Nedavno smo imali akciju pomoći Kraljevu. Nasa crkva organizovala.

Prije par godina smo imali prodaju na koledzu. I tada smo imali pravo da napisemo reklamu da sav baksis ide kao pomoć odredjenoj ustanovi i naziv te ustanove.
Svaka studentska grupa je imala nekoga negdje (Bolnice, oboljeli od raka, humanitarne org...), tako i nasa grupa.
Sakupili mi nekih 400 dolara baksisa i uzme cura pare uz obavezu da donese potvrdu te djecje bolnice.
Nema je na jednom casu, nema na drugom, nema nama ni ocjene...ybt u cemu je fazon?!

DOdje ona pred kraj semestra i donese potvrdu.
Na papirnoj salveti. Profesorica se 'slogirala'.

Druga grupa, student koji je bio zaduzen za baksis - donaciju nije se pojavio do kraja semestra i pokrenuli postupak protiv njega zbog nekih 200 dolara...

e ja ću da se nadovezem na jeleninu pricu...

sredinom 90-ih u najvecoj krizi i nemastini, institut za majku i dete u bg prihvatao je svaku vrstu pomoći, bilo to mleko u prahu, lekovi ili garderoba...uslovi pod kojima su radili bili su očajni...nije bilo ničega...

moja svekrva stupi u kontakt sa njima i pokrene akciju sa bolnicama u gradu u kome živi (u IT) da se skuplja razna pomoć za institut...
ne znam koliko kombija je krenulo za srbiju sa hranom, lekovima i garderobom te godine...

žena se lomila da sakupi sto vise i uspevalo joj je da pokrene italijane i obezbedi sto vise pomoći...

u zadnjoj turi pred novu godinu u jednom od kombija je bila i ona i krenu put beograda...istovari se brdo stvari, između ostalog ne znam koja kolicina mleka u prahu za bebe...

sutradan moja svekrva ode privatno na institut da poseti jedno dete bolesno od leukemije i, da ne dužim, svrati do apoteke da kupi nešto...i žena se prijatno iznenadi...ono isto mleko u prahu koje je dan ranije donela stajalo je na rafu i prodavalo se po bezobraznoj ceni...

mrtva revoltirana ode pravo kod direktora i krene da urla...ali dzaba sve...gowna su gowna...shvatila je da sve ono sto je dolazilo islo je u pogresne ruke...koliko je samo suza prolila od besa...

nikad vise ni 1 euro nije dala nekoj nasoj ustanovi...kasnije se skupljala samo konkretna pomoć za decu obolelu od leukemije koja se davala direktno roditeljima...

ja pare teško dajem i pre nego sto ih dam debelo proverim kome idu i kojoj organizaciji ili pojedincu u beogradu...a zadnje sto sam dala je za kraljevo...

mama to je bas lepo organizovano...
tačno se zna kome, zašto i zbog čega se pare skupljaju...i nema šta da se omane...

srbija je po tom pitanju divlji zapad i ovde indijanci vode glavnu reč...pri tom je malo postenih organizacija koje pare stvarno usmere na prave stvari a ne u sopstvene dzepove...

Secam se tog vremena Bax, tačno je tako bilo kod nas.
Znam da su se stvari iz humanitarne pomoći prodavale, ili osoblje pokupi to za sebe, šta kome treba. I dan danas se to radi.
Skoro je u mom gradu iz inostranstva stigla oprema za skole. Između ostalog bilo je tu puno kompjutera.
Po jedan je podeljen skolama (4 komada komjutera), a od ostalih nema ni traga.

Ja volim i srećna sam kad mogu da pomognem, davala sam i dajem uvek. Cesto nisam sigurna da će pomoć otici u prave ruke, ali ne mogu da ne dam, pa sad ako je nešto moje otislo nekom ko bi od toga profitirao, neka je njemu na savesti.

Kad već nemam vremena da se sama bakcem oko toga, ja dam organizacijama koje se time bave tipa Srbi za Srbe ili World Vision. I kad dam, uopste ne razmišljam vise o tome niti se brinem kome je otislo. To nek razmišljaju oni, meni je savjest cista i ja mogu mirno da spavam. Ako ko i krade, njemu na dusu.