ja jedinica mame mi u mene, nemam taj problem :)))
sve je to moje...osim ako ne poludi pod stare dane pa sve proda i krene na put oko sveta... :)))

srno da oni nisu previse mali da bi realno shvatali sustinu podele imovine? :)

onda im filozofski objasni da mama i tata nemaju ništa te da budu srećni sto imaju ipod i mobilni... :)))

Joj Srno pa to su uobicajene decije „bolesti”:)
Koliko sam puta ja tako nešto rekla mojima...ne može se prebrojati;)
Svaki put kad mi nešto ne daju ja potegnem ono a njemu može, a?

Secam se da je mislim Sting, rekao da će njegova deca od njega dobiti samo vaspitanje i novac za skolovanje:)
Naravno da neće biti tako ali oni o tome ne treba da razmišljaju;)

kada smo se delili brat i ja (imali smo šta deliti), ja sam imao tada 25 a brat 21god, seli smo sa roditeljima (što se retko desavalo, obično ja nisam bio tu:)) moji nas pitali šta ko hoće. ja sam odmah dao predlog, da zavrsimo to što pre, koji je jednosglasno usvojen i toliko. za sat vremena sve zavrseno bez i jedne jedine rasprave. na papiru još se nismo podelili, mada mi to ne smeta. sve u svoje vreme.
u nasem slučaju lakse je ostati u zajednici na papiru iz nekih drugih razloga.

mislim da treba to odraditi na vreme ali bas na vreme, ni preuranjeno ni prekasno. sad, svaka situacija je drugacija i mislim da svako treba da zna kad dodje vreme da nastavlja započeto ako želi i da zna šta nastavlja, bar je u nasem slučaju tako.

Moram na ovu temu iz 2 ugla da komentarisem:

1) vaznost testamenta
Ne znam gdje se ti Srno nalazis, ali to je jedan VEOMA bitan papir koji ne samo da pokriva raspodijelu imovine već i roditeljske zelje ko će da se brine o djeci ako se, nedaj Boze, roditeljima nešto naprasno desi. Postoji i zakonska odredba koja stupa na snagu u slučaju kad nema testamenta, ali u vecini slučajeva testament ima prednost nad tim generalnim propisima. Tako da, moje je mišljenje, da je vrlo pametno na vrijeme sastaviti taj pravni dokument. A i djeci će biti lakse, jer cist racun-duga ljubav sto 'no kažu. Znace se šta je cije i kome šta pripada i neće dolaziti do zabune.

2) pitanja tvoje djece
Negdje si dobrano omanula u njihovom odgoju kad uopste nalaze za shodno da postavljaju pitanja tog tipa. Moja parola je: ništa ne dugujem svojoj djeci i samo je moja dobra volja hoću li im ista ostaviti u naslijedstvo. Tako ću ih i odgajati - da od mene nemaju pravo ništa da ocekuju (u materijalnom smislu) pa na kraju šta god da dobiju, biće zadovoljni sto su uopste ista i dobili. Ja ne ocekujem ništa od svojih roditelja. Sasvim sam sposobna sama sebi da stvorim sve sto mi na ovom svijetu treba za zivot.

Znaci, kad bi meni postavili klinci takvo pitanje, dobili bi razbijen nos momentalno pa da im vise nikad ne padne na pamet da tako nešto pitaju jer NEMAJU pravo. Nemoj se zavaravati da su to samo „djecija posla i pitanja” jer nisu - sve to gradi karakter.

Sad-zasad imam samo jedno dijete, tako da nemam šta puno razmišljati ako ne bude drugog.

A bome i da ih imam šestoro, nema testamenta niti će ga biti, imovina na 6 dijelova i ćao.
Moj đed i baba su imali osmoro djece i ogromno imanje ( koje sada naravno više ne postoji, poslije rata ), ali ni tada nit je bilo testamenta niti suda.
Sve na osam dijelova i to je to.
Dobro ih je vaspitao, nisu se svađali, mislim - kako krv rođena da se kolje oko toga ?
Dakle, slažem se sa rečenicom iz uvodnog posta - to kod Srba nije običaj.

Pozdrav.

