Taurus recimo ivestirat u
1. nekretnine
2. neki biznis, prepostavljam da nemas veze sa ovim
3. u poljoprivredu

Ovo govorim iz razloga, jer ljudima koji su na berzi fali
objektivnosti, isto kao i kockarima.

Taurus

: „Ja sam danas kupio 1000 akcija HNU po 12.02 i prodao ih po 12.27
profit 250 dolara - transakcije.
Ovde (dole na temi za gas) sam detaljno opisao kako i zašto. Znaci ja ne mogu da prihvatim to da se na berzi ne mogu napraviti pare. Ako sam nekada izgubio, nikada berza nije bila kriva nego ja lično.”
...

Taurus svaka cast da na berzi možeš napravit pare,
nisi ti sirotinja, kojoj je $ 10 000 ko kuca.

Pa kad sirotinja želi uci na berzu, hoće da bude sigurna, i kad stekne taj dojam i uleti, „mafijasi sa berze” je uhvate pod svoje i izgubi ono malo sto ima.

Taurus nisi ti mafijas, bas naprotiv,svaka ti cast jer ovde pomazes ostalim forumasima oko berze.

Mafijasi su oni koji odreduju trendove, koji vedre i oblace.
Ti trendovi nisu nikakva posledica trzista, već dogovor istih,
kojima je samo u planu sto veca zarada na sve moguće nacine.

Zahvaljujuci njima, u poslednje vreme berza naglo raste, bez ikakvog razloga.
To je sigurno, da će se posle naglog rasta, doći i do naglog pada.

Impotred neslazem se s tobom da je berza morala krahirati 2008 godine.
Za nekoliko godina berza se vratila na isti nivo, a da se ništa nije promjenilo, čak šta vise ekonomija je u goroj situaciji nego prije pada berze.
Ako je jedna banka propala netreba da se urusi celi sistem, jer sve kompanije su u kratkom vremenu izgubile ogroman deo vrednosti.
Puno je onih koji su namjerno i umjetno oborili berzu sortiranjem,
i na zaradili ogromne pare.
Posteni investitori su u strahu prodavali stockove i gubili ogromne pare.
U USA je formirana komisija od republikanaca i demokrata, koja je imala za zadatak da ispita uzroke kraha berze, i njihov zakljucak je se nije trbao desiti propast berze. Nazalost njihova analiza i zakljuci nisu javno objavljeni, jer to nedgovara lopovskim lobijima.

A da tada americka država nije intervenisala i spasila neke banke
i neke kompanije,
bilo bi to urusavnje celog sistema.

Jedan dokumentarni film koji je emitovao Pi-Bi-Es – ovdašnji javni, neprofitni TV servis – i izjava državnog tužioca Erika Holdera, uspeli su da razreše veliku pravnu i političku misteriju: zašto za svetsku finansijsku i ekonomsku krizu, drugu najveću u istoriji, nije odgovarao nijedan od onih za koje se nedvosmisleno zna da su je, svojom pohlepom, bezobzirnošću i kockanjem novcem klijenata izazvali? Konkretno, zašto zbog toga nije uhapšen i na sud izveden nijedan bankar sa Volstrita?

Film „Nedodirljivi”, 54-minutni dokumentarac koji je premijerno prikazan krajem januara, na svoj način nastoji da odgovori na pitanje zašto nijedna krupna zverka iz središta američke finansijske industrije nije završila u zatvoru baš zbog svoje uloge u slomu tržišta nekretnina, što je izazvalo lančanu reakciju na finansijskim tržištima celog sveta, jer su doslovno preko noći iz američke i svetske ekonomije iscurili bilioni.

Zar ni u jednom slučaju očigledne malverzacije nisu bile sudski dokazive? Bankari su, neposredno posle krize, 2009. bili u defanzivi, posipali su se pepelom i izjavljivali da su se preračunali, da su preterano rizikovali (period pre krize u medijima je opisivan kao „kazino kapitalizam”), a kad je u januaru te godine u Vašingtonu ustoličena nova vlada predsednika Baraka Obame, nije da nisu očekivali istrage i neke procese.

Okosnica filma „Nedodirljivi” su detaljni intervjui sa velikim, ali i sporednim učesnicima u poslovima sa nekretninama, u kojima se sasvim uverljivo potvrđuje ono što se već znalo: da su velike banke sa Volstrita u poslovima sa nekretninama otkrile da mogu da dobro zarade ako kredite za njihovu kupovinu počnu da dele „šakom i kapom”, snižavanjem uobičajenih standarda za njihovo odobravanje.

„Izum” je bio u tome što su ti krediti potom pretvarani u takozvane derivate, investicione pakete koji su, kao garantovano solidni (što su overavale agencije za kreditni rejting) prodavali drugim bankama i naivnim investicionim i penzionim fondovima.

Bankari su tako pravili velike profite i međusobno delili enormne bonuse, a kad je taj mehur pukao (a morao je jednom da pukne), nekoliko bankarskih kuća je bankrotiralo, ali su one najveće proglašene „suviše velikim da bi pale” i spasene uz pomoć države, novcem poreskih obveznika.

