Generalno gledano, kad dete jednom krene sa ozbiljnim obavezama, tu je kraj njegovom pravom detinjstvu. Niko nema pravo da detetu uskrati bezbrižnost.
Međutim, ako ide u predškolsku ustanovu, biće mu lakše u školi sa drugarima koje već poznaje.

Radi kako te pamet uči, sama najbolje poznaješ situaciju.

A to, da li će neko ostati bez posla... neka brine država o tome.

Zaboravih reci ne radi se tu ni o kakvoj uceni nego o zakonskim pravilima.Nije tvoje dete jedino u odeljenju biće dosta dece njegovog uzrasta,neki čak i mladji koji mesec od njega.

Uz izvinjenje sto malo skrecem sa teme, u zelji da cela stvar dobije dodatnu dimenziju, da li su roditelji svesni skolovanja najuspesnijih ljudi? Pod pretpostavkom da nam je svima cilj da imamo decu koja će maksimalno razviti svoje potencijale, da li je neko analizirao kako su poceli sa osnovnim obrazovanjem velikani kojima se danas divimo?

Tesla? Vise se igrao nego sto je isao u skolu kao dete.

Marija Kiri (prvi dvostruki nobelovac)? Pocela sa skolom sa 10 godina. Skola je bila u vlasnistvu njene porodice tako da nije bila klasicna skola za nju.

Leonardo da Vinci? Nikakvo skolovanje. Potpuni „auto-didact”, i jedini problem koji je imao zbog toga je to što su ga smatrali nizom klasom jer nije pricao Latinski, već samo narodni Italijanski jezik. Danas su svi ti uceni ljudi koji su pricali Latinski zaboravljeni.

Betoven? Ucio ga je otac kod kuce.

Disney? Igrao se na farmi i tako zavoleo zivotinje sto ga je kasnije inspirisalo za sve one animirane filmove.

Ako se malo vise zabavimo ovim problemom, videcemo da je za decu najvaznije da potpuno razviju svoju kreativnost i osecaj slobode a ne da sto pre nauce da sede mirno u stolici, ne mrdaju po ceo dan, upropaste sebi zdravlje time, i na kraju nauce gomilu nepotrebnih gluposti napamet. Ko smatra jako vaznim sve one glupave pesmice koje smo morali da naucimo na pamet? Ko stvarno veruje da jedino u skoli može da se nauci matematika ili azbuka?

Stoga, nema zurbe, upisite dete kada vi mislite da je najbolje i dajte mu sto vise prilike da bude DETE a ne „djak”. I kada krene u skolu, ne terajte ga ni na šta; objasnite mu da su ocene nevažna glupost, sargarepa na stapu koja se mase magarcima ispred glave. Dete nije magarac, i ne treba da se trudi da zadovolji nekoga, već treba da se igra, i istrazuje kako to ono hoće. Priroda nas je već stvorila radoznale, nema potrebe da se neko ili nešto namece kao pametniji od prirode.

Ucenje i skola nisu jedno isto.

Ursula, kako se može nešto dobiti a ništa ne izgubiti?

Recimo, ako dete krene sa 5,5 godina u skolu, zar nije izgubilo 1.5 godinu bezbriznog detinjstva? I ja sam isao u skolu kao dete, i secam se da vise nije bilo igranja napolju do mile volje kada sam krenuo u skolu. Šta vise, nije bilo vise uopste igranja napolju sem u toku raspusta za koji se živelo. I sve sto sam naucio mogu da bacim u djubre, od Tita, preko rudnika u Bosni do marksizma i srpskog jezika. Nešto malo fizike i hemije i matematike je vredelo, ali to se sve može nauciti za par meseci a ne 12 godina driblanja.

Ako detetu „trebaju obaveze”, zar je skola jedini način? Zar obaveza da pospremi za sobom, nauci da pripremi samo svoj dorucak recimo ili da se obuce, zar to isto tako nisu obaveze? Ili mislis da detetu trebaju besmislene obaveze da bi se sto pre naviklo na zivot bez zivota, zatrpano glupostima koje će ga smanjiti na najmanje bitnu jedinku ovog drustva?

Roditelji, razmislite malo pre nego sto pocnete sebe da lazete. Nije ovaj svet raj da bi sve sto nam se u njemu ponudi bilo idealno. Šta vise, ako je ponudjeno, onda je to kao ona jabuka u raju.

Ja sam od onih koji su obozavali skolu. Eto i deca mi obozavaju skolu.
Stvarno ne mogu da shvatim, ma koliko se trudim, ove koji pišu da deca ne trebaju da idu u skou.Moje mišljenje je da ste vi bili neprihvaceni u drustvu i sad svoje komlekse prenosite deci.

Naprotiv, ja sam bio odličan djak, „vukovac”, ne zato što sam bio ambiciozan već zato što su mi te stvari nekako isle iako sam mrzeo skolu od samog početka, pobednik na raznoraznim takmicenjima, oba roditelja su mi bili prosvetni radnici, kao i babe i dede, a neko od njih je bas radio u ministarstvu obrazovanja... tako da sam od malih nogu imao prilike da slusam po ceo dan o tome kako rade skole i kako se organizuje nastava i slično.