Pozdrav za Srbu...:))

Ne usadjujes ti njima strah od odredjenih pitanja već pravilnim odgojem i zasluženimi postovanjem kroz isto, toj djeci neće takva pitanja ni pasti na pamet. Pa ne mogu ni da zamislim da ja sad pitam moje roditelje šta će mi ostaviti!! Pa samu bih sebe izudarala. Nikad to nismo pitali ni brat ni ja kao djeca, niti sada, a nikad za nikad nam roditelji NISU rekli da je to zabranjeno pitanje. Ali čim djeca pocnu da se brinu toliko oko materijalnih stvari, znači da je greška roditelja jer im se kupuje sve i svasta, od ipoda, mobilnog, play stationa, vagona igracaka, markirane garderobe, itd... Roditelji time nesvjesno djecu uce da vrijednuju materijalne stvari vise od osnovnih ljudskih vrlina i da ljude gledaju i cijene kroz „ko mu je šta dao i kupio”...

*i to bez kvakice „c”... :)))

nosici im slabi, možda ih opalis malo jače pa ode neka koscica, možda potece krv... razmisli, po dupetu manje boli i manja je nedaj Boze steta, ipak ti najbolje znaš:)))

vala bax, bas, bas:))) slazem se sa dedom:)))

vazi zelja, ti najbolje za sebe znaš:)))

na ovom kraju svjeta je taj testament važan ne radi djece i njihove zelje za necim nego rad države:(
Mamicu im kapitalisticku ako ne ostavis testament i ne kažeš tačno šta je kome ima djeca il da odustanu od svega il da se naplacaju advokatima dok ne dobiju ono sto bi tamo kod nas dobili s punim pravom:(

Primjer sam imala ovdje muž žena i jedina kcerka, on umre od raka ona za njim drmne je srce nije prošlo ni 2 mjeseca eee nisu imali testament :
auta i kuca na njima zovi advokata sve prvo ide u neko cudo sto država izmislila da muze narod „zaostavstina”uzelo joj godinu i po natezanja i para i para :):)
Zavrsila je al to kad sam vidjela odma sam ga napravila (mislim ne ja nego ovi advokati još jedan način uzimanja para od siromasne radnicke klase :):):)

Ja sam za testament, mada se u Srbiji to retko čini jer imao testament ili nemao po zakonu preče pravo ima zakonsko nasleđivanje tj svi nasleđuju jednako. Npr. ako umre muž, žena po zakonu nasleđuje polovinu imovine a drugu polovinu nasleđuju deca na ravne časti, pa kad umre i žena onda deca nasleđuju na ravne časti onu polovinu koju je nasledila od muža i ono što je bila njena lična imovina.
Ukoliko je postojao testament ili je jedno dete dobilo nekretninu na poklon za života onda postoje razne jednačine i proračuni da se izračuna kome šta pripada da niko ne ostane ‚‚kratak‚‚.

Ma dajte ljudi, šta vam je, što bismo deci išta ostavljali?
Pa nek steknu sami, nisu debili!
Osim toga, mnogo je slađe kad nešto sam stekneš, a onda to i mnogo više ceniš!

Shvatam, shvatam, u pravu ste oko toga, mene nešto ovo moje ludo maštanje i snovi odnesoše nazad u jednu nepostojeću zemlju, u Krajinu koje više nema, i skroz zaboravih gdje se ja u stvari nalazim.

Izvinjavam se.

Ma jok pajseru, već oni ne treba ni da znaju da testament postoji. Oni treba da žive dobro upoznati sa cinjenicom da je tvoja dobra volja šta ćeš kome i koliko ostaviti. Znači da ne ocekuju ništa. Pa kasnije ako nešto i dobiju, biće zadovoljni jer nešto je bolje već ništa:) i neće se ganjati po sudovima. Po sudovima se ganjaju oni koji misle da imaju pravo na nešto sto nije njihovo.

Gogo, cudne se stvari ovde zbivaju;)

vuki

Preplicu se teme...obicaji, tradicije, mentaliteti... Srna ne živi u Srbiji. Ona će na zapadu vjerovatno kao i vecina zavrsiti docuvana u starackom domu a ne kod nekog od djece. Ja kontam šta ti pricas...pa i ja ću sutra radije imanje ostaviti svome već državi, ali jednostavno hoću da se u startu zna da je moje puno pravo da odlucim kome ću šta ostaviti.

