Smrt Mihaila Gorbačova i nasleđe staljinističke kontrarevolucije
Andrea Peters
pre 14 sati
Mihail Gorbačov, bivši generalni sekretar Komunističke partije (KP) i predsednik Sovjetskog Saveza, preminuo je u utorak u moskovskoj bolnici u 91. godini. Priča se da je nekoliko godina bolovao od bolesti bubrega.

Gorbačov, koji se pridružio KP 1950. godine, bio je verni sluga sovjetske birokratije tri i po decenije. Gorbačov je dovršio izdaju parazitskog sloja koji se uzdigao iznad i otkinuo sovjetsku radničku klasu: orkestrirao je restauraciju kapitalizma u SSSR-u i njegovu fragmentaciju na više od deset različitih država. On je bio čovek sa kojim je trebalo poslovati, kako je to rekla arhireakcionarka Margaret Tačer.
Gorbačovljeva politika perestrojke (restrukturiranja), uvedena tokom 1980-ih i ranih 1990-ih, pokrenula je sistematsko razbijanje nacionalizovanih imovinskih struktura koje su nastale nakon Ruske revolucije 1917. godine. Perestrojka, koja je ukinula spoljnotrgovinska ograničenja za privatna preduzeća, dozvolila stvaranje malih privatnih preduzeća, ukinula subvencije ključnim industrijama i poništila zakone o zaštiti rada, ozbiljno je poremetila sovjetsku ekonomiju i društvo.

Državna preduzeća, koja su odjednom trebalo da budu „samofinansirajuća”, nisu mogla da prikupe sredstva koja su im bila potrebna za proizvodnju, isplatu zarada ili socijalne objekte i usluge na koje radnici imaju pravo i koji su im činili egzistenciju. Rukovodioci najbolje plasiranih fabrika, vođeni od države da postanu profitabilni, izvlačili su robu iz državnog sektora i prodavali preko potrebnu robu široke potrošnje po bilo kojoj ceni koja tržište dozvoljava.

Reforme su dovele do velike pljačke državne imovine. Potomci elite su koristili posebna prava koja su data članovima komunističke omladinske organizacije Komsomol-a da osnivaju poslove i rasipaju sovjetsku imovinu i resurse u zemlji i inostranstvu. Pojavio se potpuni bankarski sistem u senci kada su oni koji su imali pristup računima preduzeća angažovani na kreditiranju kako bi iskoristili krizu i društvene teškoće.

Godine 1989. oko 43 miliona ljudi u SSSR-u živelo je sa manje od 75 rubalja mesečno, što je znatno ispod zvanične linije siromaštva od oko 200 rubalja. Godine 1995. istraživač Džon Eliot je kao tipične karakteristike ove ere identifikovao „slabljenje kvaliteta i nedostupnost robe, proliferaciju specijalnih kanala distribucije, duži redovi, obimno racioniranje, više cene... stagnaciju u pružanju zdravstvenih i obrazovnih usluga, i rast razmene, regionalne samodovoljnosti i lokalnog protekcionizma”. Zvanično, oko 4 miliona ljudi je bilo nezaposleno 1990. godine, iako stručnjaci procenjuju stvarnu cifru do 20 miliona. U narednim godinama, masa propalih egzistencija izazvala je brzo povećanje alkoholizma, upotrebe droga i smrti od očaja.

Zbog svega ovoga, Gorbačov je s pravom omražen u celom bivšem SSSR-u.

Tokom perestrojke, Međunarodni komitet Četvrte internacionale (ICFI), svetski trockistički pokret, bio je jedina tendencija da se suprotstavi Gorbačovljevim tvrdnjama da nastaje nova era prosperiteta i „socijalističke pravde”, u kojoj su efikasni nagrađivani, a korumpirani. bio bi iskorenjen. U izjavi iz 1987. Šta se dešava u Sovjetskom Savezu? Gorbačov i kriza staljinizma upozorili su ICFI:

Takozvana „reformska” politika Gorbačova predstavlja zloslutnu pretnju kako radničkoj klasi u Sovjetskom Savezu, tako i radnicima i potlačenim masama na međunarodnom planu. Ona ugrožava istorijska dostignuća Oktobarske revolucije i povezuje se sa produbljivanjem birokratije. kontrarevolucionarna saradnja sa imperijalizmom povezana u svetskim razmerama.

ICFI je objavio desetine izjava koje su razotkrile Gorbačova i njegovu politiku kakva je bila. Neke od ovih analiza su sastavljene ovde. Dejvid Nort, nacionalni lider Socijalističke partije jednakosti SAD i šef međunarodnog uredničkog odbora Vorld Socialist Veb Site-a, otputovao je u SSSR 1989. da interveniše. Govorio je radnicima, studentima i intelektualcima o političkim opasnostima koje nosi Gorbačov.
https://www.wsws.org/de/articles/2022/09/01/pers-s01.html

...
После Андроповљеве смрти 1984. године, Горбачов је постао водећи представник тог крила КП које је веровало да је једини начин да сачува своје привилегије да се што пре обнови капитализам у СССР-у, тј. Х. ако би се, како је Троцки предвидео, владајућа класа трансформисала у истинску власничку класу пре него што је пролетаријат могао да предузме акцију против ње. Када су рудари ступили у штрајк у СССР-у касних 1980-их и милиони радника у другим индустријама напустили у знак протеста против политике перестројке, бирократија је убрзала процес капиталистичке рестаурације.

