеве”.
- За све народе и све људе који живе у БиХ било би добро да се коначно расвијетли питање „Шева” које је годинама под велом тајне. Aпсолутно би било исправно и правда би била задовољена. Међутим, одређени зли људи једноставно желе да те злочине скрију и заиста их све ове године успјешно скривају - казао је Балијагић.