Pošto vidim da ekipa u principu nema mnogo primjedbi,okrenuo bih se buducnosti ovih zemalja...
SloUvenija, svetla ,...ako žele zauvek a mislim da hoće da budu ono,servilni saradnici i dizachi ruku i klimoglavci...
Crvatska...e sa njom je sve moguće od toga da dobije još trećinu Bosne do toga da prakticno nestane...ako se uzme kako je nastala kroz čitavu istoriju gazeci uvek na krivoj strani i vecno gubeci prosto je neshvatljivo da je dospela ovde ali pametniji znaju snagu i moc vatikana ali i njegovu krvolocnost i beskurpuloznost...u mnogocemu sudbina ove fasisticke tvorevine zavisi od toga gde je Rusija resila da postavi granice svojih interesa u srednjoj evropi...ako ih Bog pogleda pa se Rusija zadrzi na Bugarskoj, Srpskoj Republici i Srbiji,uzivace privilegije „prvog rova” u zaustavljanju Pravoslavlja u stomak katolicizma...a ako Ruje (možda i na nash nagovor) reshe da bace malo pogled na zapad biće u gofnima do gushe...zabari već pominju ispravljanje nekih istorijskih nepravdi iz njihovog ugla...

I za kraj Serbija i Macedonija...severna...

Makedonija je nesrecna zemlja koju je poput Srpskih predela u crvatskoj,u bosni i naročhito bolno za Srbe,otudjenje srpskog postojanja u CG,komunisticki olosh gurnuo u beznadje i tamni vilajet svetske politike...misleci da će nešto dobiti i kako tako započeti novu stranicu svoje istorije ponasa se kao siparica kad dodje u veliki grad,pristaje na sve...teritorijal o podeljena,politicki ucenjena,ekonomski slaba ostaje joj samo da se nada kad dodje trenutak odluke da će bar neko od komsija da joj bude u pomoć...ja se nadam da će to biti Srbija koja ne bi trebalo da zaboravi gde joj je krunisan najmocniji car u njenoj istoriji..

I sad ...

Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, —
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema —
Nogom ćeš stupit možda, poganom!
Drzneš li dalje? ... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!”