Diskusije : Politika

Komentar
Da se podsetimo - ako niste znali
zlatiborac
27. septembar 2024. u 08.57

Милош Савчић (Свилајнац, 26. јул/7. август 1865[1] — Београд, 9. март 1941[2]) био је српски политичар, грађевински инжењер и предузетник. Савчић је био министар грађевина, градоначелник Београда, саветник, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. Он је био један од најбогатијих Европљана свог времена.

Биографија
Рођен је у Свилајнцу, у Ресави, 26. јула/7. августа 1865. године, од мајке Јелене и оца Теодора.[3] Отац му је био добростојећи трговац.[4]

Школовање
У родном месту је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије, у Београду је 1885. завршио реалку, а у Минхену 1889. Високу техничку школу.[5]

Инжењер у Минхену
Након завршених студија, на позив професора Леве, који је у Високој школи предавао путеве и железнице,[1] остао је још две године у Немачкој радећи на изградњи баварских државних железница.[4] Као младом инжењеру Србину такав посао је представљао ретку почаст, али и изузетну прилику за стицање солидне праксе. Међутим, као страни држављанин, није могао да постане државни чиновник, већ је могао да ради само по уговору.[1]

Најпре је радио на проширењу железничке станице у Минхену. У почетку се бавио снимањем терена, а на основу његових снимака други би инжењери израдили елаборат; затим на обележавању свих објеката и кривина, а када се кренуло са изградњом објеката: канализације, укрштања са трамвајима, електричних постројења и пруге дужине 30 km, радио је као надзорни инжењер на изградњи једног од мостова, на ком су први пут изведени лукови од армираног бетона. По завршетку посла, његов задатак је био да прегледа читав елаборат који су претходно израдиле његове колеге.[1]

Након тога су га ангажовали за израду опсежног и детаљног елабората, због ког је пропутовао целу Баварску, а у послу је имао помоћнике којима је показивао снимање и трасирање терена. Овај посао му је донео пуно успеха и признања. Мада је био млад инжењер, обављао је послове старијег инжењера, са дупло већом платом, што је био разлог да га неке колеге старији инжењери гледају попреко и са завишћу.[6]

Једно време је радио на одељењу за скретнице, на методи централизовања скретница, према „блок-систему”.[6]

Повратак у Србију

Инжењерско-архитектонска канцеларија

Године 1891. због мајчине смрти је одлучио да напусти посао на баварским железницама и оде у Србију.[7] У то време је требало да пређе да ради код Ајфела, који је након изградње чувене Ајфелове куле стекао светски глас. Пошто је посао требало да започне у мају наредне године, како би искористио слободно време, отишао је на одслужење војног рока који је по закону требало да трајао пет месеци, или мање, у случају да се раније положи официрски испит. Међутим, пао је на практичном делу испита, на ком је добио за задатак да обележи троугао на терену што је решио на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са Ајфелом.[8]

Након одслужења војног рока, 1893. се запослио у Београдској општини. Након годину дана је одлучио да, уз финансијску помоћ оца, стрица и брата, започне сопствени посао, отварањем Инжењерско-архитектонске канцеларије у Београду,[4] заједно са пријатељем из минхенских дана, архитектом Гашпаром Бекером 1893. године[7]. У то време, отварање сопственог пројектантског предузећа је представљало сасвим нову иницијативу, која је у кругу породице и пријатеља изазивала скепсу. У то време држава није имала довољно средстава за веће техничке радове, као што су путеви, железница, канализације, мостови, па се у почетку посветио изради пројеката за куће.[9] Осим тога, приватни послови су се закључивали без компликованих процедура, без такси, уверења, ни катастарских планова. Већи уговори су се правили обичним писмом, док су мањи договарани само усмено.[10]

За први посао га је ангажовао Лука Ћеловић, који му је тражио да направи план за приватну кућу у Карађорђевој улици у Београду.[9] А за њим су га ангажовали богати трговци Јован Јовановић Шапчанин и Милан Павловић, те касациони судија Милутин Марковић, сви ради изградње приватних породичних палата.[4] После Бекереве смрти 1896. је сарађивао с архитектима Данилом Владисављевићем, у Савчићевом бироу од 1894. до 1898. и Миланом Капетановићем.[7]

Изградња кланице у Београду

Кланица у Београду Српског акционарског друштва за клање и прераду стоке (1906), изграђена по пројекту Милоша Савчића. Кобасице дуже од метра и дебље од мишице, уздигнуте и стиснуте песнице и ножеви, сложни грађани, месари, сељаци, гардисти, радници, а у позадини специјални вагони Српских државних железница за транспорт меса у леду, у борби за привредну независност током Царинског рата
Један од највећих проблема у Србији у то време је представљало затварање угарске границе за извоз живих свиња, под изговором да су свиње заражене или да за то постоји сумња. Само током 1895. је граница затварана три пута, а слична ситуација се понављала и у наредним годинама, што је српску владу приморало да започне борбу за економско ослобађање од Аустроугарске.[4]

