„Сећам се, једне вечери на Београдској тврђави, те 1992, рекли смо Дугину и Проханову: ”Русију сада чека веома тешко раздобље. Ми, Срби, задржаћемо Звер десет година у балканском лавиринту. Толико времена имате да се пробудите и опет усправите. Ако то не учините, после ће бити касно и за нас и за вас.„

Овакви текстови су лепи за читати да бисмо сами себи придавали на важности али такве ствари тј. стално умишљање како смо били, јесмо и бићемо неки фактор су често и поразни за једну нацију.

Сви ми који смо преживели деведесете добро знамо да ми нисмо свесно задржавали никакву Звер већ једноставно нисмо успели, првенствено због неспособне војске а затим и због повлаштених у друштву који су избегавали рат и склањали своју породицу на сигурно док је сиротиња гинула, да дотучемо своје противнике до краја 1992-e или најкасније тамо до пролећа 1993-е.

Управо у том периоду, да је било способне војске, грађански рат се могао врло брзо зауставити на тај начин што ће се елиминисати сав онај сецесионистички налог који се био накотио. Кад говорим о елиминисању онда мислим на политичка руководства сецесионистичких република.

Након тог првог промашаја, на фронту су остали да ратују Срби из БиХ и Хрватске иако је, наравно, и много њих побегло. Наравно, побегли су они који су били повлаштени у сваком смислу те речи. Врло брзо се видело да ми Срби уопште нисмо имали јасно зацртану националну стратегију и циљеве.

После је морал падао толико да је питање како смо дочекали и 1995-у. Обичан свет је видео шта се дешава, видели су како се појединци богате преко ноћи, о каквој трговини територијама се ради, уочили су договор Туђмана и Милошевића који је Милошевић испоштовао а Туђман, наравно, искористио и преварио тог истог наивног Милошевића.

Дакле, никакву ми Звер нисмо задржавали 10 година на Балкану већ једноставно нисмо били способни да тај рат решимо на други начин.

Десет, двадесет или тридесет година након рата лако је смишљати бајке и причати такве приче како смо се ми, као, нешто жртвовали да би Русија ојачала. Наравно, лепо звучи али то једноставно није тачно. Ми нисмо били способни да победимо у том грађанском рату и то је то.

Наравно, када се састану филозофи и почну са причама онда настају и овакве тврдње како смо се ми свесно жртвовали.

Да ли се уопште ко данас сећа речи које су Срби из БиХ и Хрватске слали у Србију а које се гласиле: Србија се брани од Бенковца преко Книна па све доле преко Гламочке висоравни!
И да ли је неко схватио те речи у Београду? Не, није! Србија никад није директно ушла у тај грађански рат и због тога смо као народ, може се рећи, поражени у том рату.

Ево, тврдим, од тих речи прекодринских Срба како се Србија брани од Бенковца преко Книина настала је и та бајка о томе како смо ми бранили Русију од западних звери.
”

Suvise je sve komplikovano da se objasni. Rasturanje Jugoslavije je bilo odavno planirano od strane zapada, uz saradnju domaćih kadrova u vrhu vlasti i JNA.
Kljucni trenutak je bio „rat” u Sloveniji. Da nije bilo izdaje u vrhu i JNA angazovana na pravi način, bilo bi mnogo drugacije. Međutim, i da je država uspela da stavi Sloveniju pod kontrolu, ne znači da bi Nemci, pa posle i Amerikanci odustali. Trebalo bi im malo vise vremena i morali bi u startu da nastupaju brutalnije i odmah otkriju prave ciljeve, ali bi rezultat bio isti.

Htedoh nešto više da napisem,ali posle ovoga nema potrebe.Samo ću reći da sve ovo što se dogodilo pokazuje da je najvecu grešku protiv Srbije i sveg Srpskog naroda nacinio bracni par sa Dedinja i tadasnja opozicija.Sve je moglo da se resi u prvih 15 dana.Ali komanda je bila takva,da se ništa ne resi.Pravi ljudi u vojski su se hvatali za glavu kad su naredbe pocele da pristizu na njihovu vezu.Ali pogovora nije smelo biti.Vremenom su na neke kljucne pozicije pocele da pristizu drugorazredne staresine naravno poslusne i zeljni karijere,pa makar i u vojsci koja se raspada.Ta i takva JNA,pocela je da radi sabotaze protiv Srpskog naroda u hrvatskoj.Pljustale su ostavke,negde milom negde silom,Tudjman je placao koliko su tražili,i sve je islo u pravcu degradacije vojne moći vojske koja je trebala da bude stub i tvrdja slobode naroda.Pored svega toga Srpski narod u hr,nije popustao,pa je pretila opasnost po Tudjmana,da mu planovi propadnu,jer je proces secesije sporo isao.Tada on moli brata i sestru na Dedinju da nparave ono sa Vukovarskom bolnicom sto ni najnizi oficir pri zdravoj pameti ne bi učinio i podstrekaci secesije u inostranstvu dobijaju zeleno svetlo za proglasenje odcepljenja.Vojska koja se i pored sveg haoticnog i psiholudackog komandovanja sa vrha i dalje nekako drzi na nogama,dobija preko kupljenih visokih oficira,zavsrni ubod u ledja,i razoruzava deo jedinica koje nisu prihvatale sramne odluke.Srbi razoruzavaju Srbe,a gotovina i ostali Tudjmanovi generali vrse opsezne pripreme za oluju i bljesak,jer znaju da će saveznici sa Dedinja narediti povlacenje oficira i tehnike iz Hrvatske. Vise nije potrebno pisati,to i vrapci po hrvazskoj znaju.

Plan je bio, a lično sam čuo da su Hrvati pricali kako će se vojska pobiti izmadju sebe, čim sve to krene.
To se nije desilo, bar ne u obimu u kom su planirali. Neocekivano, neki Srbi su dezertirali, malo vise Hrvata i Slovenaca, ali je i neocekivano mnogo Hrvata i drugih ostalo, neki su čak sa vojskom ostali do samog kraja, da bi doziveli da budu sikanirani u Srbiji od strane nekih herojskih srskih oficira koji su proveli rat na bolovanju.
Oni sto su ostali, bez obzira na nacionalnost, cekali da dodje „naredjenje odozgo, pa da rascistimo”. Takvo naradjenje nikad nije stiglo, jer su u vrhu Armije i Predsednistva i Vlade bili Hrvati i Slovenci, a od Srba takvi likovi kao sto je Blagoje Adzic i Bogic Bogicevic. Lično smatram da je JNA jako dobro obavila posao, s obzirom na sve te okolnosti. Pa, slali su ih u Sloveniju bez municije, tenkovsku jedinicu namerno vodili kanjonima i putevima gde su lako upadali u zasede, bez mogućnosti da odgovore.
Ni tada, ni kasnije, Milosevic ni srpska vlast nije imala nikakav uticaj na te dogadjaje. Ali, tu je bila opozicija, da prvi frku po Beogradu
Pitanje je šta bi bilo da je sve bilo idealno i da su svi obavili svoj posao i smirili situaciju.
Da li bi Amerikanci i Nemci odustali? Sumnjam, ima gore Galbrajtov citat.
Možda bi bilo gore, možda bi krace trajalo, možda duže. Da li bi Ameri aktivirali muslimane ranije? Da li bi se direktno ukljucili i pre 1995?
Ne znamo, ali je poenta u tome da Srbija, bez obzira ko je bio na vlasti (a SM je gresio mnooogo), nije mogla da izbegne, ni da pobedi.
Da li je mogla da prođe sa manje zrtava, ni to ne znamo.

E, yebi ga, sav moj trud dzabe.