To je isto kada pocinjes da gradis kucu,prvo krov po onda ostalo.Ne prvo stalicu,pa kravicu.Tako ti je i u tvom biznisu,prvo si trebao sve da zavrsis,pa tek ona ,prostor,masine,radnu snagu itd.Da ne napravis još jednu kardinalnu grešku,gledaj prvo da se roba plasira na sigurno,a ne posle proizvodnje kada je sve gotovo traziti kupca.

Između ostalog, ja bih se na tvom mestu obratio ministarstvu privrede Srbije. 20 radnika nije malo, a ako biznis krene dobro verovatno ćeš da ga proširis i zaposlis još i vise a možda čak i da izvozis. Ovde u Kanadi možeš da dogovoris da se sastanes sa predstavnikom vlasti, zaduzenim za malu privredu, i on će ti dati stampani materijal koji će te uputidi u detalje, odgovoriti na sva tvoja pitanja itd... ja bih se, na tvome mestu, obratio ministarrstu privrede i otvoreno im rekao: „Hoću da otvorim taj i taj biznis i želim da sve oko papirologije, inspekcije, poreza i drugih obaveza znam unapred - tako da kasnije ne bude iznenadjenja”

Da, zaista je savet mudar, ali primenjiv samo u normalnoj državi. U državi koja zna šta hoće i u skladu sa tim se pripremi i organizuje.
Međutim, iz naj boljih namera, želim da ti skrenemo paznju na STRASNO VLIKI OPREZ. Greška (koja u opste ne moira biti tvoja) se strasno skupo placa-to znam iz vlastitog iskustva.
Što se ideje tiče mislim da je veoma dobra-kao ideja. Što se tiče same realizacije mislim da će tu biti stvarno jako teško-čitaj nemoguće-ako o svom poslu mislis kao svako normalan, ali i vrlo moguć ako imaš veze sa politicarima, mafijasima i sličnom kategorijom.To je na zalost provereno nebrojeno puta.
Prvo, kada radis biznis plan ovde nisi u poziciji uopste da ga uradis valjano. Bitna stavka biznis plana jesu troskovi. Kako da ih saznaš kad nikada ne znaš posto će biti struja, voda, plin. Čim to niko ne znam onda samim tim ne možeš znati koja će ti biti projektovana cena repromaterijala koji god on bio. Potom u kategoriji troskova imaš i razne poreze i takse i tako to. Za sada znaš samo one koji se odnose na državu ali ne i one koji se odnose na lokalne zajednice.Oni su em nesigurni em do kraja nepoznati. Ovde već imaš rizik da iskliznes iz osnovne kalkulacije.
Drugo,sledeći momenat je projekcija zarade ili prihoda kako god. Ako nešto recimo prodajes za 100 dinara, svakako nije isto ako to naplatis za mesec dana ili 6 ili 12 ili nikada. Potom svakako nije isto ako u jednom trenutku ti umesto naplate nude raznorazne kompenzacije (pa za keks nude pesak, demodirane cipele, zamrznute jagode ode pre dve godine ili slično). Ako slučajno postoji i neki kredit koje redovno otkucava svaki mesec bez obzira kakva je tvoja realizacije onda je propast NEIZBEZNA.
Sledeće, jeste distribucija proizvoda. Znaci li pravis nešto jako skupo ili tehnoloski komplikovano pa klijenti sami dolaze po to i tada si u poziciji da trazis placanje u napred, ili radis velkiku seriju da kažemo jeftinih komada kada moras imati jako veliku distribuciju kada nastaje ogroman problem. U ovoj situaciji ne možeš izbeci velike trgovinske lance koji određuju pravila igre u kojima tebe ili ima jako malo ili,najcesce, te nema u opste. Onomad je u nekim našim novinama pisalo kako je delta okupio sve svoje dobavljace i sastanak zaoceo rečima : Ko ne može da me prati na 360 dana molim da napusti prostoriju odmah. E ti sad sebe udeni u ovakvu situaciju jer je ona slična za sve velike lance, koliko ja znam.