Прво решење је било да се уместо свиња извозе месне прерађевине,[4] које су осим у Аустроугарску могле да се извозе и у друге земље: Швајцарску, Немачку, Белгију и др, без ризика да се месо поквари.[11] Из тог разлога влада Србије донела је 1895. Закон о државној помоћи кланичким предузећима, а новоосновано Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке у Београду одлучило је да ангажује Савчића да проучи организацију кланица у Аустрији и Немачкој. Он је током 1896. поднео прорачун и наредне године добио право на изградњу кланице, која је постала један од најважнијих државних пројеката.[4] Опозиција се на челу са председником Удружења инжењера Србије, Тодором Селесковићем, супротставила фаворизовању Савчића и његовог предузећа, тражећи да се у иностранство пошаље још стручњака. Међутим, кланица (касније БИМ Славија) је 1898. изграђена, а уз њу и зграде за берзу, пошту, телеграф, канцеларију, раднички станови, пушнице, хладњача, обори и друго, са распоредом објеката који је предвиђао и сва могућа потребна проширења,[12] због чега је јавност дошла до закључка да је Савчић поверени посао веома успешно обавио.[13] Осим тога, цео комплекс је имао значајну улогу у борби за привредну независност током Царинског рата из кога је Србија изашла као победница.[14]

nastavak sledi...
zlatiborac
27. septembar 2024. u 09.02
Након изградње кланице, скочили су му углед у јавности и поверење у његов рад.[4] Због стечене репутације, савесног рада и иницијативе, Савчића су многе установе узимале за саветника, сарадника или директног извођача.[15]

Стечени капитал од овог предузећа је годину дана касније уложио у акције Београдске прометне банке д. д, и изабран је за члана њеног најпре Надзорног, а затим и Управног одбора.[16]

Стругара у Београду
Главни чланак: Београдска стругара

Жичара на Тари за транспорт дрвне грађе. Лево: слободан спуст од 800 m изнад реке Дервенте. Десно: Поглед на мали из великог тунела.
Радећи на кланици брзо је постао свестан о економској зависности Србије од иностранства, посебно увоз дрвног грађевинског материјала из Аустроугарске. Из тог разлога, сматрао је да је неопходно изградити стругару, која би снизила цену овог материјала на домаћем тржишту. Намера му је била да Београдска прометна банка обезбеди новац за изградњу стругаре, али је у почетку наишао на велики отпор Управног одбора банке.[13] Управа је 1901. године коначно одобрила његов предлог, под условом да Савчић лично покрије сваки евентуални финансијски губитак банке на том пројекту. Две године касније, на обали Дунава је изграђена прва већа парна стругара у Краљевини Србији, која је до Првог светског рата константно проширивала своје капацитете.[12]

Једно од највећих проблема стругаре је било питање набавке јефтине дрвне грађе, јер је она у почетку стизала из иностранства или је набављана скупа грађа на домаћем тржишту.[17]

Банка је 1902. године добила од државе право на експлоатацију шума на Тари у близини реке Дервенте, Црном врху и Звијезди, а грађа је довођена сплавовима Дрином, Савом и Дунавом, до канала који је имала стругара у Београду. Канал у Београду је изграђен да би се грађа са сплавова лакше извлачила, јер је у почетку за извлачење коришћена воловска снага. И сечење се у почетку радило ручно, да би касније почеле да се користе моторне машине, а временом се увећавало и машинско постројење.[17]

Пошто је шума на Тари лежала на беспућу, на веома стрмим падинама, испресецана кланцима и клисурама,[18] није било могуће транспортовати грађу до Дрине, Савчић је уз помоћ немачких колега пројектовао специјалну жичару.[19] Жичара је изграђена у две етапе. Прва етапа, дужине 6.010 m, с падом од 800 m, и пролазећи кроз два тунела у стенама, дужина 56 и 26 m је изграђена 1908. године. Пробијање тунела је рађено у зимско доба, а грађевински материјал за изградњу жичара је допреман из Београда, колима, саоницама и пешке. Између малог и великог тунела је постоји размак од 400 m изнад долине Дрине.[20] Друга етапа дужине од 3.860 m била је успона од 380 m.[21] Брзина товара који се кретао жичаром регулисана је хидрауличним регулатором за кочење, а товар се кретао услед сопствене тежине без погонске снаге.[22] Одељак за експлоатацију шуме на Тари и начин на који је грађа допремана наводи се као пример рационалног савлађивања природних препрека.[23]

Стругара у Београду је постала једно од најуспешнијих дрвнопрерађивачких предузећа у земљи и запошљавала је између 120 и 280 радника.[19] Захваљујући њој Србија је од увозника дрвне грађе, постала њен извозник.[24]

Осигуравајуће друштво „Србија”
Године 1903. је постао потпредседник Београдске прометне банке, а банка је две године касније променила назив у Прометна банка а. д. Један од акционара банке је постао и краљ Петар I Карађорђевић.[25]