Ono čega se ja secam je da kada sam kao klinac i pricao mojim roditeljima o problemima iz skole, oni su se trudili da budu „politicki korektni” a onda ih čujem kada misle da sam zaspao, kako o skoli pricaju na sasvim jedan drugi način - realno. Iako nisu radili u skoli u koju sam ja isao, znali su skoro sve profesore (ali nikada ne bi ni prstom mrdnuli da mi izdejstvuju neku bolju ocenu), jer mnogi od njih menjaju skole a i taj svet nije toliko veliki. Takođe su znali i kako se piše nastavni plan i program, kako i zašto se dele ocene, kako i zašto se odlucuje o svemu tome, itd., i ništa od svega toga nije imalo interese djaka kao osnovu, već samo lične često najnize interese kao cilj. Recimo udzbenici se pišu zato da bi neko zaradio honorar, što se i danas radi. Nema veze šta će da piše u udzbeniku.

Nije mnogo pomoglo ni to što su često pricali i o stvarima za koje deca nikada ne cuju: ko ide na ekskurziju i zašto, kome će da neke kolege nameste da bude dezurni ili da bude razredni ili kako nekome namestaju da izgubi poziciju razrednog staresine zato što ga djaci suvise vole (!), i još mnogo drugih smicalica. Na kraju, kada sam dosao na zapad imao sam prilike da i sam radim u obrazovanju jedno kratko vreme i da vidim iz prve ruke da je sve to isto i na zapadu, sa nekim kozmetickim razlikama. Recimo mnogi fakulteti imaju princip da se dobre ocene daju samo odredjenom broju studenata. To znači da ako u grupi od 100 studenata imate njih 10 koji su apsolutno fenomenalni, a pravila dozvoljavaju da samo 8% njih ima najbolju ocenu, vi morate na silu da date losiju ocenu dvoje studenata i tu nema vrdanja. A to automatski povlaci da ćete i onim studentima koji su bili malo slabiji od najboljih morati da date još losije ocene, itd.

Kada prođete sve to, ostaje vam samo jedan zakljucak: da nikome nikada ne treba verovati kada su nasa deca u pitanju, već samo i iskljucivo sebi. Država nije tu da bi vama pomogla, već sebi, a profesori u velikoj vecini nisu tu za vasu decu već za platu. Svaka cast onim divnim izuzecima koji će zauvek ostati u našim secanjima, ali ti izuzeci za mnoge danasnje djake uopste ne postoje. Ne pomaze ni to što svet danas nije isti kao pre 30 godina kada smo mi isli u skole pa smo mogli da se oslonimo na to da mnoge stvari spontano funkcionisu kako treba: sve je vise zakona i pravila, i cilj je da se od naše dece stvore poslusni robovi koji se ne usudjuju da misle svojom glavom. I kada jednog dana takav covek ima „mišljenje” to je „nauceno mišljenje” a ne originalno mišljenje.

To je zajednicko svim opresivnim drustvima, i ko ne vidi da se ceo svet kreće u tom pravcu, ima dosta knjiga da procita, knjiga koje nisu bile deo standardne lektire. Nisu filosofi slučajno pisali knjige kao sto su „Dole skole” ili „Bekstvo od slobode”...

Mnogo prikrivene sujete ima u nekim komentarima.

Bojim se da je danasnje razmišljanje pa i deo ove diksuije u vezi polaska u skolu i vremena koje deca provedu u skoli, u stvari samo trazenje izgovora za zamku u koju su skoro svi roditelji upali: nedovoljno slobodnog vremena da se vaspitavaju rođena deca, pa samim tim gledanje na skole kao jedini izlaz iz te situacije.

Da li je iko primetio da se pre jedno 30-40 godina jako lepo živelo od jedne plate a danas vrlo loše i od dve plate? Da li je iko primetio da ono sto „strucnjaci” nazivaju „inflacija” u stvari predstavlja gubitak vrednosti novca (a ne povecanje cena)? Da li se iko zapitao zašto danas radi prekovremeno a da za to nije placen? Mozete li da vidite „the big picture”?

Nekoliko meseci razlike svakako ne znace ništa značajno po pitanju zrelosti. Mislim da je vaznije da krene sa svojom generacijom.
Ali, isto tako mislim da je polazak u skolu gubitak slobode jer do tada smo putovale, obilazile galerije, isle na ruckove u restorane kad god sam ja mogla a to je bilo vrlo često. Tata nije mogao jer je puno putovao.
Dakle, mi smo osetili značajnu razliku u nacinu zivota i gubitku slobode.
I naravno, slazem se da je skolski i sistem uopste osmišljen i funkcionise u korist vlasti a ne malog coveka i deteta.

Moje dete u novembru puni 6god., a krenuce u septembru u Kindergarten, inače smo u Kanadi.

Informacija za roditelje cija su deca rođena u Kanadi, a krajem godine; vi mozete da odlozite, sto oni kažu postpone jednu godinu,
uz obrazlozenje da je bolje biti stariji u razedu, nego najmladji ili prosto receno da nije još sazreo/la :0)

Polazak u prvi razred može da se odlozi, napise se zahtev za odlaganje polaska u prvi razred, preda u SO, dete mora da se pojavi pred komisijom, obavi se i razgovor sa roditeljima. Moja cerka je rođena u februaru ali je posla u skolu sa svjom generacijom, jer je komisija odlucila da je za nju najbolje da podje u skolu godinu dana kasnije zbog „emocionalne nezrelosti.” Inače dete je potpuno normalno ali neki razlog mora da se navede.