Postavite sebe i sledeću situaciju i napišite šta biste vi radili u ovakvom slučaju.

Stigli ste u Kanadu posle 40. godine života, kao samac/samica, i sve počinjete od početka. U Kanadi ste od pre nekoliko meseci, i sada vas muče dileme.

Imate završen fakultet veterinarske medicine ili srednju / višu medicinsku školu. Naravno, za obe vrste profesija potrebna je kanadska licenca, ali to dugo traje i mnogo košta. Za dobijanje veterinarske licence potrebno je bar 5 godina učenja i polaganja određenih ispita, i više od 10.000 kanadskih dolara. Pre toga treba polagati akademski nivo IELTS testa engleskog jezika. U vezi medicinske struke je slična priča: najverovatnije je potrebno ponovno školovanje, što bi takođe uzelo bar 4-5 godina (opet prvo treba zaraditi novac za to; školovanje za LPN – Licenced Practical Nurse traje dve godine, a za RN – Registered Nurse 4 godine). U međuvremenu, treba da plaćate i stan i sve ostale troškove, što nije ni malo jednostavno za samce – i u Kanadi je sve poskupelo poslednjih godina.
Ako i završite sve to, potrebno je kanadsko radno iskustvo u tim profesijama da biste našli posao, i nije sigurno da ćete uspeti u tome. Tada ćete imati već oko 50 godina, a na novom ste početku, ali sve bliže penziji... O ušteđevini za „stare dane” da se i ne priča, novac je ponovo potrošen na školovanje.

Sada postoji velika dilema: da li uošte počinjati sve to, ili do penzije raditi na nižim poslovima (takođe i manje plaćenim), poput posla veterinarskoj tehničara ili nurse attendant (negovateljica, pretežno u staračkim domovima – fizički i psihički težak posao i ni malo lep, jer radi se o održavanju lične higijene nepokretnih, delimično pokretnih i dementnih osoba, o njihovom podizanju, okretanju i slično). Da li raditi bilo šta i pustiti dane da teku, bez većih ambicija? (To je teško nekome ko je iole ambiciozan, ali ništa od ostvarenja tih ambicija u Srbiji – a odlazak u inostranstvo je uspeo tek posle mnogo godina i više pokušaja.)

Šta biste vi uradili?