На идеју краља Петра I, године 1905, преко Управног одбора Прометне банке отворена је „Србија, прво српско друштво за осигурање”,[26] односно прво осигуравајуће друштво у Србији (изузев одељења за осигурања Београдске задруге, које је већ постојало). Акције са редним бројем од 1 до 300 купио је је такође краљ Петар I, чиме је помогао идеју о остварењу оваквог друштва.[27] Савчић се од самог оснивања налазио у управи тог друштва и активно водио његове послове.[28]

Друштво је у веома кратком року стекло велики одзив грађанства свих сталежа,[25] тако да је на крају првог баланса друштво већ могло да отпише акцизне трошкове и оствари добитак.[26] Од 1908. године уведено је и тзв. народно осигурање, на мале суме, тако да је било приступачно свима, па и најсиромашнијим грађанима.[27] Још пре Балканских ратова, друштво је имало склопљен уговор и са Државном железницом. И поред свих потешкоћа, осигуравајуће друштво је успело да се одржи исплаћујући редовне и ратне штете. Након Балканских ратова, друштво је своју делатност проширило и на Јужну Србију, а након Првог светског рата и на целу Југославију, отварајући представништва по целој земљи, тамо где је постојао већи одзив, разгранавајући своју делатност на све врсте осигурања.[29]

zlatiborac
27. septembar 2024. u 09.08
Врачарска штедионица

Палата Врачарске штедионице
Збор акционара Врачарске штедионице га је 1904. године изабрао за члана Управног одбора. Убрзо након тога, штедионица је од државе добила право на експлоатацију Рибарске бање, за коју је Савчић израдио ситуациони, нивелациони и регулациони план. Бања је потпуно модернизована. Сви радови у бањи су рађени према његовим упутствима.[30] Исте године изграђена је вила „Србија”, у којој је чест гост лети био краљ Петар I. Наредне године је изграђена вила „Босна ”, са 39 соба на спратовима, док су у партеру биле смештене канцеларије бањске управе, лекарске ординације за преглед болесника, апотека, пошта, радње. Исте 1905. настале су и виле „Херцеговина”, „Далмација”, „Славонија”, „Стара Србија”, а 1907. и вила „Црна Гора”. Осим ових вила, постојала је зграда са 10 соба за смештај ниже класе, као и зграда од 20 соба за бесплатан смештај сиротиње.[31] Бања је постала једно од најлепших лечилишта и летовалишта тог доба.[32]

За Врачарску штедионицу је по његовој замисли изграђена палата у Београду.[31]

Остали предратни пројекти
Захваљујући Савчићевом спретном руковођењу, банка је 1909. године своје пословање проширила и на бродарство и речни превоз песка и шљунка, који су били веома тражени у грађевинској индустрији.[33] Најпре су набављене две дрвене лађе, а касније и бродови, шлепери, реморкери, багер и елеватор, који су служили за транспорт и истовар песка, шљунка, као и дрвне грађе, која је стизала са Таре.[31]

Исте године основана је Фабрика стакла у Костолцу.

Савчић је у том периоду постао и потпредседник Управног одбора Привилеговане извозне банке, која је 1911. са Прометном банком основала Друштво за техничка предузећа,[33] при чему је Савчевић постао његов технички директор.[34] Друштву је на јавној лицитацији поверена изградња пруге Ниш—Књажевац у дужини од 60 km, са 39 тунела и 20 мостова. Градња је прекинута за време Балканских ратова, а настављена је 1915. године форсираним темпом, због стратешког значаја, да би се Ниш повезао са Дунавом. Због важности пруге, радове су посећивали разни политичари, па чак, у то време регент Александар. Пробијено је 1200 m Грамадског тунела, а у радовима је учествовало око 5—6.000 ратних заробљеника. Те године је завршено 90% предвиђених радова.[33][35]

Током изградње пруге пронађене су богате наслаге каменог угља у подножју планине Тресибабе.[36] Од 1909. до 1915. вршена су само испитивања,[35] а 1915. Савчић је од државе добио повластицу за експлоатацију 150 рудних поља на тој територији, која је због рата и неизграђене пруге морала да буде одложена.[36] За време окупације, рудник Тресибаба су експлоатисали Бугари, а касније и Немци. До изградње пруге угаљ се транспортовао волујским колима.[37]

Први светски рат
Пред Први светски рат, приликом завођења Аустроугарског ултиматума, се налазио Минхену. Уочи саме објаве рата, из Немачке је прешао у Швајцарску, како не би био задржан или интерниран. Одатле се вратио у Србију и одмах се ставио на располагање војсци, која га је упутила на завршетак изградње пруге Ниш—Књажевац.[38]

Заједно са српском војском је прошао Албанску голготу. Године 1916. се нашао у Женеви[38], где је заједно са Јованом Цвијићем и проф. Ђорђевићем, основао Српски комитет, који је имао за циљ да међу српским савезницима и пријатељима српског народа скупља прилоге као прву помоћ у тренутку ослобађања. Учествовао и у оснивању Друштва народа.[39]

Аутор је више стручних радова. Заједно са Милићем Радовановићем и Ђорђем Јовановићем, током рата је написао следеће радове[2]:

