Кад кажеш родбини, пријатељима и колегама да ти јако смета када држава зна сваки твој корак - сви одговарају исто: „шта ме брига, немам шта да кријем”. И разговор завршен. Нећеш сад ваљда да почнеш да им објашњаваш зашто је такав живот једнак животу роба? Требало би ти пола живота да једном човеку то објасниш. А и то ако човек жели да сазна. А већина, скоро сви, не хају.
Елем, долази нам дигитални новац. На послу не могу никога да испрепадам са вестима да је већ почела примена - сви мисле да је то нормално, „напредак”, компјутери, вештачка интелигенција, знаш како је. То што власти хоће да одлучују како ти можеш (или не можеш) да трошиш властите паре, никоме ама баш ич не смета. „Како сви, тако и ја”.
Мислим, и последњи траг некаквих остатака слободе, људских права - укида се ладно, декретом. После тога, наш статус је једнак кметовима у феудалном добу или класичним робовима. Само драстично гори. Јер, кмет кад оде кући, нико га не слуша и не гледа. „Под својом кабаницом пркосим и самом цару”. Неће да може. Сад се све зна. Свака реч изговорена код куће, сваки уздах у брачној постељи (ако још увек држите телефон поред кревета). Све иде у масовне базе података и о нама се зна мноооооооого више него што ми сами знамо. И нећеш моћи да трошиш своје паре како ти хоћеш. Држава боље зна шта теби треба. Компјутери ће све израчунати за тебе.
И то већини људи не смета. Многима чак и подсвесно ласка што се, ето, неко толико интересује за њих. Државу нико не види као властитог непријатеља. Напротив. Држава се труди да све буде по закону...јесте да су политичари сви превртљиви али ипак, држава штити људе, захваљујући држави имају стандард живота којим се горде, заштиту итд. Па нек их и прате, то је све у реду.
Избеглице потоцима насељавају „слободни свет”. Нема више Европе, Русије и Америке. То су сад некакве чудовишне конструкције, некакве магловите „демократије” где се ради од јутра до сутра а држава располаже новцем по свом нахођењу, најчешће против основних интереса „староседеоца”. Но, без обзира на све, дресирани смо да рмбамо, диринчимо даље...док се свет око нас буквално распада у сваком смислу. „Неће бити кеша?”...није важно. Ми смо у таквој апатији да нећемо ни приметити да се сад новац не зове „евро”, „долар” већ - „токен”. Није наше да мислимо, а и ако се не слажемо - ништа се не може, унапред смо помирени са својом немоћи.
Неће бити не само кеша већ ни приватног власништва, слободе кретања - све ће бити по одобрењу, тако кажу светски паразити који нам сервирају робска правила. Све је забрањено што није изричито дозвољено. Кмет није могао да напусти имање, као ни роб. „Фифтин минитс ситиз” је баш то. Све надохват руке али ваш електрични ауто не ради ван града. Треба специјална дозвола да одеш у други град.
Добро, добро, знам - неће то ве одмах. Неће али и 'оће. Жури им се, не знам зашто.
Ја купујем „кешом” где год могу. Одем на пијацу и купим воће од локалних фармера - и све ми некако драго кад дајем новац а добијам производе природе. И још проћаскам са фармером. Новчаник ми је увек набијен кешом. Нисам неки парајлија, живим сасвим просто али не оскудевам.
Не користим кредитне карте већ директно плаћам, готовином или кеш картицом. Наслађујем се простим стварима, док могу. Још неку годиницу, преДпостављам.