Imaš ti po istoj Srbiji slučajeva gdje je cerka uglavnom ta koja pazi roditelje, a oni opet sve ostave sinu jer, zaboga da se imanje ne rasipa. Takav je obicaj, je l. Imaš ti svasta...

moji nisu imali testament, ali smo posle oceve smrti, brat i ja, sve prepisali na majku

kada majka umre, onda ćemo se bratski svadjati:)

„na ovom kraju svjeta je taj testament važan ne radi djece i njihove zelje za necim nego rad države:(
Mamicu im kapitalisticku ako ne ostavis testament i ne kažeš tačno šta je kome ima djeca il da odustanu od svega il da se naplacaju advokatima dok ne dobiju ono sto bi tamo kod nas dobili s punim pravom:( ”


Iskustvo i praksa ukazuju da je testament najprakticnije rešenje.

Ne vidim razloga da deca imaju puno pravo na nasledje samo zato su
deca.Ima slučajeva da bracni parovi iz nekih razloga iskljucuju jednog ili vise naslednika,jer ne brinu o njima kao najblizi srodnici.
Neostavljanje testamenta se smatra kao nebriga o kojoj će neko drugi
odluciti,a to je pravna sluzba.Desava se da roditelji preminu,ništa ne ostave u nasledje pa se sahrane o državnom trosku a država ne potrazuje od njihove dece da plate te troskove.

Dakle nema potrebe strahovati od bilo koga pa i 'kapitalista' ako se pravno i pravovremeno obezbedite.A to kosta simbolično i neznatno kao
neka vrsta osiguranja za nedaj Boze.

Logika često omane.Desava se da deca ne brinu o roditeljima kad su im potrebni već samo kad je u pitanju nasledje.Zato smatram da su zakonski propisi ipak najbolje rešenje.

samo vi pishite, koliko ooootjete. Opet tje bude k'o u Maratonci :)

Moj tata nije ostavio testament tako da se sve delilo na na nas 4ro. Sudija, kada je videla koliko nas je, sva se nakostresila i auzela neki arogantni stav, ali kad je sve bilo gotovo za deset minuta, opustila se i rekla nam kako je impresionirana, čestitala nam na slozi i dodala da ne možemo ni da zamislimo šta se sve do sada odigravalo u njenoj sudnici.

ja vala nemam tih briga, još samo da ih pitam ko će da preuzme dugove ako mi mandrknemo:)))

„NASLEDJIVANJE”

Od mojih roditelja nisam josh nishta nesledila ili dobila na poklon, dok se zidalo i kupovalo nekretnine i mi deca smo uchesvovali, sad poshto nezivimo sa roditeljima i imamo svoje kuce mi i netrazimo sem ako nam se ponudi. Nikada se nebi ljutili da roditelj sve proda i putuje svetom ili ode u stanu i plati nekoga da ga chuva i nasledi sve ostalo. To je lično odluka moga roditelja, nihova volja je bio da nas donesu na ovaj svet, chuvaju, neguju, vaspitaju i stave na dobar put. Sad za uzvrat moja savest je da ja uzvratim poshtovanje i negu mome roditelju, ako to prihvati.

MOJOJ DECI!!!!!

Moja su deca iz prvog braka žive sa mnom i sve shto gradim i pravim na svoje ime narvna stvar ostace njima (bez deljenja sa bilo kim drugim) a i njihov otac je jako bogat znam da deca će biti financijski u redu za shkolovanje tako da to je najveci cilj kao roditelju da se deca odshkoluju i stanu na svoje noge.

Sad, shto se tiche nasledstva da imachu napismeno i samo ja i advokad imachemo papire; ni jedno dete neće dobiti nishta u nasledstvo dok sam ziva, tek posle kad me nema, jer koliko volimo i verujemo deci toliko treba da volimo i osiguramo sebe da jednoga dana neće snaje da nas izbace na put ili da nemamo chime da platimo starachki dom jer nema ko da nas gleda!!! Tako da nekretnina biche njihova kad me vishe nema, ako hoće tu da žive neka a ako ne neka prodaju pa kupe shta oni žele ili potroshe nashta im je milo. Ali nadam se da ih dovoljno dobro vaspitavam da će poshtovati ono shto im budem ostavila.