„Богатство Србије”
„Ратна штета и репарације”
„Будући привредни програм Србије”
„Србија у имовном погледу пре, за време и после светског рата 1914—1918”[40]
Послератни период
Током рата инсталације и инвентар на Тари су опљачкани и однети. Парна стругара у Београду је уништена у пожару, а пловни парк и бродове је делом уништила непријатељска артиљерија са монитора, док је други део одвезен у горњи ток Дунава. Фабрику стакла у Костолцу је непријатељ порушио, тако да нису остали ни темељи. Нову зграду Привредне банке је знатно оштетила непријатељска артиљерија.[41]

Након рата и смрти Михаила Поповића и Николе Спасића, Савчић је постао председник Управног одбора Прометне банке, [25] од које је, уз помоћ директора банке Михаила Драгичевића створио једну од најуспешнијих пословних банака на територији Југославије.[42]

Уложио је максималне напоре у обнову, тако да су банка и сва привредна предузећа већ након годину дана могле да наставе са нормалним радом.[41] Стругара у Београду је проширена, а поред ње је изграђена и троспратна кућа за радничке станове, затим и прикључни железнички колосек на пругу државне железнице за утовар вагона. Радило се у две или три смене. Стругара је запошљавала око 300 радника и 20 чиновника.[24]

С обзиром да након рата, приликом исплате ратне штете, савезници нису ништа учинили по питању враћања пловних објеката који је непријатељ украо и однео из пловног парка у Београду, набављени су нови бродови, багери, елеватори и др. и направљена је нова радионица на савској обали.[43]

zlatiborac
27. septembar 2024. u 09.10
Године 1921. у просторијама Прометне банке, основано је Удружење банака.[25] Један од главних циљева овог удружења је био заједнички наступ српских банака током национализације Беочинске фабрике цемента и Друштва Сартида (основаног 1913. године) путем откупа одређеног броја акција, као и оснивање нових банака на ослобођеним територијама.[42] Био је потпредседник и члан Управног одбора Беочинске фабрике цемента[39] и Друштва Сартид, као и многих других привредних предузећа.[44] Две банке, Извозна и Прометна су након Првог светског рата у Скопљу формирале заједничку банку под називом Извозна и прометна банка а.д, ради проширења заједничког делокруга рада на територији Старе Србије.[25]

Друштво за експлоатацију горива
Управа Прометне банке је 1920. основала Друштво за експлоатацију горива. Након завршетка пруге Ниш—Књажевац 1921. започела је и експлоатација рудних поља на тој територији, пронађених пре рата.[36] Од Ђорђа Вајферта је Прометна банка 1930. преузела повластицу над рудницима Подвис (северно од Тимока и Тресибабе) и Благовести, у којима је радило преко 800 рудара и чиновника. Рудници Тресибаба и Подвис су поседовали сопствену електричну централу,[36] са три локомобиле од 125, 205 и 325 коњских снага, са одговарајућа три генератора напона од 380 V. Над окнима рудника биле су постављене за то доба модерне машинске дизалице од по 100 КС. Проветравање у рудницима било је вештачко, са засебним ваздушним окнима, над којима су постављени вентилатори за црпљење „поквареног” ваздуха. Ваздух збијен компресорима под притиском од шест атмосфера је употребљаван за рад пнеуматичких чекића - бушилица. Рудници су располагали и потребним радионицама: ковачком, браварском, столарском, електричарском. На целом рудничком погону било је монтирано више од 40 мотора разних јачина.[45]

Посебна пажња била је усмерена на обезбеђивање што бољих услова за рад.[45] За становање особља и радника била је подигнута велика колонија за бесплатно становање радника и њихових породица. Остали радници су регрутовани из околних села. Породице и радници су имали право на бесплатан огрев, струју, имали су на располагању магацин са животним намирницама, у којима су куповали испод пијачних цена. Постојала је амбуланта са апотеком коју је водио месни лекар. Уз станове радници су имали и извесно земљиште за баште. Деца на руднику Подвис су похађала државну основну школу, чију је изградњу са свим потребним инвентаром финансирало Друштво за експлоатацију горива.[36][45] При руднику Подвис је постојао фудбалерски спортски клуб, као и музички оркестар од 15 чланова.[45]

На Тресибаби је 1938. изграђена велика зграда за рударски дом, у ком је била смештена кантина. У истој згради, своје просторије је имало и Соколско друштво: велику соколану са бином и справама за вежбање и приредбе, свлачионицу са тушевима са топлом и хладном водом, одељење за позоришну секцију, читаоницу и библиотеку. Чланови Соколског друштва су били готово сви намештеници рудника. [45] У дому је била постављена апаратура за тон филмове. Рудници су имали модерну станицу за спасавање, са 10 Дрегерових апарата и 40 врло добро извежбаних чланова.[45]

