Посебно ме дирне када неки Бјелогрлић дјелује на „небјелогрлићки” начин, како смо се само склапили са Ђотуновом Бобом када је онако наивно покушавала бранити свог Сергеја...да није оне Ивковића стране у њему другачије би се гледало и на ону мајицу у Сарајеву. Имам и ја година, стажа, а и био сам на мјестима гдје је то неко Српство мало више долазило до изражаја и ма шта људи мислили и говорили нисмо сви исти и од свих се не очекује исто.
А да смо сви дио нечег заједничког и да сви морамо то заједничко поштовати, волити и бранити није спорно.
Морам се осврнути и на давање и доброчинство.
Погледам и шта она организација Срби за Србе ради и могу само похвалити оно што је постигнуто. Разумијем и све организационе проблеме и потребу за професионалцима, њихову жељу да себе мало истакну у први план, али ми мало смета та заборавност по питању како је све то почело.
Оно јесте да се понегдје може видјети да је то почело на Сербианцафеу, али се не помињу они прави истински пионири. А зна се ко су и то треба признати и одати почаст људима.
Ја тачно знам гдје и како је то почело, ко је био дио договора и ко и како је направио прву акцију.
Био сам присутан, али себи не дајем никакву улогу, али постоји пар људи који то признање заслужују и није лијепо да се сада сви нешто бусају због својих доброчинстава, а нико да помене тих пар имена.
СРБИ ЗА СРБЕ су настали на СЕРБИАНЦАФЕУ на форуму РЕПУБЛИКА СРПСКА. То је оно што знам са 100% тачношћу, а за све детаље нисам сигуран да знам 100%, језгро групе је било у Њемачкој, али знам да је МАРКУС ?(навијач Црвене Звијезде негдје од Добоја поријеклом, мислим да се презивао нешто на Д) ишао у српске крајеве и дијелио неке поклоне дјеци којој је то било најнеопходније.
Ако СЦ администрација има то сачувано, све би се могло јасно показати.

Онако успут прича писца из Републике Српске, борца са Илиџе из Касиндолске улице:

АД КАПИ----Жељко Пржуљ

Био је то април 1995. године. У Златну Долину дошло је осунчано прољеће. Скоро непримјетно, као најдражи ненаметљиви гост. На Илиџи олистали кестени и платани, пропупале тинејџерке, по њивама ка Осјеку пољопривредници, као свици, садили су кромпир и мркву, а клинци из Основне школе „Бранко Радичевић” туговали што не могу на екскурзију на Пале. Да уживо виде Иванку Чворо.
Тај април је био тек још једно ратно прољеће..
На Илиџи, мјесецима немамо воде и струје; муслиманска артиљерија са Сокоља, Мојмила и из Ковача, те француска и енглеска са Игмана непрекидно туку по нама, а Унпрофорци шпијунирају. Припремају авионске Нато ударе и коначни обрачун Првог и Четвртог и дјелова Трећег, Шестог и Седмог корпуса Армије БиХ против пет бригада ВРС из Српског Сарајева. Ми припремамо одбрану, мобилишемо лакше рањенике, старце и жене млађе од четрдесер пет година које немају ситну дјецу и чекамо да нас нападну. Као и сваки пут у протеклих тридесет муслиманских офанзива. Ријетки се још брину. На Илиџи имамо два атомска склоништа и у њима чувамо резерве муниције, а цивили се крију по подрумима вишеспратница.
Моја супруга није била мобилисана. Тих дана требало је да уђе у девети мјесец трудноће. Е око тога смо бринули, али смо обоје ћутали. Да не насeкирамо оно друго. Она је сашила бенкицу, чарапице и капицу за бебу, од своје хаљине за плажу себи направила спаваћицу а ја сам набавио хируршке рукавице, конац, пет литара бензина и акумулатор, ако пород буде ноћу. Тражио сам хоће ли неко од раје наредни мјесец ићи на Пале или у Србију да нам купи пелене и АД-е капи за бебу.
У рову у Касиндолској, на портабл телевизору, преко задњег точка бицикла прикљученом на акумулатор и фићин алтернатор гледали смо како су муслимани извукли хаубицу на Мајевицу и из ње гађали Србију. У Бањи Ковиљачи су оштетили два крова и три фасаде. ТВ Србија је направила прилог као да је Хирошима.
Нисмо се зајебавали на ту тему. Нама је Србија била икона. Част, породица, Република Српска и Србија.
Сутрадан нас је стигла наредба да с Илиџе пошаљемо одред од најмање двјеста људи и да према Теочаку отјерамо хаубицу. Да Србија није у домену њене ватре.
Збор одреда је заказан у два сата попоноћи на паркингу код хотела „Србија”. Покупио сам опрему и оружје, мајка ми је испекла уштипке, жени сам објаснио гдје су рукавице, конац и акумулатор, седамдесетогодишњег чика Манојла Крстовића замолио да им се нађе при руци и жена и мајка су ме испратиле.
Топла, мирна и звјездана прољећна ноћ над Илиџом осамнаестог на деветнаести април 1995. год. На паркинг код хотела „Србија” сви смо дошли. Пребројавање, постројавање и распоред по возилима. Мене је запало да идем с извиђачкодиверзантским водом. Кад смо у „џипа” потрпали опрему и оружје сконтали смо да ће нам у шест сати вожње бити мало тијесно.
- Славиша, брате, да ја останем! Жена ми је пред пород.
Питао сам Рогана. Командир извиђачкодиверзантског вода ми је одобрио останак.
- Важи, брате!
Даo сам му оне уштипке, а Стики горњи дио тренерке и педесет марака од мајчине инвалиднине. Кад буду одмарали у Зворнику да пређе преко моста краља Александра и купи нам пелене и АД-е капи за бебу.
На прилазу кући видим у прозору гори петролејка.
Није добро!
Шта ће петролејка у пола три ноћу!?
Разлог је био пукнути водењак. Почео је пород.
Фрка, трка, жену боли, ја смотанији пуно више него што сам свакодневно, али, да ме сад убијеш још увијек не знам како, некако стигнемо до Пландишта. До гараже и продавнице боја и лакова претвореној у породилиште. Смио бих се опкладити да сам у гаражи чекао најмање шест мјесеци док доктор Владо Мехмедбашић није изашао из продавнице да ми честита срећно рођење кћерке. Мени је било мало чудно, откуд кћерка кад српски војници праве синове али мудро сам ћутао, јер у породилишту није било друге дјеце и породиља, да би била замјена и прихватио сам честитке. Медицинска сестра на јастучићу доноси ми кћер.
Боже!
Двије киле и четристо грама. Ко тромблон.
Мој Боже!
Пет минута послије порода сви скупа побјегли смо из „породилишта” јер се очекивало да су француски и енглески артиљерци завршили свој доручак. Докторица Бранка Пекић нам је поклонила пелену за бебу, а мој пријарељ Бошко Тешановић од свог сина Зорана одвојио двије ланене. Док се Стика врати с Мајевице.
Два дана касније одред се вратио с Мајевице. Без жртава, тек неколико лакше рањених. Хаубицу у протјерали према Теочаку. Да не гађа Србију. Горан Стикић ми није донио пелене и АД- капи. Гранични полицајац и њемачки војник с десне обале Дрине нису му дали да уђе у Србију.
- Халт! Цурик!
- Због вас из Босне, нама су, бре, уведене санкције!
Од Филипа, сина Младенa Крстића остала је отворена али скоро пуна бочица капи. Рок трајања јој је био истекао само мјесец дана.