Koliko se Srbija smanjila u toku naših života a tek kroz istoriju, to je opšta tragedija. Meni je žao ovo reći, ali mi smo na sigurnom putu potpunog nestanka. Ne danas, ne sutra ni sledećih 10, 20, 30 pa i možda 100 godina ali nakon toga sigurno ako ovako nastavi. Još veća tragedija je ta da većina Srba zabole ona stvar. Za koji Q su nam se dedovi i preci borili, ginuli i mučili? I primanjem hrišćanstva smo zapostavili i zaboravili čitavu našu milenijumsku prehrišćansku istoriju, tradicije i običaje i rasparčali u više naroda i država koji nas mrze iz dubine duša.
Svi smo mi Srbi, i deo svih naših milenijumskih predaka koji su se zvali Srbima, živi u nama. Samim tim može da se budi skrivena nostalgija u genima pa da nas privlače mora koja su nekada bila naša a koja su danas tudja.
Da, imamo izuzetno plodno zemljište i to je ogromno blago, naročito u teškim vremenima. Na žalost, vrlo mali procenat toga iskorišćavamo. Tragedija je da uvozimo meso i dosta hrane koji bi trebali sami da proizvodimo a i sami da izvozimo.
Ajde da kažem Srbija je malo krenula sa izgradnjom, ali što zapostavlja svoj potencijal da razvija prehrambenu industriju? Tu treba pre svega da se ulaže, pre autoputeva železnica i Beograda na vodi. Svetska potražnja za hranom, naročito kvalitetnom, raste sve više iz godine u godinu. Mi od toga možemo da obnovimo Srbiju i od tog kapitala bez zaduživanja, da gradimo infrastrukturu i sve ostale potrebštine. Samim tim, sa boljim uslovima źivota mnogi bi se vraćali iz inostranstva, Crna Gora bi vremenom se mirno vratila svojoj majci Srbiji, gde inače i pripada a tako i Kosovo. Ovako zaduživanjem, ma bilo koliko da se gradi, samo postajemo nečiji robovi i moramo da sledimo njihove zahteve.
Čitava naša istorija, da kažem hrišćanska je tragična i obeležena stradanjem. Uče nas da je Isus hrist stradao u mukama, uče nas da su mnogi naši sveci i heroji mučenici na koje treba da se ugledamo i zato prihvatamo stradanje verujući da je to jedini, istinski, pravedni i Božiji put. To stradanje nas uništava i vodi do potpunog nestanka. Bog jeste ljubav, život, svetlost..., zašto Srbi nakon vekovnog i vekovnog stradanja nemaju ništa od toga a još nam je zabranjeno i da se pitamo zašto, da se time suprotstavljamo Božijoj volji.
Mogu još da pišem i pišem ali kome i čemu. Meni je žao što stalno kao narod stradamo, kako od drugih, tako i svojih lidera. Ne kukam za morem ali mi je žao što više nemamo more.
Poenta ove teme je da Srbima uopšte ne ulazi u svest tragedija koja nas je zadesila i koja se uopšte ne usporava, već sve tako ravnodušno prihvatamo i nastavljamo svojim životima, ma kud puklo da puklo. Kad je tako, narod izgubi težnju za nečim, dali treba i Kosovo da priznamo i to da zaboravimo i sve ostalo što bi kao rak nastavilo na daljem rasparčavanju i propasti Srbije. Mnogi i to kažu danas, ma Kosovo je izgubljeno, što pre to prihvatimo stvari će se vratiti na neku normalu. Ej, koje sablazno verovanje i lažna uteha!!! Svi koji to verujete, pljujete na svoje poreklo, na sve one koji su svojim životima branili Srbstvo, na čitavo naše Bogom dano postojanje na zemlji. Zato ja i osuđujem i to što smo zaboravili i zapostavili naše milenijumske prehrišćanske korene. Kritikujem i crkvu što nam je to zabranila, što nas je ubedila da zaboravimo tu našu prošlost koju su nazvali paganskom i višebožnim u negativnom i zlom kontekstu jer se nije uklapala sa crkvenim dogmom, i time izbrisali naše slavne i stare korene na zemlji, najstarije u Evropi. Lagali nas da smo se doselili na ovim prostorima. Svi mi olako prihvatamo i zaboravljamo ko smo. Svi smo mi veliki vernici, Božije sluge a svi živimo u gresima do guše. Nazivati se danas Srbinom (čast izuzecima) nema veze sa duhom našeg naroda i predaka. Daj sve i to zaboravimo, kao i naše more i sve predele gde smo nekada živeli. Što više prihvatimo i ostanemo ravnodušni, pa i pretvaramo da nas je neka briga a ustvari nije, tako će ovaj rak sve više da jede Srbiju dok nas jednoga dana više ne bude bilo. Umesto letovanja po tudjim vukoj@binama, provozajte se po Srpskim selima i vidite koliko sela i kuća se ugasilo. Svratite do seoskih škola i upitajte nekog starca u blizini koliko ima đaka i koliko ih je bilo ne tako davno, samo pre 2-3 decenije i više. Malo razmislite o tome i vidite u kom pravcu ide Srbija. Kada budem čuo i video političara da to čini i zalaže se za obnavljanje opustelih sela, znaću da nosi duh Srbstva u srcu a do tada mogu 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno da vise i trabunjaju na televizijama i raznim programima do mile volje, da nas ubeđuju kako je Srbija na uzlaznoj putanji jer se grade neki objekti i drugi k@rci palci, a zadužuje se ne samo do guśe nego do neba. Tragedija, ništa drugo.