Године 1921. основан је конзорцијум, који је од Петра Вујана откупио рударске терене за експлоатацију рудног басена Косово и започета су истраживања на десној обали Ситнице, код Црквене Водице. Наредне године је основано Рударско-индустријско акционарско друштво „Косово” у Косовској Митровици и започета је експлоатација, а 1923. у су започети радови за економичнију експлоатацију и лакши транспорт од рудника лигнита „Косово” до железничке станице у Обилићу.[46]

Највеће заслуге за напредак у развоју рудника „Косово” је имао Савчић, који је обављао функцију председника акционарског друштва. У првим годинама, експлоатација је била мала, због врло слабо развијене индустрије у Јужној Србији. Након што је акционарско друштво прешло у руке Прометне банке рудник је почео да напредује, повећани су и производња и потрошња, посебно с развитком индустрије у Скопљу.[46]

Након отварања рудника „Трепча” 1930, рудник „Косово” је добио сталног потрошача,[46] јер су електране „Трепче” користиле лигнит из рудника „Косово”.[42]

Изграђена је примитивна жичара, са једним ужетом, дужине 2.925 m и падом од 25 m, са утоварном станицом у руднику, и истоваром на железничкој станици. Жичара је могла да преноси вагоне од 500 килограма. Подигнута је електрична централа са локомобилима и конструисана специјална машина за вађење угља из рудника.[47]

Услед пораста броја персонала, у периоду 1936—1938 је изграђена радничка колонија од 10 зграда, као и 9 нових зграда канцеларија и прометне зграде. Зграде су имале електрично осветљење и водовод. Отворена је и радионица за оправку машина и другог инвентара, а услед повећаног извоза угља, 1938. године је отворено још једно рударско окно под називом „Александар”.[47] Захваљујући улагањима Привредне банке, у периоду 1930—1938 рудник „Косово” је учетворостручио производњу, [48] која је омогућила електрификацију Јужне Србије.[49]

Стругара у Босанској Јагодини
Главни чланак: Стругара у Босанској Јагодини
Године 1927, отворена је стругара у Босанској Јагодини, код Вишеграда, након што је Прометна банка од приватних лица 1921. и 1922. године откупила шуму на Заовљанским Косама. Детаљан пројекат, са свим споредним инсталацијама за стругару је израдио Савчић лично, мада је у то време већ имао синове инжењере и на десетине стручњака, цртача и инжењера који су радили по предузећима које је он основао. За потребе превоза дрвета је исто као и на Тари израђена жична железница,[50] дужине 8.200 m и падом од 360 m. За њену изградњу је делом искоришћен материјал са демонтиране жичаре на Тари.[50] Стругана дрвна грађа се сплавовима преко Рзава, Дрине, Саве и Дунава, превозила у Београд. [51]

Стругара је започела са радом 1928. године и била је једино место запослења за сиромашне сељаке у ширем простору тог краја.[51]

zlatiborac
27. septembar 2024. u 09.12
Преминуо је 9. марта 1941, након дуже болести,[2] непосредно пред почетак Другог светског рата. Сахрањен је наредног дана на Новом гробљу у Београду. Добар део онога што је изградио је уништено током рата, а након рата сва предузећа које је основала Прометна банка су пренета у државно власништво.[65]

Своју вредну имовину, три хектара земље и удео у две воденице, уочи смрти је тестаментом завештао православној цркви Светог Николе у Свилајнцу, чији је, заједно са супругом, био један од највећих донатора.

Грађа о његовој делатности је делимично систематизована у Архиву Србије и у Историјском архиву Београда, а његов стручни опус је подробно истраживан деведесетих година 20. века, када је и покренута коренита реафирмација његове стваралачке личности. Године 2004. једна улица на општини Савски венац је по њему добила име.[54]

Породица
Имао је брата Јакова и сестру Љубицу.[тражи се извор]

Био је ожењен Катинком, рођеном Леве у Минхену 1874, коју је упознао за време студија. Имали су синове: архитекте Миленка (1901–1954) и Светозара (1903), инжењере Љубишу и Владету (1899) и ћерку Јелицу (–1936), удату за грађевинског инжењера Александра Ацовића.

Своју канцеларију је имао у стамбено-пословној вишеспратници на Топличином венцу 14. На тој згради је приликом надоградње први у Србији применио међуспратни монтажни армиранобетонски конструктивни систем Хербст (1921).[7] Систем се састојао од бетонских носача у облику краћих или дужих пљоснатих греда (фостне), које се на грађевину доносе готове и полажу на размаку од 33 cm усправно. Преко њих се једнообразно и континуирано бетонирају сводићи на оплати од лимених таблица.[66]

Свој биро је преименовао у Техничко предузеће „Лабор”, које су преузели његов син Владета и зет Александар Ацовић.[7]

Сопствено здање угловница - Краља Милана и Андрићев венац грађена од 1924. до 1926.
Његова породица је била међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Прометна банка је објединила сав породични иметак. Купили су винограде и од њих направили престижну стамбену четврт на Дедињу.[39] Изградњу комплекса луксузних вила започео је Милош Савчић, а наставио његов зет Александар Ацовић.[45]

