PECАТ | 23/10/2012 | 11:16

Поглед из Источног у „Блискоисточно” Сарајево

Пише: Гвозден Шарац, Своје коментаре и сугестије шаљите на: [email protected]

Двије деценије од почетка несрећног рата на простору БиХ, Срби су и даље за Бошњаке и Хрвате агресори, геноцидан народ. Од кога се тражи да се свакодневно извињава, моли за опрост па ако буде довољно ревносан у окајавању својих гријехова можда могу да остану да „живе с нама” како недавно рече сада већ бивши реис Мустафа ефендија Церић. Баш као да Срби нису аутохтони народ на простору БиХ, већ неке „дошле”. Ма зна то добро „бивши” али се прави луд. Прича око придошлица и старосједелаца подсјети ме на једну пријератну, сарајевску „легенду” о изградњи Старе цркве на Башчаршији. Муслимани су с поносом на тој легенди истицали своју „мерхаметли” особину. Као лоше су се у прошлости понијели према Србима те су то увидјели и на вријеме исправили своју грешку.

„Легенда” каже да су Срби одлучили да направе Божији храм али без дозволе турских власти то је било немогуће. Стиже им „абер” /глас/ од султана да могу да направе цркву али величине бивоље коже. Наратори који су с генерације на генерацију препричавали ову причу често додају да се султан слатко насмијао својој пакости Србима јер каква би то била црква величине бивоље коже. Елем, Срби мудри, намазини свим бојама досјетише се, те кожу исјекоже на танке траке, опасаше с тим тракама круг и добише потребну површину за цркву. Султан не хтједе да погази своју ријеч и бијесан на „Кауре” дозволи им да направе Цркву у Сарајеву.

Генерације сарајевских Срба живјеле су с овом легендом, вјеровале у њену истинитост и хранили свој его небеског народа. Ријетки су схватили временске контраврезе у причи и њену опасну поруку.Наиме,познато је да су Турци-Османлије средином 15. вијека дошли тачније окупирали Босну. Иако су писани трагови из средњег вијека о зидању цркве Светих архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву уништени, археолошка налазишта и византијски стил градње указују да Стара црква потиче из 12-ог вијека, чак и раније. Дакле, барем 100 година прије доласка Османлија што у потпуности обесмишљава горепоменуту легенду. Међутим, остаје горак укус да је неко том, наоко наивном „причом” желио прекројити историју и казати ко је старији у Сарајеву, Босни ?

И није то једина подвала сарајевским Србима. У ратној и поратној терминологија Шехера, сарајевски Срби су „папци с брда” који су насумице и неселективно пуцали по Сарајеву. Аутоматски, по тој матрици Бошњаци су доњи и жртве. Да се разумијемо пуцали су и једни и други али нешто друго ту не штима.

Прво, како су сарајевски Срби на прагу својих кућа могли бити агресори? Друго, Грбавица, Илиџа, Илијаш, Рајловац, Хаџићи, сарајевски квартови и предграђа које су Срби „држали” у рату су на истој надморској висини као и рецимо Башчаршија, Маријин Двор или Алипашино поље који су били у „рукама” безгрешне АРБиХ! Јесу Срби били на брдима али и Бошњацима је у рату пријао планински ваздух и панорамски поглед кроз нишан хаубице или снајпере с Игмана, Мојмила, Дебелог брда.

Све ово што пишем одавно је свима познато али не вриједи, и даље смо „бедгајси”. У посљедње вријеме вјешто нам „пакују” причу о томе да смо придошлице, гости на ове просторе те да се тако и понашамо, у супртоном правац Србија. Србија нам је драга, многе сарајлиле потражиле су срећу с друге стране Дрине али знатан број оста и буквално на ледини направи Источно Сарајево. И даље га граде и шире. Направише Срби на Врацама цркву, копију оне Старе на Башчаршији да их подсјећа на Сарајево, на вишевјековно битисање на овим просторима. Е једино не питаше ововременске султане за дозволу, можда је ту проблем.
Дуња Крчо

http://www.rtrs.tv/program/tekst.php?id=31