02. 10. 2012

Nenad Kecmanović

Alahimanet Sarajevo

Sekularisti, koji su stalno držali vlast u BiH, odvojili su islam od šerijata, a onima koji znaju šta je islam jasno je da je to nemoguće, poručio je onomad lider bosanskih vehabija Nusret Imamović pred 400 slušalaca u Bošnjačkom kulturnom centru usred Sarajeva. Otvoreni poziv na uspostavljanje islamske teokratije u BiH izazvao je aplauz u dvorani i muk u gradskoj politici i medijima. Ako su aplaudirale lokalne vehabije, nije valjda da su pristalice ovog islamskog pokreta preužele i političke i uredničke funkcije.

Sistematsko prećutkivanje šokantnih izjava ne samo vehabijskih nego i drugih islamskih prvaka u Federaciji i Sandžaku, kao i onih iz vladajuće turske islamske partije u Turskoj, postalo je stil ponašanja bošnjačkih političara i novinara. O sve učestalijim javnim ispadima Cerića i Zukorlića, Davutoglua i Erdogana o tome kako „BiH treba prepustiti Bošnjacima jer Srbi i Hrvati imaju rezervne domovine”, „kako su hrišćani dobro došli u Sarajevo ukoliko se prethodno izvine Bošnjacima”, kako je „Bosna 81. turska provincija koju je Alija turskom lideru ostavio u amanet” itd. u sarajevskoj štampi se prenose informacije bez komentara. Znak ignorancije ili prećutnog odobravanja?

I jedno i drugo. Mnogi laički Bošnjaci, pa i bosanski muslimani, donedavno su mislili da će vehabijske komune, izolovane u nekoliko napuštenih srpskih sela u Federaciji, ostati na margini glavnih sekularnih i verskih tokova i da ih treba ignorisati. Na mudžahedine, koji su dobili državljanstva kao nagradu za ratne zasluge, oženili se bošnjačkim ratnim udovicama i formirali prve vehabijske zajednice, gledali su istovremeno i sa odobravanjem, koliko zbog bratske solidarnosti, još i više zbog zebnji koje su širili u hrišćanskom okruženju.

Ponašanje gradske sirotinje, koja je za solidnu mesečnu apanažu preuzimala vehabijsku kostimografiju (skraćene čakšire, poduže brade, ćulasi na glavi) i okupljala se u monumentalnoj džamiji na Dobrinji oko radikalnog imama Muderisa, komentarisano je sa mešavinom prezira prema potkupljivoj fukari i ponosa što su radikalni borci za muslimansku stvar obukli uniforme. I operetski atentat vehabije Jašarevića puščanom paljbom na utvrđenu zgradu američke ambasade takođe je pokrenuo protivrečna osećanja prema muslimanskom junaku koji je hrabro udario na „veliku satanu” (Homeini), ali i izazvao gnev moćnog zaštitnika (SAD).

Ali, dolaskom vehabijskog lidera Imamovića iz Gornje Maoče i izlaskom četiri stotine vehabija iz džamije Kralj Fahd u civilne prostore u centru grada, sa optužnicom za „vladajuće sekulariste”, moralo bi da zabrine Lagumdžiju, Radončića, Tihića i Izetbegovića, jer za njima zvona zvone. Da li to dovde dopire miris „arapskog proleća”?

Analogija možda deluje veštačka. Ali, pobune protiv diktatura u Tunisu, Libiji, Egiptu, Jemenu i Siriji nisu bile sasvim spontane, ali ni sasvim spolja uvezene. Nezadovoljstvo masa bilo je nesumnjivo u porastu, ali autoritarni režimi Ben Alija, Gadafija, Mubaraka, Saleha i Asada mogli su da ga, bar srednjoročno, drže pod kontrolom pomoću modernog zapadnog naoružanja. Amerikanci su, međutim, odlučili da krenu u susret događajima tako što će sponzorisati pobunu i sami pokrenuti promene da bi mogli da ih kontrolišu i usmeravaju sve do raspisivanja dirigovanih izbora koji će dovesti na vlast poreklom arapske kadrove školovane na elitnim univerzitetima u SAD i usavršavane u tamošnjim naftnim kompanijama, finansijskim institucijama i međunarodnim organizacijama.

Posle Iraka, uzdržane i nepoverljive zapadnoevropske partnere u tom projektu zamenila je Turska, koja je postala produktivan amalgam sekularizma i islamizma, demokratije i hapšenja kemalističkih generala i opozicionih novinara, prozapadne i proarapske politike, nula problema sa susedima i neootomanskog ekspanzionizma. Uzor koji je trebalo da slede muslimani, kako na Bliskom istoku tako i na Balkanu. Stvari su se, međutim, „tu i tamo”, otele kontroli, pa su, recimo, u Tunisu i Egiptu, vlast na demokratskim izborima preuzela Muslimanska braća zato što su u vremenima diktature bila jedini oslonac obespravljenoj sirotinji.

A ni kod Bošnjaka u BiH se nije primio recept turskog prosperiteta i političke stabilnosti. Uprkos porukama ljubavi sa Bosfora, prve turske privatne kompanije koje su stigle u Sarajevo (nafta i avioprevoz) ubrzo su se povukle sa gubicima.
Begovski osiona sekularna bošnjačka politička elita podelila je glavninu islamske pomoći koja je bošnjačkom narodu stigla tokom rata, posle rata je progutala četiri petine zapadne pomoći koja je stigla u BiH, a poslednjih godina više puta je opustošila budžet Federacije i ispraznila penzione, zdravstvene i socijalne fondove.

Vehabije, finansirane iz riznice prebogatog saudijskog dvora, međutim, uz pristupnicu u školu radikalnog islama, „koga nema bez šerijata”, nude stipendiju od 200 KM. Da li su to sada izašli na političku scenu oni „ludi radikali” sa kojima je Lagumdžija na početku mandata zapretio Zapadu ukoliko ga energično ne podrži? Ako jesu, onda su tome dobrano doprinele upravo ludorije koje je sam počinio, i to baš uz podršku Zapada.

Sve u svemu, međusobno udaljavanje između tri naroda u BiH nije više samo stvar bošnjačkog hegemonizma, ni srpskog i hrvatskog separatizma, ni verske i nacionalne netrpeljivosti, ni nezaceljenih rana iz građanskog rata, nego sve šireg i dubljeg kulturnog i civilizacijskog udaljavanja zbog koga će BiH teško opstati. Utoliko bismo mogli da kažemo „njihov problem”, ali ni Bakir ni Taip ni Nusret ne govore o pola većeg entiteta, pa ni o Federaciji, nego o celoj BiH.
Sve dok smo još zajedno, problem je i naš.

http://pressrs.ba/sr/kolumne/kec_iz_rukava/story/24508/Alahimanet%20Sarajevo.html?message=ok