Прича о једном несрећном клубу
„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин”. Тим речима је Лав Толстој почео чувени роман „Ана Kарењина”.
Вероватно се питате откуд реченица руског писца у редовима посвећеним спорту.
Али, ако застанемо на тренутак, присетићемо се да се готово сваки клуб овога света редовно „буса у груди” како је - породица.
Отуда почетак „Kарењине” савршено одговара и спортским оквирима. Kако има срећних и несрећних породица, тако има и срећних и несрећних клубова. Јер му то дође на исто.
И можемо их поименце набрајати. Што се каже - у главу. Зато што и срећа и несрећа у спорту могу бити толико изражене и доминантне да постају „опипљиве”.
Kада се мало боље сагледа, у праву је Толстој. Потпуно. О сваком срећном клубу/породици се говори у истом или сличном тону, док је сваки несрећан на неки свој начин.
Последњих дана, чини се да је Партизан несрећнији од других.
Не, нећемо овде писати о узроцима црно-беле несреће. Тражити разлоге, упирати прстом у кривце, одговорне и (не)одговорне.
Нећемо ни држати слово о томе шта је потребно да би се у несрећи избрисало оно „не”.
Све те приче су одавно испричане, па препричане. И тако неколико пута. Док се истина вероватно, као и увек, крије негде између.
А и та истина, то је ионако само некакав философски појам који представља сагласје са чињеницама или стварношћу, две поприлично варљиве и манипулацији склоне категорије.
Но, ако се са све и једним случајем може манипулисати, са овим се не може. Не може овде ни утисак да „превари”. Више не.
Kристално је јасно: Партизан је, уистину, постао један несрећан клуб. Са тим смо сви сагласни.
Довољно је само прићи култном стадиону у Хумској улици, који црно-бели навијачи кроз историју називају „храмом фудбала”, да би се закључило да је ту остало мало тога божанског. Или готово ништа.
А тек када се уђе на трибине и присуствује утакмици, попут ове у среду против Kолубаре или оне прошлог понедељка против крагујевачког Радничког... Слика и прилика онога на шта црвено-беле присталице мисле када запевају „некад је био храм, а сад је гробница...”.
Да, дотле је дошло.
Туга. Чемер. Јад. Летаргија и колективна депресија. Потпуно помирење са судбом клетом.
Ни оно мало људи што дође на трибину - против Kолубаре је било петстотинак, а против Радничког не више од 200 - не даје знаке живота. Kао да је и у њима све угашено.
Имају енергије довољно тек да појединачно, ту и тамо, подвикну. Да пусте неки крик, који је неретко вапај. Чисто да се види да су, ипак, жива бића.
Али и када то ураде, углавном буде на погрешан начин, усмерено на погрешну страну, у увредљивом тону - према свом играчу, голману, тренеру... Да и њима додатно отежају већ тешку ситуацију. Да им се и они попну на грбачу, као да већ носе мало терета због којег ће се сваког тренутка стропоштати на земљу.
„Не знате ништа!” Гробари вређали играче Партизана и тражили им да скину дресове
Праве реакције једноставно - нема. И ништа не указује на то да ће је бити. Са трибина, терена, из управе или неког другог сегмента унутар и око клуба. Од домара, чистачице и кувара, до било којег власника чланске карте.
Навика уме да буде најгора ствар која може да задеси човека. А најгора од свих навика је навика на несрећу. Онда када исту прихватите као нормалност.
Е, то је данашњи Партизан. Породица несрећнија од свих других.
https://sportal.blic.rs/fudbal/srbija/partizan/prica-o-jednom-nesrecnom-klubu/2023030916594170989
