Људи моји, вероватно нема пуно оних којима прија посао код куће - али ја сам се рецимо препородио! Да не лажем - то сам урадио 1994 (1.јуна))). И колико сам до тада био преморен, неиспаван, депресиван, вечито вукао прехладе и стомачне упале, па богами и несанице - одонда је то све као руком однесено.

Сећам се свог државног посла по мојим вечитим кашњењима, бироа из кога су се квалитетни људи разбежали - ко у пензију, ко у иностранство; и где си проводио 8 сати, окружен великим питањима: хоће ли бити кафе, кад је плата, ко с'ким на чему и чиме? Вечитог надзора денунцијатора и увлакача; и сталног омаловажавања од стране шефова.

Многи се жале на усамљеност кућног запослења. Ја не могу да кажем да је много осећам - имамо бесплатно компанијско телефонирање, тако да ми је телефона преко главе. Одем у дирекцију барем 1/недељно, и још 1/недељно са колегама на краћи пут, па ми их је сасвим доста.

Него о послу: радећи код куће подесиш себи да радиш кад ти се ради; и обрнуто. Свакако - некад ти се ради јер волиш посао, а чеће зато што волиш паре, или не би да окасниш. Али ти је далеко лакше да паузираш кад ти не иде - порадиш нешто по кући, скочиш до дућана, банке.

Тако да ја своје батерије допуњавам контринуално (то можда није добро за батерије - препорука је да се празне до балчака))). И присећам се запослењачких времена, када сам за викенд спавао у петак од ручка до суботе у 10, у суботу јурцао по банкама и пијацама, у недељу дотезао нешто у купатилу, ишао на ручкове код родитеља и онда туп - опет понедељак !!

Па помишљам да и и свако ко има сопствени бизнис има уствари ту слободу да ради колико му се хоће и може. Слобода је, знамо, скупа, али ето - има је!