Почетком двадесетих година 20. века је одлучио да сагради до тада највеће и најрепрезентативније станиште на престижној градској локацији, у којем је живео до краја живота. Зграда је грађена од 1924. до 1926. године, на углу улице Краља Милана и Андрићевог венца (тада Добрињске улице). Просторну организацију и димензије сопственог здања је одредио применом система с носачима Хербст, за међуспратне конструкције, а фасадни склоп, компонован из три неједнака сегмента, је осмислио је Евгеније Гулин [ru], руски грађевински инжењер у емиграцији.[67]

Приликом немачке окупације, супруга Катинка, мада пореклом Немица је одбила сарадњу са Немцима, тако да је заједно с децом и њиховим породицама избачена из породичне палате у центру града. Крај рата су дочекали у виноградским викендицама на Дедињу. Након ослобођења, избачени су и са Дедиња, као представници поражене буржоазије[68] и одузета им је читава имовина.[39]

Један од праунука Милоша Савчића је Владимир Лешић, познати музичар.[39]

Кућа у Ужичкој 15, у којој је живела његова ћерка Јелица је касније постала резиденција Јосипа Броза Тита, а затим и Слободана Милошевића,[69] а у близини је на њиховом некадашњем имању изграђена и Кућа цвећа.[70]

zlatiborac
27. septembar 2024. u 09.29
„Кућа у Ужичкој 15, у којој је живела његова ћерка Јелица је касније постала резиденција Јосипа Броза Тита, а затим и Слободана Милошевића,[69] а у близини је на њиховом некадашњем имању изграђена и Кућа цвећа.”

Drugarice i drugovi
stizu za naplatu dugovi,

Stiglo je krajnje vreme
s` grbace skinuti breme,

Zora rudi - a narod se budi
i to celi - živi bili i videli...
dr-mors
27. septembar 2024. u 09.53

Narodni heroj drug sava Kovacevic:

Основни подаци
Сава Ковачевић био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Одрастао је у родном селу, где се бавио пољопривредом, а као младић је најпре радио као шумар, а потом краће време у руднику Трепча и у штампарији у Београду. Википедија
Рођен(а): 25. јануар 1905., Црна Гора
Умро/ла: 13. јун 1943., Крекови, Босна и Херцеговина
Награде: Орден народног хероја, орден Кутузова
dr-mors
27. septembar 2024. u 09.58
https://www.youtube.com/watch?v=foLw7yuDuGg
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 10.05
Vas dvojica da probate na odelenjeu Istorija hm.
Pjer
(svratio samo na 5 minuta)
27. septembar 2024. u 13.01
Presjece me na sekundu kad procitah da je živio do 1941-ve. Pomislih ubili ga komunisti.
Ali nije to, umro je covjek. No tema je politicka jer na njegovoj imovini je živio Tito. Minus za Tita.

Na zalost takvi ljudi , kao sto rece Pupin, sposobni da organizuju i izgrade novu vrijednost su rijetki. Nekako balkanci imaju tendenciju da sposobne gaze, a ne promovisu i podržavaju. Naročito ako obezbjede bogatstvo za sebe.
zlatiborac
27. septembar 2024. u 13.19
„Умро/ла: 13. јун 1943., Крекови, Босна и Херцеговина
Награде: Орден народног хероја, орден Кутузова”

Nije umro već ga njegov pajtas (iz osvete) rokno u potiljak, i to je to.

P.s. Inače pre rata biJo poznati svercer ercegovackog duvana..
-----------------------------------------------------------------

'Vas dvojica da probate na odelenjeu Istorija hm.'

Stovani sogore iz Neovisne: 'jedan prob`o jedanput - i nikad vise'!

p.s. to je vama vasa borba daala - piJoniri drug Tite mashalaaa...
C_A_B_O
27. septembar 2024. u 15.27
Zločinca SavA Kowacewica ubise NJEGOVI s ledja. Do tada on LIčNO ubi 19 rodjaka cija „krivica” bEse : Bolji, pametniji,obrazovaniji i CESTITI.

POMINJANJE SK zločinca u bilo kakvom drugom znacenju je identicno pominjanju Heidricha kao muzikalnog i „lepog”

SMRT KOMUNI i NACIZMU!
zlatiborac
27. septembar 2024. u 16.00
'Vas dvojica da probate na odelenjeu Istorija hm.'

Stovani sogore- opomene radi,

Onajjedan u nizu srpskih zaduzbinara tj. M. Savcic, osim sto je bio
inzenjer- takođe poznat u politickim krugovima. Čak je bio i
gradonacelnik srpske prestonice, iako rođen u srpskoj palanci - kužiš?

DakleM; nužno je i poželjno da procitas ceo tekst, umesto onako u
uprolazu i po navici. Prema tome i ovom birzuzu „Politika” - kužiš?
Popaj
27. septembar 2024. u 16.30
Преплитање политичких и привредних функција у оно време није била неуобичајена појава, али је у случају Милана Савчића изазивала подозрење српске јавности.
Simo
27. septembar 2024. u 17.04
Saga iz Uzicke
https://youtube.com/shorts/6nYj8icxK_E?si=yWwB0IpIZg5HHxlT
zlatiborac
27. septembar 2024. u 17.42
'Saga iz Uzicke'

Tooo sogoreee, krenulo je kozarzko...