Zatim, osim pomenute oblasti jeste svakako i ob;ast uslova za rad, kako tehnickih tako i formalno pravnih. Pošto je reč o hrani tu je HACCP neizbezan. E tu je poseban gust jer oni koji treba da ga nadgledaju u najvecem delu nemaju pojma ali zato usi zvrcu kad god to mogu. Provere radi otidi u ministarstvo i reci im svoju ideju ali trazi da ti tačno kažu kako treba da izgleda objekat u kojem ćeš raditi. Nemaju pojma, najcesce. Uputice će te na neku projektnu kucu gde ćeš uraditi projekat i ozidati objekat. E onda ide zavrtanje usiju jer kad je sve gotovo onda HACCP majstor dodje i pita sto je taj prozor tu, sto su plocice te i te boje, zašto je bojler plav itd itd. I ti onda otkrijes rupu na skasiji i ruku u dzep. Kada to prvi put uradis onda tu vise kraja nema. Ako slučajno krenes proceduralno pa se zalis, pocnes da dovodis koje kakve vestake i slično znaj da kada to isteras do kraja keks vise neće postojati. Kad u poverenju pitas nekog odgovornog pa sto sve tako dobije odgovor što se kupaš kad ne znaš da plivas.
Ako slučajno za bilo šta trazis bilo kakav kredit onda si tek u problemu. Krediti odnosno banke su legalizovane mafijaske organizacije sa kojima nikada nisi nacisto. Recimo samo u poslednje vreme je prepuno primera gde su ljudi poverovali u dobronamernost države i banaka i sve svoje zalozili da bi kupili krave i zapoceli proizvodnju. Pitaj ih sada šta misle o svemu kada su shvatili da su prevareni. Sve je prošlo i sve je ovako i onako jedino su kreditne obaveze ostale. Ljudi sada ostaju bez kuca i imanja, a radili su kao stoka i ne da nisu zaradili nego će ostati i bez onoga sto su imali. Krediti može ali ako si kao miskovic. Dobijes kredit koje ćeš početi da otplacujes za dve tri godine, kupis hotel koji za dva meseca prodas nekom strancu za vece pare i u trecem mesecu vratis kredit i tebi ostane neko milionce za koje nit si orao nit kopao.
Na kraju, znam da ovo sve zvuci sumorno i depresivno ali je na zalost upravo tako. Na najvecu zalost za ovu drzaju, jedini izlaz za one koji žele da se bave malim poslovima jeste situacija tras roba tras kes. To ovde jedino uspeva na pijaca i sličnim mestima. Sve ostalo je cista propast ako niste u nekoj politici ili organizovanoj grupi. Moj licni savet je da ne treba odustajati ali da treba biti vrlo oprezan i opredeljivati se za ona mesta gde je sve ovo daleko bolje organizovano i sigurnije pa makar se to zvalo i Rumunija ili Tunguzija. Prava je pobeda u poslu ako uspete da ono sto proizvedete plasirate na neko ozbiljnije trziste tipa EU, SAD ili slično, mada je kriza i ovde narusila neke odnose koliko vidim.
I sad na samom kraju, molim one koji ništa u svom zivotu od ovoga nisu probali ne prosipaju pamet da bi bili primeceni na diskusijama, cime bi poveli nekog u pripast zasigurno. Sve ovo pisanije je iskustvo u dvadesetak godina postenog i krvavog rada koje se zavrsava time time da ću živeti na ulici i ostati bez onoga sto su predhodne generacije stvarale. Mozete reci i da je ova diskusija rezultat moje razocaranosti-prihvatam- i želim vam svaku dobru skrecu! Motiv pisanja ovih redova jeste da budtete OPREZNI da se ne biste posle kajali.

proba

i ja želim da budem glumica!

Stvarno otkuda ti ideja da je ta fabrika keksa a ne nešto drugo profitabilno tamo i u ovo vrijeme?