27.01.1996.-27.01.2024.
geriatrikus
(zvakac karamela)
27. januar 2024. u 12.15
У Европи и свијету данас се слави дан сјећања на Холокауст. На данашњи дан јединице Црвене Армије су ослободиле највећу фабрику смрти у свијету – злогласни логор Аушвиц. Ужас који су руске трупе затекле приликом уласка у логор тешко је ријечима описати. На хиљаде књига је написано, на стотине филмова снимљено о томе.
Говори ли се игдје о распуштању једног другог логора – ,,Сарајевског Аушвица„-концентрационог логора ,,Силос” у Тарчину у Сарајеву???
Је ли неко нешто чуо? Вјероватно није. И што би, Срби су ионако монета за поткусуривање других. А највећи кривци за то смо ми!
Нама се историја стално понавља пошто смо одлучили да је заборавимо, да је се не сјећамо. Тиме опет убијамо жртве и пишамо по њиховим гробовима.
Логор ,,Силос„ је био концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска Армија од 1992. до 1996., а налазио се у предратном житном силосу у насељу Тарчин код Сарајева. Затворен је под притиском међународне заједнице 27.01. 1996., два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума, симболично-баш на дан ослобођења Аушвица. О условима у логору, методама мучења нормалном човјеку незамисливих, постоје приче на интернету и књиге преживјелих логораша. Прочитај и прочитај својој дјеци! Да се не заборави.
Највећи логор на простору бивше СФРЈ био је град Сарајево. Миливоје Иванишевић има документовано у књизи ,,Досије Сарајево” 7428 имена Срба, ратних жртава у Сарајеву, имена њихових егзекутора, свједочења о томе како су људи мучени, силовани, испитивани…Ко те жртве спомиње данас? На сваком кораку слушамо о ,,опсади Сарајева„, бомбардовању, злочинима пар српских битанги на Грбавици (Веселин Влаховић Батко). Погледајте проценат злочина и број злочинаца на свакој страни па упоредите. У Сребреници је био ратни злочин, али скоро нико не помиње да је у Сарајеву, другом граду по броју Срба у СФРЈ, почињен ГЕНОЦИД над Србима. Геноцид који се у Србији не спомиње и намјерно се заборавља, па се ни дан затварања ,,Сарајевског Аушвица” не смије поменути. Казани, Хотел Европа, Централни, Виктор Бубањ, Алипашински приватни казамати...и десетине других мучилишта, стратишта и логора да не помињемо.
Аутошовинизам постоји у мањој или већој мјери код свих народа, али српски је далеко најбољи на свијету. Чули смо за Јована Дивјака, официра који је учествовао у масакру колоне ЈНА у Добровољачкој, Славишу Шућура, који је као најбољи тенкиста гранатирао српске куће и положаје, Горана, Михајла Петровића, команданта муслиманских снага у Зеници, Петра Јањића... и десетине других, сличних примера, али су најгори грађани Србије који Републику Српску називају геноцидном творевином, прозивају како Србија планира неки вид агресије на Црну Гору, измишљају логоре по Србији током деведесетих, ,,геноцид у Сребреници„ им је свака друга реченица, итд. Тај нездрави слој нашег друштва је управо главни покретач заборава и пропасти.
Због чега прећуткујемо, заборављамо и не спомињемо логоре за Србе током ратова деведесетих? Због братства и јединства?
Колико је људи чуло за логор Оџак, Челебиће, Лору, случајеве страдања дјеце Мирјане Драгичевић, Слободана Стојановића, Петра и Павла Голубовића из Коњица...
Никаква страна директива или сила нам не може забранити да читамо о томе, слушамо, истражујемо и причамо о томе... Криви смо ми! Због незаинтересованости, апатије и јер дозвољавамо да нам испирају мозак.
Читајте, водите дјецу на места српског страдања, нека виде Корићку јаму или ,,Тополу ужаса” у Доњој градини, или им бар на интернету покажите јаме, слике из Јасеновца и са Пага, дајте им да прочитају књиге логораша из Тарчина, одведите их да виде вагон у ком су превожени логораши у логор, на којима се још виде трагови гребања ноктима, нека осјете језу...не смијемо заборавити, то нас је увијек убијало и ако заборавимо, опет ће!
geriatrikus
(zvakac karamela)
27. januar 2024. u 18.19
ПЕТАР И ПАВЛЕ КОЊИЧКИ-----Аутор: Жељко Пржуљ
- Усташе су то, - Мирко Голубовић је упорно покушавао. - Заборављаш да су они у прошлом рату више од пола Срба из Коњица послали у Јасеновац.