Sad će ta famozna Uzicka ponovo biti Rumunska, a njeni piJoniri maleni
u susret tandemu Causesku - nema vise dzabalesku...

P.s. „Buna na Dahije”...
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 17.48
Sogore slavis li ti ovog vikenda
National Day for Truth and Reconciliation
---
„nema vise dzabalesku...”
Sano opisteno dragi moj u Srbiji bilo i biće.
Davno si ti otud.
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 18.02
E moj druže velike srpske izdaje su bile u proslosti a izvesne i beskonacne i u bududcnosti.
Ne dam ruku u vatru za nikoga niti sudim o onima koje ne pamtim ni po dobu ni delima.
Dozvoljeno mi malo slobode da kobojagi filozofiram.
Sam si sto puta rekao ovde da ono sto sejes to i zanjes,
samo to nikad izgleda nije vazilo za srpske svete četnike.
zlatiborac
27. septembar 2024. u 18.13
„Sogore slavis li ti ovog vikenda
National Day for Truth and Reconciliation”

Sogore stovani, pre nego ti odgovorim, poslji mi pozivnicu, će ti reknem
-------------------------------------------------------------------

„Sano opisteno dragi moj u Srbiji bilo i biće.
Davno si ti otud.”

Sogore stovani, još uvek nisi čuo za onu: „Otadzbina se ne nosi na
djonovima cokula”? Moje ognjiste nije ugaseno, pa tako tamo odlazim
kad poželim. I moji potomci takođe - ako već hoćeš znati...
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 18.22
Balasevic jesnom rece:
... au ulici Slobodana Cvijica sada igraju se neka druda deca...
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 18.31
„ako već hoćeš znati..”
----
Šta ti je to otadzbina?
Jel tvoja prezivela, drago mi je ako jeste.
Moja nije, nje vise nema, u stvari ima neka drugacijeg imena ti je zoves nezavisna ali mene u njoj ne vole iako je meni mila po istoj meri kao tebi tvoja.
Jesam li jako nevaljao?
zlatiborac
27. septembar 2024. u 18.37
'E moj druže velike srpske izdaje su bile u proslosti a izvesne i beskonacne i u bududcnosti.'

Pih 'majku mu boz`ju', ta otkad smo Ti i ja drugovi? Kad nismo nikad
'zajedno koze cuvali' - kužiš?
A što se tiče 'izdaja', šta tu ima cudnoga. Tako je to kod ljudske vrste-rase bilo odvajkada. Prema tome ni Srbi nisu izuzetak.
Ne znam jes l` čuo onu: 'ko ti iskopa oko? Brat. Aaaa, zato je tako
duboko'. U svetu primera sogore ohohooo, pa prema tome nema cudis.

Primera radi, svi se zakleli braniti-cuvati prvu 'samoupravnu zajednicu,
kad ono corak. Ja i mnogi posumnjasmo te odosmo, a vi piJoniri maleni?
Sve ste pogazili pa vam se vratilo milo za drago i po put bumeranga.

Npr. Ti si napustio Slobu pre bljeska i oluje. Oni sto su ostali poslali
ga u memljivi Hag da trune - umesto da visi na Terazijama kako to dolikuje. I tu nam niko nebi zamerio, pa čak ni nasi najveci dusmani.

Prema tome sogore; olaaadi. Nismo mi odnjihani u istoj kolevci da bi se
razumeli - a kamo li slozili.
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 18.47
Evo oladio sam vrlo jednostavno.
Rat sam onjusio ali mi licni zivot draži i preci od bilo koje i cije otadzbine a tek njenih njenih velikana.
zlatiborac
27. septembar 2024. u 20.16
„Evo oladio sam vrlo jednostavno.
Rat sam onjusio ali mi licni zivot draži i preci od bilo koje i cije otadzbine a tek njenih njenih velikana.”

Sasvim razumljivo tj. opravdano,

Utoliko sto nisi imao a kamo li osetio Otadzbinu. Već domovinu koju
niste zasluzili već zaduzili, ne misleci na potomke i potomstvo,pa
onda; 'u se na se i podase - lezi lebuda te jedem, bolje dinar u
ladu-nego dva na radu'. Tim povodom su mnogi otisli pre tebe i 'dok vrag
nije odneo salu'.
Taj rat ne da si 'onjusio' već bio i na licu mesta po zadatku, što se i te kako isplatilo. Koliko mi je poznato, nigde nisam imao prilke cuti,
a kamo l` videti nekog iz tamosnjih krajeva da je isao u dobrovoljce.
Za koga da se bore i kog brane? One iste zbog koji su masovno odlazili,
ne iz besa, već 'trbuhom za kruhom'.

