Malo sam zbunjen:
Kada sam ja bio pionir, ucili su nas da je 9. maj dan zavrsetka 2. svetskog rata, dan kada je Nemacka potpisala kapitulaciju.
Sada znamo da je kapitulacija potpisana 7. maja, Ali da je Staljin to smatrao samo provizornim dokumentom. Zvanicna kapitulacija je potpisana 8. maja u Berlinu, kada je u Moskvi već bio 9. maj (razlika u vremenskim zonama).
Znaci, može biti i 7., 8., a možda i 9. maj.
PS: Nemacka i Italija to ne mogu da slave kao dan pobede posto su fasisti porazeni. Pošto je Evropa defacto sada pod Nemackom upravom, onda mi nije jasno ko i šta to slavi u EU?
zlatiborac
08. maj 2024. u 17.25
„U Evropi se danas, 8. maja obilježava Dan pobjedeaaaaaa”
Nasuprot tome; samo pola godine pre - Sovjeti oslobadjaju Srbiju i
produziju severno preko Madjarske ka Berlinu, dok je Jasenovac i nadalje radio punom parom...
-------------------------------------------------------------------------
Proboj logoraša iz Jasenovca 22. aprila 1945.
Proboj iz logora Jasenovac izvršilo je 22. aprila 1945. godine 600 od preostalih 1073 logoraša, zatočenih u Ciglani, kada su shvatili da ih čeka sigurna smrt. Proboj je preživelo samo njih 117. Istog dana, proboj je izvršilo i 147 zatočenika u Kožari, od kojih je preživelo 11 njih.
Pozadina
Napredovanje NOVJ kroz Jugoslaviju upravi logora Jasenovac nije nimalo smetalo da i dalje nastave s likvidacijama. Naprotiv, to su nakon oslobođenja Beograda radili još žešće i intenzivnije, nastojeći da do dolaska NOVJ uklone sve dokaze i usmrte žive logoraše. Ubijalo se nekontrolisano, a usput je uništavana i dokumentacija. Tako je do 22. aprila 1945. godine u Jasenovcu ostalo svega 1.220 ljudi.[1]
Po naređenju uprave logora Jasenovac, sve nove grupe zatočenika koje su dovođene u Jasenovac, istog su časa odvođene na Savu, ubijane i bacane u reku. Osoblje uprave logora, stražari, komandiri i ostali bili su angažovani na uništavanju arhive, ciglane, lančare, magazina, baraka. Jedni su podmetali mine i dizali građevine u vazduh, drugi ubijali preostale ili novopridošle, treći palili barake i dokumentaciju.[2]
Ustaše su prvo prišle likvidaciji ženskog logora. Poslednja grupa žena, njih 80-ak, ubijena je 21. aprila 1945. godine.[3]
Proboj
Proboj iz Ciglane
Preostalih 1073 logoraša ustaše su zatvorile u veliku fabričku zgradu „Ciglane”, čiji su prozori i vrata bili zakovani daskama. Ustaše su pripremali miniranje i paljenje zgrade. U međuvremenu se među logorašima pronela vest šta im ustaše spremaju.[4] Tokom noći, nekoliko njih se obesilo kako ne bi dočekali smrt od ruke ustaša. Dok su napolju odjekivale eksplozije, desetak se zatočenika, među njima Ante Bakotić, Čedomil Huber, Dragutin Škrgatić, Pavao Kulaš i dr Petar Krstić odvojilo u malu prostoriju kako bi se dogovorili o pokušaju proboja iz logora. Svima je bilo jasno da nakon likvidacije žena i njih čeka sigurna smrt. Usvojen je plan prema kojem bi se na svaki od četiri izlaza postavilo desetak najodlučnijih ljudi koji će, naoružani postolarskim noževima, čekićima, letvama i ciglama istovremeno provaliti na sve kapije i bežati prema izlazu iz logora. Dogovoreni su sastavi deseta i koja će desetina napasti koju kapiju. Proboj je trebalo da usledi na znak Ante Bakotića. [5]