- Ти си одрстао уз гусле, а гусле нису историја, - упорно је одбијао Ђуро Голубовић. - Ово је скоро двадесет први вијек. Ја сам професор, инвалид, никоме ништа нисам скривио. Ако и буде каквих ситних проблема мој кум Стипе Мрњавац ће ми помоћи.
- Стипе Мрњавац! Стипе! Кад си чуо да је Хрват помогао Србину у невољи? Дај барем дјецу и жену да ти изведем на Борце.
Ђуро само одмахну руком. Рођаци су даље наставили да разговарају шапатом, а седмогодишњи Петар упита мајку.
- Мама шта су то усташе?
Власта чврсто загрли сина. Ништа није говорила. И поред чврстог стиска дјечак је осјетио да мајци дрхти рука. У загрљај притрча и млађи брат. Павлу је пет година.
Следећег јутра Мирко није освануо у Коњицу. Коњички Срби истиха су причали да је побјегао на Борце код Борачког језера прикључио се српској војсци. Ђуро ништа није говорио. И даље је ишао на посао, у гимназију, иако школа није радила.
- Помаже бог, четници!
Они су банули изненада. У пола ноћи. Банули су без разлога. Сила су и могло им се. Миралем, Јусуф, Адем, Шефик, Мирсад. У шареним униформама њемачке војске и ознакама у облику плавог штита.
- Бог с тобом Миралеме, - бранио се професор Ђуро.- Који црни четници. Ми смо обичан народ.
- Сви Срби су четници. Спремајте се!
Док су остали војници Спецајлне полиције Коњиц претурали по стану и пљачкали Власта пожури да обуче дјечаке.
- Мама шта су то четници? - питао је Петар.
Власта помази дјечака по коси и настави да му облачи зимски скафандер.Начула је у граду да Србе одводе у логор Мусалу или у тунеле према Иван планини и зато је, иако је јули, дјечацима облачила топлу одјећу.
- Брже професорице, - церекао се Мирсад, њен бивши ђак. Био је одликаш. Писао је пјесме.
Јусуф и Адем су помогли Ђуру да се попење на камион. Уствари убацили су га као џак на каросерију препуну цивила. Ђуро није гласа пустио. Сви су ћутали. И бебе нису плакале. Кад је камион кренуо они ближе излазу примјетили су да их бивше комшије не возе уз Иван већ на исток уз Неретву.
- Мора да ћемо у Џајиће на размјену.
Неко гласно закључи
- Шут! - Шефик се обрецну.
Нико више није говорио. Петар је шапатом питао мајку.
- Мама, шта је то размјена?
Власта загрли дјечака. Ништа није говорила. И Павле се спусти у мајчин загрљај.
На путу према Спиљанима, селу прије Џајића, камион се заустави, и спроводници наредише искрцавање. Несрећни и невјешти људи падали су једни преко других а стражари су викали и пријетили подигнутим цијевима. Власта је грабила Петра, а Ђуро Павла.
- Што овдје? - питао је Јусуф.
- Кад их странци нађу да кажемо да су то четници побили муслимане из Калиновика и Невесиња. - церекао се Мирсад. Био је одликаш.
На заравни, малој природној плажи, поред Неретве, Миралем је пуцао први. Остали његови саборци нису пуно оклијевали. Пуцњава, кукњава, вриска, пуцњава, пуцњава.
Власта је загрлила Петра. Мајке више воле старију дјецу. Ђуро је покушао да загрли Павла. Очеви више воле млађу дјецу. Коњичани су пуцали и смијали се. Имали су довољно муниције. Мирсад и Миралем су провјерили да који заробљеник није остао жив. За сваки случај Мирсад је Власти испуцао метак у главу.
- Машалааа!
Задовољни урађеним послом Коњичани су се попели на камион, а Адем је започео пјесму.
Ај Босно моја дивна, мила,
лијепа, гиздава...
Иза сувозачевог сједишта Миралем извади боцу препеченице.
- Ваљда хоџа неће сазнати да смо пили!
Свитало је од Бораца.