Паралелно са перестројком, Горбачов је увео политику гласности (отворености). Ово је омогућило по први пут у много деценија јавну дебату и дискусију о совјетској историји, укључујући даља открића Стаљинових злочина. Циљ гласности, међутим, није био да демократизује совјетско друштво, а камоли да радничкој класи да реч у пословима сопствене државе. Прави циљ Горбачова био је да створи основу за капиталистичку рестаурацију међу новонасталом совјетском малом буржоазијом и онима који су желели да јој припадају, дајући им да гласају у политичким стварима и промовишући либерално-демократску реинтерпретацију совјетске историје која је истовремено била антикомунистичка. и бранио Стаљинов напад на Троцког. Троцки није био само предмет бескрајних историјских лажи, већ је био и оцрњен као „нивелир”.

Паралелно са развојем гласности, Комунистичка партија је жестоко напала принцип једнакости. „Једнакост” је идентификована као основни узрок бројних проблема СССР-а. Радничка класа, која је, наводно, добијала превише, а чинила премало, била је погођена посебном жеђом за осветом. Док су многи бивши револуционари званично рехабилитовани у доба Горбачова, Троцки је остао предмет мржње и државне корупције. У свом говору поводом 70. годишњице револуције 1917. године, Горбачов је изричито назвао Троцког јеретиком и „превише самоувереним политичарем који је увек био колебљив и лажљив”. Троцког никада није рехабилитовала Комунистичка партија.

У свом говору на Конгресу Комунистичке партије 1990. године, Горбачов је изјавио да својим реформама ствара „материјалне основе за неопозиво миран период историје и за решавање глобалних људских питања”. Ништа од овога се није остварило. Распад Совјетског Савеза довео је до пада очекиваног животног века, без преседана осим током Другог светског рата.

Путинов режим у Русији представља фракцију олигархије која се увелико обогатила ликвидацијом државне имовине. Огромна већина људи у Русији и бившем СССР-у је осиромашена. Читав регион је постао предмет империјалистичких махинација. Од поретка који је настао после Другог светског рата једва да је остало нешто. Блиски исток и северна Африка су у пламену. Украјина се претвара у рушевине у склопу рата САД-НАТО против Русије. Свет је ближи нуклеарном холокаусту него икада раније.

Како је ИЦФИ деценијама објашњавао, ликвидација СССР-а од стране совјетске бирократије није означила тријумф светског капиталистичког система, већ је била први знак његовог пада у све дубљу кризу. Током 1980-их и 1990-их, послератни систем националне државе се урушио под притиском глобализације и свих сила које су служиле да радничку класу држе под контролом и ограниче њене борбе у национални оквир – од стаљиниста до социјалдемократа и па даље у синдикате – почели да се распадају. Империјалисти, који су се дуго ослањали на стаљинисте да политички стабилизују свој међународни систем, поново су почели једни другима да се боре за гушу, такмичећи се за контролу ресурса и тржишта. Отварање СССР-а страним инвеститорима знатно је повећало величину плена.

25. децембра 1991. Горбачов је потписао декларацију о распуштању Совјетског Савеза. У 30 година од тада, рат се води непрекидно. Убрзо након Горбачовљеве смрти у уторак, странице западне штампе испуниле су се похвалама на рачун бившег совјетског лидера. Исте вести које су лиле сузе због последњег контрареволуционара СССР-а поздрављају рат САД-НАТО против Русије. Они не траже престанак крвопролића, већ његово проширење.
...

...
Право наслеђе Горбачова не лежи у његовим моронским изјавама да је капитализам честит, а империјализам мит, већ у братоубилачком рату који је подстакао САД и НАТО који је раздвојио Украјину и имао за циљ распарчавање Русије.

Прокламације Запада да ће Горбачовљеве реформе и распад СССР-а најавити „крај историје” и тријумф либералног светског поретка нису се показале мање погрешним. Америчка демократија је близу смрти. 19 месеци након што је крајње десничарски пуч замало срушио америчку владу, председник Бајден држи говор о надолазећем колапсу америчке демократије. У међувремену, очекивани животни век у САД је опао за три пуне године због убилачког одговора владајуће класе на пандемију.

Али као што су стаљинистичке бирократе и империјалисти погрешили када су говорили о победи глобалног капитализма, тако греше и у својим претпоставкама о класној борби и наводном крају социјализма. Масовно повећање друштвене неједнакости, гротескно стање у данашњој политици и неподношљивост њихових свакодневних услова живота тјерају десетине милиона људи широм свијета у борбу. За њих, социјализам није умро са Совјетским Савезом, већ је био дневни ред.