...са ког места ће се подојити:

Ni izlazak na evro scenu se nije sačekao, a kamoli neka pozna jesen, eventualno rano proleće. Mada, nekada nije ni potrebno da nada živi duže od tri meča. Jer, nada ume da bude đavolja rabota. Naročito ako je lažna. A ova je bila baš takva, probuđena bombastičnim izjavama i najavama prekida dominacije najvećeg protivnika.

Dva remija u prva tri kola Superlige (3:3 sa niškim Radničkim i 0:0 sa TSC) pokazali su da su priče o napadu na naslov prvaka neutemeljene i prazne. One koje prolaze samo kod naivčina, kupujući vreme kojeg nema.

Ali, u ekspresno brzom roku je sve izašlo na videlo. Spoznaja je bolna za svakog navijača kojem je crno-belo na srcu.

Ovakav Partizan, na svim nivoima i u svim strukturama, nije dorastao Crvenoj zvezdi, čijoj dominaciji ćemo, po svemu sudeći, svedočiti još dugo.

I to nema apsolutno nikakve veze sa predsednicima, sudijama, (ne)funkcionisanjem VAR, Savezom i raznim komisijama, ovima, onima, i svima ostalima u koje se upiralo prstom s ciljem da se stvori alibi za neuspehe.
Ma koliko se trudili da u svemu i svakome nađu opravdanje zbog pada na nivo „večitog drugog”, beg od stvarnosti se jednom mora završiti.

Tek kada se to dogodi, svest o radikalnim promenama će isplivati na površinu. A da bi se iste izvršile i krenulo putem koji vodi nabolje, mora se početi od sebe.

Promena trenera (umesto Aleksandra Stanojevića stigao je Ilija Stolica) i velikog broja igrača (do sada je njih 11 napustilo klub ovog leta, a šestorica novajlija je angažovano), očigledno, nije donela boljitak. Samo je dodatno produbila crno-belu rupu, kao i svaki put kada se u rekonstrukciju polazilo sa terena i klupe.

Dakle, do izvođača radova nije. Pa, do koga onda jeste?

Možda je došao trenutak da se pogled podigne malo više i uzrok svih nedaća potraži u foteljama.

Ako pitate navijače Partizana - to će se i dogoditi. Vrlo brzo.

„Uprava, napolje”, odjekivalo je sa tribina tokom meča protiv TSC na premijeri u Humskoj. I to sa svih delova, pa i južnog gde su najvatrenije pristalice

Kristalno je jasno koliko je sati kada jug digne glas. Kao što je jasno i da takvi povici „grobara”, po pravilu, označavaju početak kraja.

Kraj je neophodan da bi došlo do novog početka. Boljeg. Jer, od ovoga teško da može gore.