U filmu svedoče i vlasnici malih knjigovodstvenih firmi koje su bile angažovane da, kako bi bila ispunjena forma, overavaju bonitet zajmotražilaca. Kad su, radeći savesno, počele da odbijaju i do 60 odsto tih zahteva, iz banaka im je poručeno da snize standarde.

Čak i onim slučajevima kada je bilo sasvim očigledno da podaci u tim papirima nisu tačni i da je reč o prevari. Kao, primerice, kad bi u molbi za kredit za kuću od 650.000 dolara jedna konobarica navela da mesečno zarađuje 12.000 (a satnica u ugostiteljstvu ovde je najniža u Americi: samo dva i po dolara, plus bakšiš).

Intervjuisan je i Leni Bruer, šef krivičnog odeljenja Departmenta pravde i pomoćnik javnog tužioca u čijoj je nadležnosti bilo da proveri optužbe o prevarama i korupciji na Volstritu i pretvori ih u optužnice.

„Slučajeve sa Volstrita ispitivali smo podjednako detaljno kao i sve druge”, objasnio je Bruer. „Ali u tim predmetima bilo je teško dokazati konkretnu nameru da se neko prevari. Kad ne možemo da, izvan svake razumne sumnje, dokažemo da je postojalo krivično delo, naša je ustavna dužnost da od gonjenja odustanemo.”

Bruer je još rekao i da je pohlepe sigurno bilo, ali da ona sama po sebi „nije zločin”. Ali je izneo još nešto što je više od „nedokazivosti” bilo razlog da se u zabačenoj mreži pravde nađu samo sitne ribe, a one krupne ostanu izvan.

„Posao departmenta i moj lično jeste obezbeđivanje pravde. Ali u svakom konkretnom slučaju i ja i tužioci širom zemlje, budući da smo odgovorni, moramo da konsultujemo i regulatore i eksperte, i takođe moramo da uzimamo u obzir da bi podizanje optužnice protiv neke institucije moglo da izazove ogromne ekonomske posledice: da ljudi ostanu bez posla, akcionari bez uloga.”

Dakle tužilaštvo, umesto samo o pravdi, mora da vodi računa i o „širim interesima”. Upravo o tim širim interesima, ali na drugačiji način, u filmu govori senator Ted Kofmen koji je određen da dovrši prekinuti mandat senatora Džoa Bajdena, koji je izabran za potpredsednika.

Kao takav, Kofmen, za razliku od svih drugih senatora, nije vodio kampanju, ni od koga nije za to dobio pare pa prema tome nikome ništa nije dugovao. Bio je glavni u senatskoj Komisiji za istragu o finansijskoj krizi i onaj koji je bankarima na zasedanjima te komisije postavljao najneprijatnija pitanja.

„Kako je moguće da ako neko ukrade pet dolara bude kažnjen, a neko ko uzme tuđih 500 miliona bude sasvim slobodan?”, upitao se senator Kofmen pred kamerama ekipe „Nedodirljivih”. „Mnogo je onih na Volstritu koji su uvereni da su oni gospodari svemira.”

U filmu je svedočio i zamenik direktora Ef-Bi-Aja, koji je izneo takođe iznenađujući podatak da je Biro, posle 11. septembra 2011, kada je glavni zadatak postao istraga napada Al Kaide i sprečavanje da se ponove, drastično smanjio ljudstvo koje se bavilo istragama finansijskih prevara: umesto 1.000 agenata, to odeljenje je svedeno samo na 200, što je još jedan razlog zašto su prevare sa Volstrita smatrane „nedokazivim”.

U minule četiri godine država jeste tužila nekoliko banaka, i mnoge su platile velike svote da bi se nagodile. U zatvoru su se našli i menadžeri nekih investicionih fondova zbog insajderske trgovine – sve u svemu berzanski regulator, Komisija za berzu i vrednosne papire podnela je 153 krivične prijave i razrezala 2,68 milijardi dolara kazni – ali nijedan veliki menadžer sa Volstrita nije „procesuiran” zbog svoje lične uloge u finansijskoj krizi.

I na kraju, u prošlu sredu, javni tužilac Erik Holder, član Obamine vlade (ministar pravde u američkom sistemu), priznao je ono glavno: da su neke banke ne samo suviše velike da bi propale nego su i suviše važne da bi im bilo suđeno.

„Te institucije su postale toliko velike da je zaista postalo teško krivično ih goniti, kad smo suočeni sa indikacijama da će, ako protiv njih podnesemo krivičnu prijavu, to imati negativne posledice po nacionalnu, a možda i na svetsku ekonomiju”, rekao je Holder svedočeći pred Pravosudnim komitetom Senata.

Misterija je dakle rešena: u Americi postoje institucije – ali i ovde je bitan faktor famozne „političke volje”. Brine se o pravdi, ali i o posledicama ako ona udari na one koji su suviše veliki ne samo da bi pali, nego i otišli u zatvor.