Да се не заборави: Ево када нам је Русија помогла
Владимир Димитријевић: 07:00 16.12.2022. 0
Цар Николај – Нови цар Лазар
На дан Светог равноапостолног кнеза Владимира, јула 1932, Свети владика Николај је рекао: „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.

Нема веће љубави, него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски цар са децом својом, и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив, и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости.

А мотив самоодрицања неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичких мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небесном, к Царству небесних жртава и јеванђелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.”

Како је Николај постао нови Лазар?

Почетак Првог светског рата

Године 1914, 28. јуна, у Сарајеву је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Аустро–Угарска је Србији одмах упутила понижавајући ултиматум. Ни Србија, ни Русија нису желеле рат, нити су биле спремне да га воде. Сви у Царевој околини били су против великог рата. Русија је Аустро–Угарској понудила арбитражни суд у Хагу у нади да ће се преговорима избећи сукоб. Предлог је одбијен.

Аустро–Угарска је 28. јула 1914. године објавила рат Србији. Регент Александар Карађорђевић је Цару Николају Другом упутио телеграм следеће садржине: „Тешка времена неминовно јачају споне дубоке привржености којима је Србија повезана са светом словенском Русијом и осећања вечне благодарности за помоћ и заштиту Вашег величанства биће сачувана у срцима свих Срба као светиња.”

Цар Николај је обећао да Русија неће оставити Србију. О томе је сведочио руски дипломата који се тада нашао у Београду, Василије Штрандман. По њему, Срби су одговорили Бечу помирљиво, али часно; није вредело – рат је објављен… Па ипак, наде за Србију је било: 28. јула касно увече, стигао је телеграм Цара Николаја регенту Александру. Николај је обећао да ће његова влада учинити све да до ужасног крвопролића не дође, при чему ће водити рачуна о „достојанству Србије”. У случају да мир не буде могућ, „Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије”. Када је Пашић, иначе човек крајње самоконтроле, прочитао телеграм, прво се, вели Штрандман, скаменио, а онда се прекрстио и узвикнуо: „Господе, Велики Милостиви Руски Цар”, и у сузама почео да се грли и љуби с дирнутим отправником послова. Када је, 30. јула, у Народној скупштини у Нишу регент објавио да Русија неће оставити Србију, узвици радости и наде све су преплавили. Био је то, по Штрандману, дан кад су „људи и партије пружали једни другима руке”, и кад је регент био не само наследник престола, него неко ко је изразио мисао целог народа, спремног да се, ако треба до последњег, бори за своју слободу и част. Штрандману, који се, са српском владом и дипломатским кором, преселио у Ниш, у конак краљице

Наталије, Срби су свакодневно долазили да захвале, а он је своје драгоцено време издвајао да с њима поприча и охрабри их.

За то време, Цар Николај је покушавао да умоли немачког кајзера Вилхелма, свог личног пријатеља, да смири ратоборни Беч: „Како би се избегла катастрофа, молим Те у име нашег старог пријатељства да учиниш све што можеш да би задржао свог савезника од корака који би отишли предалеко. /…/ Да би се спречило крвопролиће, било би исправније да се српско–аустријско питање преда Хашкој конференцији. /…/ Мишљење Русије је следеће: убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге јесте гнусан злочин – који су извршили појединци Срби. Али, где су докази да српска влада има удела у тим злочинима? /…/ Уместо да Европу обавести и да јој омогући да се упозна, а другим странама пружи време да проуче све материјале истраге, Аустрија је Србији дала рок од 48 сати и онда јој објавила рат. Читава Русија и многи ван њених граница сматрају да је српски одговор задовољавајући: немогуће је очекивати да независна држава може поћи још даље у удовољавању захтевима друге владе. Казнене експедиције се предузимају само у сопственој држави или колонијама. /…/ Док трају преговори о српском питању, моја војска неће предузимати никаква изазивачка дејства, о томе ти дајем реч /…/”, писао је Николај немачком монарху. Ништа није вредело: Вилхелм је тобож био за мир, а у ствари је подстицао Фрању Јосифа да покрене трупе ка Београду. И рат је дошао.

Цар Николај је у сукоб ушао, упркос недовољној спремности руске војске, да би заштитио своју браћу Србе: 31. јула прогласио је општу мобилизацију у Русији. Немачка је 1. августа објавила рат Русији, а два дана након тога и Француској. Већ 2. августа донет је царски Указ о објави рата: „Објављујемо свим нашим верним поданицима. Држећи се својих историјских традиција и једнака вером и крвљу са словенским народима, Русија никад није била равнодушна према њиховој судбини. Нарочитом снагом солидарности пробудили су се осећаји руског народа према Словенима последњих дана, када је Аустро–Угарска поставила захтеве Србији који се не могу примити од једне независне државе. Одбацујући мирољубив и попустљив одговор Српске владе, не примајући добронамерно посредовање Русије, Аустрија је похитала са наоружаним бандама бомбардујући незаштићени Београд…”