Britanski dokumentarac o Prvom svetskom ratu Srbija (1)
https://www.youtube.com/watch?v=fgC_tD_4rT4

@ницкдуке3575
пре 6 година
Ниједна друга земља учесница Великог рата није платила тако високу цену за своју слободу као Србија. Истина остаје, окађена тамјаном, заливена крвљу и сузама, прочишћена вером у исправност жртве за истински циљ који је пред нама. Истина о народу за који су жртве историјски најчешће биле питање живота, а смрт – одраз вере у живот.

Краљевина Србија се борила против Аустро-Угарске и других Централних сила од 28. јула 1914. године, када јој је аустроугарска влада објавила рат, до капитулације Аустро-Угарске 3. новембра 1918. У првој години рата Србија је победила аустроугарска војска на Балкану. Следеће године, њена војска се суочила са троструком инвазијом. Не желећи да се преда, српска војска се повлачила преко Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је транспортован на Солунски фронт, где је постигао успех већ 1916. После дужег затишја, борбе за пробој фронта почеле су септембра 1918. Српска војска је кренула да пробије Солунски фронт. По наређењу команданта Живојина Мишића: „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину” – војнички речено, војска је извршила продор Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсјајнијих страница српске војне историје. Француски маршал Франше д’Еспере је у извештају о продору фронта својој влади написао: „Операције треба успорити јер нема комуникације за испоруку хране француским трупама које напредују; само српским трупама није потребна комуникација, оне се крећу као олуја – напред.”

Роберт Ленсинг, амерички државни секретар, рекао је на исту тему: „Када се запише историја овог рата, његово најславније поглавље носиће наслов СРБИЈА.

Слава Србије је забележена, али и српске жртве су биле огромне. Цена коју је Србија платила за велику победу у Првом светском рату била је несразмерно тешка. Током рата, изгубило је око 1.100.000 до 1.300.000 становника, што је чинило скоро трећину њеног укупног становништва, или чак 60% мушке популације старости од 18 до 55 година. Да бисмо боље разумели подвиг војске која је била малобројна, а велика по храбрости, можда је најбоље видети шта су о њој рекли други, њени савременици:

Немачки цар Вилхелм, империјализам и противници Србије оличени у своје време, рекао је за српски народ: ”Срамота је што овај мали народ није мој савезник„.

Нови бечки Греи Прессе, лист који је водио најинтензивнији поход на Србију, писао је о српском народу 1918. године: ”Остаће загонетка како би се остаци српске војске, који су успели да побегну од Макензенове војске, касније ускладили. за битку. То је доказ да је српски војник међу најтврђим ратницима које је светски пожар видео.

Келнске новине из 1918. године у чланку Психологија повлачења наводе: „Мало је војника који се борио као српски војник. Умро је тамо где му је наређено да остане при своме.”

Фелдмаршал Макензен: „Необично се дивим и волим људе из Србије. Ви сте јуначки народ, пун части и поноса; нација са великом и блиставом будућношћу”.

Високо мишљење о Србима имао је и аустријски генерал Алфред Краус, због чега није оклевао да каже: „Искористио бих прилику да приметим да смо Србе упознали као достојне непријатеље. Сматрао сам их, и сматрам их и даље, најјачим нашим непријатељима у војном смислу. Незахтевни, паметни, лукави, посебно покретни, добро наоружани, обилно снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земље, веома добро управљани, подстакнути на борбу мржњом и ентузијазмом, задавали су много више потешкоћа нашим трупама него Руси, Румуни и Италијани. учинио.”

Чешки писац Ервин Киш, десетар Једанаестог пука Девете аустроугарске дивизије и учесник Колубарске битке, дао је занимљиву изјаву: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа сила. јачи од насиља великих и моћних”, написао је. „Тек сам овде разумео Шатобријана када је рекао да немилосрдна сила – воља, побеђује све, а слабост те моћи је што верује само у моћ.

Јапански професор на медицинској школи у Токију, шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу током Првог светског рата, рекао је у свом говору: ”До овог рата ми, Јапанци, уживали смо репутацију војника са најјачи ратнички дух. Овога пута морамо признати да нам је српски војник узео овај примат. Немојте, драги Срби, да смо и ми мало љубоморни на то.„

Норвешки пуковник Карстен Анхел, 1915: ”Дошли смо са мало поштовања према српским војницима, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо мирне, самоуверене, патриотске људе. Пронашли смо најбоље војнике на свету – храбре, послушне, трезвене, издржљиве, спремне да жртвују своје животе за своју земљу и националну идеју.

Француски маршал Франше д’Еспере је такође изразио своје узбуђење због особина српских војника, па је, готово поетски, упитао: „Ко су ти јунаци који могу да кажу да су заслужили једно од највећих признања на свету? То су сељаци, скоро сви, Срби су, дебелопути, трезвени, скромни, несаломиви, слободни су људи, поносни на свој род и господари своје њиве.”

Велика голгота Првог светског рата изнедрила је читав низ хероја. Међу њима се истиче Милунка Савић, велика српска хероина Првог светског рата и најодликованија боркиња у историји ратовања.