Kišovitog nedeljnog jutra, 22. aprila 1945, istočne kapije logora uz put prema Košutarici bile su nemarno pritvorena, dok su se ustaške straže zavukle u bunkere i izvidnice na logorskom zidu. Oko 10 časova izjutra, na povik Ante Bakotića „Napred drugovi!”, desetine su razbile kapije i prozore i pojurile napred prema 150 metara udaljenoj kapiji logora. U tom trenutku njih 460 bolesnih i starih nije imalo snage da krenu u proboj. Ostalih 600, iako fizički slabi i iscrpljeni patnjama u logoru, prikupili su snagu, napali ustaške stražare, nekolicinu rukama zadavili i oduzeli im puške. Drugi su zgrabili gvozdene predmete ili cigle i potrčali prema istočnoj logorskoj kapiji po putu koji vodi u Košutaricu. Na tom putu su morali da prođu prostor koji se nalazio između južnog ogranka velikog zida i reke Save. Na tom su terenu ustaše imale pogled na brisan prostor, te su mitraljezima kosili begunce koji su trčeći prema slobodi padali jedan za drugim. Logoraš Mile Ristić je pojurio prema mitraljescu, skočio na njega i uspeo da ga zadavi. Potom je legao pored oružja i počeo da puca na ustaše. U metežu bega, Edo Šajer presekao je telefonske žice.[4][6]
Od 600 logoraša koji učestvovali u proboju, preživelo je samo njih 117. Stradali su našli smrt na putu od logorske zgrade do logorskih kapija, na putu, u hladnoj i nabujaloj reci Savi, na livadama oko logora te na prilazima šumi kod Košutarice. Drugu grupu od 470-ak logoraša, koji su ostali u Ciglani, ustaše su narednih dana pobili i spalili zajedno s logorskim objektima. [7][8]
Proboj iz Kožare
Istog dana, samo nekoliko časova kasnije, započeo je proboj zatočenika iz Kožare. Prema Egonu Bergeru, u Kožari se tada nalazilo 147 zatočenika. Veza između Ciglane i Kožare bila je potpuno prekinuta, pa nisu znali za namere njihovih drugova. Ipak je grupa od 40-ak zatočenika smislila plan proboja iz Kožare. Formirane su udarne desetine, podeljeni zadaci za svaku od njih i utvrđen pravac bega prema poljima iza logora. Početak proboja planiran je za 24. april. Međutim, u noći sa 21. na 22. aprila zatočenici su čuli eksplozije i videli odsjaj plamena koji je gutao zgrade. Grupa zatočenika (Stanko Gaćeša, Zahid Bukurević, Egon Berger, Albert Atijas-Zekić, Aco Danon, Leon Maestro i rabin Arnold Baš) dogovorili su se da proboj izvrše ranije, odnosno već sutra u 20 časova. Inženjer Demajo pripremio je ekrazit, a braća Moster otrov koji je podeljen zatočenicima. Desetak je noževa za obradu kože pretvoreno u oružje, a u magacin je sakriven deo alata koji je mogao da posluži kao oružje.[9]
Proboj je započeo 22. aprila u 20 časova. Nakon ubistva trojice ustaških stražara, kojima je oduzeto oružje, prva desetina napala je noževima stražu na izlaznoj kapiji logora, a druga ustaše kod glavne kapije. Treća desetina razrezala je žicu na strani logora prema poljima i železničkoj pruzi. Četvrta desetina obavestila je ostale zatočenike o begu i potpalila radionice i magacine. Zatočenici su bežali iz logora prema Savi, niz jasenovačke ulice, trčali prema poljima i železničkoj pruzi. Ustaška potera za odbeglim logorašima trajala je čitavu noć. Jedanaest zatočenika Kožare preživelo je proboj.[9]
Dan posle, ustaše su počele da se povlače prema zapadu, ostavivši za osobom leševe i ruševine.