Испод мртве Власте извукао се Петар. Неповријеђен. Умазан мајчином крвљу. Стајао је поред њене располовљене главе и гледао разбацана тијела поубијаних људи и дјеце. Као кртичњаци . Седмогодишњи дјечак погледом је тражио млађег брата. Павле је лежао поред оца. Једна Ђурова рука била је пребачена преко синових леђа. Као да је покушавао да га спаси.
- Павле! Павле!
Петар је звао. Вјеровао је да ће му се брат одазвати. Знао је да му мајка не може одговорити шта значи ријеч „машала”.
- Брацо!
Кад му ни Павле не одговори, Петар изађе на друм и путем крену ка Коњицу. Сам. Крвав. Уплашен. Жедан. Седам година. Иза једне кривине видио је групу људи. У плавим униформама. Међу њима препознао је једног.
- Куме Стипе!
Дјечак је трчао. Тек сад је почео плакати.
- Петре!
Стипе Мрњавац је препознао дјечака. Подигао га је у наручје, однио у заклон иза врећа пијеска и дао му воде да пије. Петар је понављао
- Павле... мама...Павле...Неретва... Босно моја дивна мила...
Стипе је умио дјечака, раскопчао му скафандер да се расхлади и на индукторски телефон назвао Миралема:
- Остао вам је један свједок.
Миралем и Мирсад су стигли прије него што је Петар доручковао. Стрпали су га у начелниковог аудија и одвезли према Бегином виру. Тамо га је Мирсад стријељао. Са три метка у главу. За сваки случај.
Непуну годину касније, кад су у Коњицу међусобно заратили Хрвати и муслимани, Стипе Мрњавац, с породицом, побјегао је на Борце. Одатле га је Мирко Голубовић, рођак кума Ђура, спровео у западни Мостар.
Стипе није знао ништа да му каже о судбини Ђурове породице.
Кад се рат завршио Стипе се вратио у Коњиц. Да у гимнзазији дјеци предаје о заједничком суживоту у Босну и Херцеговину. Миралем, Јусуф, Адем, Шефик и Мирсад су заслужни грађани Коњица у хероји одбране БиХ. Мирко се одселио на периферију Београда. О њему се пуно не говори. Прича се да га тражи БиХ суд за ратне злочине. Једино хармоникаш из Београда кад наврати у родни крај да сплавари Неретвом и кад се усидри на плажи код Спиљана на роштиљ, препеченицу и пјесму „Босно моја дивна мила...”, помене школског друга:
- Мој Мирко, шта ти је то требало! Мирсаде, кад ћеш написати једну севдалинку за моју кћерку?
geriatrikus
(zvakac karamela)
27. januar 2024. u 18.58
Коњичанин Анис Косовац, ЧОВЈЕК и муслиман, подигао је спомен плочу малим мученицима:
https://www.espreso.co.rs/data/images/2022/07/06/15/1210567_ubijeni-decaci_ff.jpg?ver=1657114953
Тај исти Анис је стао у одбрану српске заставе на Православној Цркви у Коњицу 9. јануара 2024.коју су његови сународници насилно скинули.
Никада не смијемо заборавити доброчинства других људи, ма одакле долазили. Ја вјерујем да много боље од већине познајем страдања Срба у БиХ како из 40их, поготово из 90их година прошлог вијека, да познајем злочинце и жртве, велики број и лично, али исто тако знам да је било појединаца који су у свим злим временима, без обзира на све кроз шта су пролазили и били присиљени чинити, настојали и успјели у томе да сачувају образ. Гријех је то не видјети и не рећи.
Пошто сам сада на „том терену”, поменућу једно од најчеститијих имена
са тог ратног подручја, а то је покојни(рахметли) доктор Мустафа Пинтол, по свему судећи убијеног од стране својих сународника на писти сарајевског аеродрома 90их. Хоџин брат, син честитих родитеља, доктор са докторском етиком и предивно људско биће који је жртвовао себе, родитеље да би спасао живот једног српског дјетета, а о помоћи српсим мученицима у муслиманским логорима су се чула многа предивна свједочења.
Морамо бити јако пажљиви да ове примјере не повезујемо са муслиманским народом и политиком муслиманског руководства и вјековном мржњом према Србима, али ако смо људи не смијемо ни Аниса и покојног доктора Мустафу ставити у исти кош са осталим нашим мрзитељима.