Bilo koja novchana nasledjivanja dodeli će se deci ali pod specifichnim uslovima i ciljevima koji moraju da budu postignuti pre dobijanja novca, sem nedao Bog medikale razloge, to zvuci sebično ali ne nije.

Ako sve dobiju na dlanu zivot im neće nikad biti po volji niti će biti zadovoljni. Razbacivace, troshice, niti će ceniti i chuvati ili poshtovati svoj rad. U mome testamentu ne ostavljam i ne obavezujem decu da moraju da me chuvaju jer to je velika odgovornost i žrtvovanje jer oni će imati ženu i decu i moraju da se žrtvuju i bore za svoju porodicu tako da neželim da budem nikome na ledja ili da me snaje psuju jer ne mogu da odem sama do kupatila. Ovako volecemo se i poshtovati i kad me vishe nema barem znam da niko nije jedva chekao da se otarasi od mene. Opet kažem, nadam se da biće bliski sa mnom i poshtovace i oni mene i ja njih jer na taj nachin ih vaspitavam.

Šta je ispravno a šta ne, nema universalnog pravila, ali „naše, srpsko” pravilo da će se sve poslije smrti rijesiti mi se ne svidja.Iz licnog iskustva: na roditeljima je da sve za zivota „rijese”.
Primjer 1.
Muž i ja smo nekoliko puta pocinjali od nule, uticaj vise sile, sve sami stvorili...ne smatram da je to nešto super, da smo nastavili tamo gdje je neko već poceo bilo bi lakse i za nas i naše potomke. Ovo mislim pod uslovom da znamo da cijenimo svoje a i tudje (a znamo!) i da nismo neke neodgovorne osobe (a nismo!) i sve materijalno i duhovno nasledje „procardamo”
Kada smo se napokon solidno sredili dobili smo zelju da izgradimo neku kucu u zavicaju: ništa posebno, skromno ali sa nekim našim vizijama. Prvo se obratimo muzevim roditeljima i kažemo im šta želimo, odgovor je bio: kad mi umremo sve je ovo vase. Nisu nas razumjeli, nismo se uvrijedili ali smo odlucili da ćemo kupiti zemlju i uradti to što smo naumili. Muž nije jedinac, ima sestru sa kojim je u dobrim odnosima, samo da bi tako i ostalo mi volimo da su svi racuni cisti. Onda se umijesa moja majka, ponudi nam (na poklon) djedovo staro kuciste, koje je ona naslijedila, ako nam se svidja. Muž i ja prihvatimo i sagradismo nasu vikendicu, na nasoj zemlji, sa našim „ludim” idejama (to je prica za sebe). Sada normalno odemo kod muzevih roditelja „usput” jer idemo u nasu kucu, oni opet to ne razumiju, vidimo to po njihovim postupcima, ali se pravimo da ne vidimo.
Primjer 2.
Kada smo pravili vikendicu pitamo sina za neke ideje i kažemo mu onako usput da to je svakako njegovo (jedinac!) a on se zaprepasti: zar će on to „morati” da preuzme jednog dana. Shvatismo njegov strah: dijete odraslo ovdje, tamo ne poznaje mnogo obicaje, ljude, zakone...Onda mu objasnimo da on to ne mora da preuzme i da se o tome da brine: može da proda pa pare ulozi u nešto drugo, možda ćemo i mi morati prodati da bismo se zbrinuli pod stare dane, može i da poklone nekome od rodbine, a možda će se njegovoj buducoj ženi i djeci to svidjati pa će ipak da to njeguju i poslije nas. To ga umirilo ali ga je i potaklo na to da i sam aktivno ucestvuje uredjenju.

Mislim da djecu treba realno pripremiti na to šta ih ceka kad nas ne bude, kakve obaveze ili blagodati može od roditelja da naslijedi. Ne ocekivati od njih da sanjaju naše snove, ali ih čim dodje vrijeme treba „opteretiti” nasledsvom, a svako naslijedi nesta: bilo dugove ili materijalne vrijednosti. Covjek treba osjetiti kad je vrijeme da prepusti kormilo djeci: čim oni pokazu zelju da upravljaju. Na taj način nećemo ništa izgubiti, samo ćemo dobiti.