Некада давно, за време онда, хтедох ја да направим пасош, први пут у животу. Неће да може. Нисам грађанин. Ја им кажем: „па родио сам се сто метара од ове зграде Општине, зар то није довољно?” Било ми је тада 18-19 година, нисам до тада излазио из Сербие.
Морао сам, два пута, да идем у Нови Сад јербо су тамо мој отац и мати били неке године кад су комунисти правили некакве спискове, бла, бла.
Упркост мом труду - ништа. Не може, нема основе за држављанство.
Одем још једном у Општину, тамо нека жена, чини се пред пензијом. Као мудрац, тиха. Кроз прозор првог спрата види се раскрсница, центар града и види се моја улица, пет минута хода до моје куће. Ја јој испричам све своје базање и тражење бирократских трагова...и мој очај. Она ћути, гледа ме. И тихо, озбиљно рече: „Ево, уписан си сада” или тако нешто. Она ми је, очигледно, против закона или правила, једноставно дала држављанство. До дан данас ми је тај моменат остао у сећању. Та госпођа је једноставно одћутала и није одговорила ништа на моје захваљивање. Само ме је немо гледала. Ваљда су јој деценије рада над свим тим документима отвориле приступ у нека знања која обичном човеку нису доступна. Или се бар мени тако чини.

Као да је знала шта ради, као да је знала да је то „грађанство” мач са две оштрице. Добијаш некаква права али званично постајеш роб. Тако ми се чини данас, штавише уверен сам.

Када би неко погледао књиге данас, могао би лако да оспори моје грађанство јер није постојао документ на основу којег је држављанство издато. Тако, ево, ја деценијама илегално путујем светом, илегални грађанин СФРЈ, СРЈ, Сербие.