P.s. E sad sogore - ako si i Ti dosao sa 'praznim trbuhom' - onda odbaci
(tj. ignorisi) sve ono iznad sto nadzvrljah...
SimoPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Simo
27. septembar 2024. u 21.51
dok vrag
nije odneo salu'
---
A gde to vrag ne dolazi po svoje.
Možda North America.
Sogore mator si covek i ponekad se ponasas
kao da si pripadao odrastao i skolovao se u nekom trecem svetu.
Imaš nula odgovornosti i lepo si svima govorio šta i kako treba da se radi samo te budale nisu slusale pa im se danas iz osvete u brk smejes i kažeš, e da ste mene slusali 1914, 1918, 1941, i 1945 nebi vam se desila 1995. Svi su bili bolji osim onog pod kojim se ti nisi snasao pa si danas tu gde jesi telom tu gde si a srceem kakao kažeš kod svoje kuce u otadzbini gde je cvece oduvek cvetalo samo nije od 1945 do 1980.
Preterano se ismejavas svemu jugoslavenskom jer ti navodno nemas ništa sa tom kobilom osim sto si pobegao isto kao i ja. Bas smo heroji naših otadzbina da im nije ovakvih kao mi...
zlatiborac
28. septembar 2024. u 09.00
'Preterano se ismejavas svemu jugoslavenskom jer ti navodno nemas ništa sa tom kobilom osim sto si pobegao isto kao i ja. Bas smo heroji naših otadzbina da im nije ovakvih kao mi...„

Polako de sogore, nismo mi skupa 'koze cuvali' isti kruh jeli,za istim
astalom sjedili i rujno vino pili. Niti sam isto 'pobegao' kako navodis u protivnom bio bi pobegulja - kužiš? Da sam hteo pobeci bilo je prilika iha haaa. Inače nebi bio granicar i na braniku iste nam domovine.
Docim onu istu nam domovinu nisu tvoji pretci niti pak susjedi gradili
već razgradjivali i temelje joj potkopavali - kužiš???
I nemo` mLogo da se brecas-uzbudjujes za mene i zbog mene bez preke potrebe. Imadem ja svoje potomke koji će o meni brinuti - i to onako
po put mojih-naših predaka. Kako ovde gde sam naso utociste, tako i
tamo odakle su koreni. Nek sam po tebi i za tebe i tikva-tikvan,
ipak imam svoj koren u ovoj bozijoj basti - gde god da jesam.
I kao sto znamo; nema potrebe dase Ti i ja prepucavamo kao su to nasi
pretci cinili. Takav im je bio usud u vremenu 'kojeg su pojeli skakavci'.

I na kraju; evo idu nam u susret blag-dani i s` time povoda da se
setimo svojih predjasnjih. Polovinom studenog dolazi moja krsna slava
docim krajem istog i tvoj 'dan republike'. Dakle vise razloga i povoda
da se radujemo i nazdravljamo - nego glozimo bez preke potrebe.

Ostaj u zdravlju sogore stovani - gde god da jesi, i ziv bio...”
Simo
28. septembar 2024. u 10.45
uf Bog te materin ja tebe izgleda naljutio a nebi mi to namera.
Sorry but 'ebiga.
zlatiborac
28. septembar 2024. u 12.47
Pih sogore iz ljute Kraj`ne, taman posla - i ned`o Svevisnji,

Zar mene da naljuti potomak oslobodiJoca beogradskog pasaluka?
To nemere bit` ni pod razno. A uz to sam i krajiski zet-onja
gde kažu;'oklen ti žena i ti si odande' - kužiš?
A tek ovde u inozemstvu - kad ono stigoh, nigde Gedze da vidis, pa da
ga 'svijecom trazis'E moj sogore stovani, vise sam ja poj`o ; zmara,
zlicara i zganjaca ti onijeh spacijaliteta iz sindikalne podruznice.
A koja - ako ćemo pravo reci - nije svakom bila dostupna + regres i
dnevnice...
Nego sogore, evo ide ili pak stize 'miholjsko ljeto, pa da pripremimo
zimnicu kako to obicaji nalazu. I bez obzira odakle ponikosmo, jer
tako trbuh zahtijeva, a ne ona 'borba prsa u prsa - brat na brata kako
su nam to pola vijeka divanili - i dok se nismo oglusili - kužiš?

P.s. Kuzio ne kuzio - svak je svoje zasluzio - te da to ne kvarimo.

P.s.s. ziv Ti meni i zdrav bio sogore stovani...
zlatiborac
28. septembar 2024. u 12.52
lapsus, Bog mu materin ;
„vise sam ja poj`o ; zmara,zlicara i zganjaca, NEGO Ti...”
Simo
28. septembar 2024. u 13.18
Zlicnjake nikad nisam voleo, jedino ih je secer i pekmez spasavao.
Zganjaca je bilo od nikakvih do pravih specijaliteta, mogu slobodno reći da sam na njima odrastao bez bolescuga i probavnih nevolja do dana danasnjeg. Zmare tj cvarci su ipak bili sezonska hrana manje interesantna za omladinu a dans kad se docepam dobrih neizostavno se setim starog kraja.
Komentar Zapamti ovu temu!
Looking for Mantra Bracelets?
.