Emocionalna zlostavljanja i neversta su mnogo ucestalija vrsta danasnjeg zlostavljanja u našim podnebljima sto je možda bolje jer nam žene ne idu vise na posao sa modricama ispod ociju kao sto su isle njihove bake.

To ko kad bi se nasao neko da ustvrdi kako je ranije bilo vise ubistava, narkomanije, seksualne izopacenosti, razvoda, pornografije i sl.

Svi znamo za problem niskog nataliteta koji Srbiju pretvara u zemlju staraca, a slično je i čitavoj Evropi pa i šire. Da li je stvarno danas postalo tako teško odgajiti decu ili smo mi postali suviše komplikovani?

O ovoj temi iz jednog malo drugačijeg ugla u Politici piše psiholog dr Željka Buturović. Naime, glavno objašnjenje za loš natalitet koji se obično može čuti jeste da današnji mladi nemaju uslova za decu. To bi još moglo da se shvati kada je Srbija u pitanju, ali kako to da u zemljama najvećeg blagostanja koje je ljudska vrsta ikada videla, kakve su zemlje zapadne Evrope, stvari ne stoje ništa bolje? Štaviše, mnoge zemlje u kojima roditelji imaju uslove kakve mi u Srbiji sanjamo i kakvima težimo, čak i gore stoje po pitanju nataliteta od nas. Zašto onda mislimo da je ključ u boljem životu, kada sve ukazuje na to da što bolje živimo, to smo manje spremni na decu? Zapravo, izgleda da je lagodan život jedan od glavnih krivaca za loš natalitet, primećuje Željka Buturović:

„Иако флуктуира од земље до земље и из године у годину, и зависи од имиграције, религиозности и других фактора, наталитет је низак свуда у развијеном свету не зато што је живот сувише тежак да би се имала деца, већ, напротив, јер је толико лагодан да деца постају озбиљан терет.”

Zaista, ako uporedimo uslove koje su imale prethodne generacije roditelja u Srbiji sa ovim današnjim, u apsolutnom smislu živelo se mnogo gore. Pogledajte samo stare domaće serije kao što su Kamiondžije i Vruć vetar u kojima mladi bračni parovi svoj zajednički život započinju odvojeni improvizovanim zavesicama od ostalih ukućana, a rešenje stambenog pitanja obično stiže kada su im deca već stasala za fakultet.

Naravno, standardi su se u međuvremenu promenili i ljudi ovde takav život više ne smatraju prihvatljivim. Realnost, na žalost i nije toliko, pa imamo gomile mladih koji ne žele ni da razmišljaju o zasnivanju porodice. Ili stanu posle prvog deteta, jer izračunaju da u suprotnom ne bi mogli da plaćaju sve te dodatne časove, škole stranih jezika, časove tenisa i ekskurzije po inostranstvu. Sve ono što njihovi roditelji ne bi ni u ludilu smatrali neophodnim troškovima roditeljstva.

Imaju li onda sve te državne strategije za pospešivanje nataliteta ikakvog smisla? Da li bolja porodilišta, vrtići, dečji dodaci i stambeni krediti zaista mogu da povećaju natalitet ili samo pospešuju popularnost političara koji ove mere sprovode? Nije li ovo „podmićivanje” roditelja uzaludno, čak kontraproduktivno? Autorka smatra da se takvim strategijama roditeljstvo samo još više gubi na popularnosti:

„ Подмићивање рађања само појачава овакво виђење родитељства. Неки експерименти су показали да, кад се деца плате да се играју, она више неће да се играју ако им се не плати. На сличан начин, потплаћивање рађања убија и оно мало инстинкта који су се одржали. Кад се томе дода и непрегледна гомила ”стручне„ литературе посвећене родитељству, и постојање чак и школа за родитеље, младима не преостаје друго него да закључе да је родитељство у основи посао (и то посао који захтева школовање), који је бескрајно напоран и одговоран а, у крајњој тачки, увек недовољно плаћен. Па, коме је још то потребно?”

Naravno, kao roditelj znam da mi je svaka finasijska i druga pomoć države bila do sada više nego dobrodošla, i sigurno ću iskoriostiti sve povlastice koje mi u budućnosti budu ponuđene. Ali, kada se izmestim iz lične perspektive i realno razmislim, znam da one ni najmanje nisu uticale na moju odluku da imam decu, niti na to koliko dece ću imati. Najzad, mogla sam da pronadjem hiljadu, iz današnje perspektive krajnje „opravdanih” razloga zašto sebi ne mogu da priuštim decu da sam to htela, i da sada mirne duše da okrivljujem državu za svoju zlehudu sudbinu . Da, povlastice i novčane nagrade su fina stvar, naročito ako spadate u grupu onih koji ih dobijaju, ali to ne menja činjenicu da nemaju baš nekog efekta (ili čak negativno utiču) na natalitet. Zato nikada neću biti od onih koji očekuju i traže da država pomaže i „plaća” roditeljstvo u ime bele kuge, jer se tako samo još više produbljuje jedna zabluda, a to na kraju ne koristi nikom, ni državi ni roditeljima. Ili, kako je Željka Buturović primetila, time kao društvo na kraju zaista dobijamo više dece, ali ne one dece koju priželjkujemo, već dece koja nikada ne odrastu:

„ Да би млади људи постали родитељи, они прво треба да одрасту. То, између осталог, значи и помирење са сопственим ограничењима и чињеницом да ће многе жеље остати незадовољене. Сви процеси, попут субвенција, стипендија и осталих привилегија, а чији је циљ да младе у основи изолују од животне реалности, успоравају њихово сазревање. Бескрајно дадиљање одраслих, уместо у родитеље, њих претвара у децу.”

U sledećem postu, osvrnuću se na neke druge, veoma zanimljive faktore koji mogu da utiču na natalitet, a koji se najčešće ne pominju.

yumama.com

Loco,
odličan je snimak. Na zalost, nisam za radjanje i o tome sam pisala prošle godine kad sam napadnuta kao da sam djavo jer boze moj nije hrišćanski.
U ovoj i par proslih tema vidim da ljudi pocinju da pišu iskrenije po pitanju radjanja , dece... Hvala:(
Tuzna sam ali je danasnjica surova i treba gledati zivotu u oci

josjedna
(lujka)03. decembar 2010. u 01.56Loco,
Na zalost, nisam za radjanje i o tome sam pisala prošle godine kad sam napadnuta
=================
valjda si napadnuta jer nisi precizna.
nisi za radjanje(uopste) ili nisi da ti rodis

kako se izrazavas,..ispada da si uopste protiv radjanja
„nisam za radjanje i o tome sam pisala prošle godine...”