smrad je bio glup i pokvaren - i tacka. prodavao je Srbstvo igrajuci na kartu jugoslovenstva sto je svakom sa iole mozga bilo jasno da je promasaj. preskupo su nas kostali i i dalje kostaju ta njegova, da ne kažem šta.

Тужно је да Срби, да узмем границу од 45 година старости и старији нису способни да сагледају улогу Слободана Милошевића у вези са српским народом и српским бићем.
Ти исти и млађи од њих ће укрстити копља у борби за част Обреновића и Карађорђевића, све се зна о Бранковићима, Ћирилу, Перуну... Пипину Малом и Џингис Кану, Рамзесу, Тутмесу...али објективно смјестити догађаје којима смо били свједоци.
Оно што посебно депримира је недостатак интелектуалног поштења и капацитета да се ствари аналитички и објективно разложе, да се ставе у контекст догађања и времена, да се сагледају посљедице, објективно виде и жеље и могућности...
На крају, не ради се ту само о Милошевићу, сви су посматрани из једне једине перспективе... двије димензије, двије боје са начелом да ако није једно, мора бити друго, а још горе је да и са таквим приступом се ни то „једно” правилно не разлучи, те ни оно „друго” није исправно...

„Оно што посебно депримира је недостатак интелектуалног поштења и капацитета да се ствари аналитички и објективно разложе, да се ставе у контекст догађања и времена, да се сагледају посљедице, објективно виде и жеље и могућности...”

Па, ајде да покушам:

1) Слободан Милошевић је још 1991е морао знати да ли су српске жеље оствариве или не и то лепо саопштити на тај начин што ће се рећи да ћемо сви у рат да остваримо своје циљеви (ако су оствариви) или рећи Србима и у Хрватској и у БиХ да прихвате нове државе с тим да се добију све могуће гаранције света о њиховог равноправности и у новим уставима тих држава. Милошевић није учинио ни једно ни друго већ се играо рата и са судбинама Срба са западне стране Дрине.

2) Исти тај Милошевић је морао, када је до рата већ дошло, у тај рат директно укључити и Србију. Али, он се просто играо и глумио неки фактор те рата те мира а у ствари појма није имао шта да ради.

3) Данас је потпуно јасно да је са Туђманом имао договор да Хрватска остане у авнојевским границама а да се БиХ подели. Ето, био је чак и толико наиван, да не кажем глуп, да верује једном Фрањи Туђману који је у Хрватску још крајем осамдесетих враћао усташе из свих делова света.

4) Када су Срби стајали изузетно добро на фронту и у Хрватској и у БиХ стално је отезао са решавањем проблема. Има је опцију да тада, када смо били најјачи, преговара са позиције силе или да прогласи уједињење тадашње СРЈ (Србија и ЦГ) са РСК и РС.
Треба ли да те подсетим да је тамо негде у пролеће, лето 19933 у Београду била сазвана заједничка скупштина СРЈ, РСК и РС на којој је требало бити проглашено уједињење али је Милошевић у последњи тренутак рекао ''Није још време за то'' иако су сви делегати и из РСК и из РС били стигли у Београд.

5) Глумио је некакву ароганцију према оном лудом америчком амбасадору Цимерману уместо да, знајући ситуацију у свету и немоћ Русије, од те исте Америке тражи решење за Србе у директним преговорима са САД.

6) Када је 1995е преговарано у Дејтону тај исти Милошевић је НА СВОЈУ РУКУ, не питајући никог, муслиманима напросто поклонио цело Сарајево иако су чак и Американци мислили да ће Сарајево постати посебан дистрикт а онда је, на чуђење свих, пристао да Брчко постане дистрикт чиме се фактички Република Српска цепа на два дела. Повезивање Горажда са Сарајевом је мање битан уступак.
Његов фамозни коментар, када је муслиманима поклонио цело Сарајево, ''Заслужили сте га!'' говори довољно о томе о каквом се човеку радило јер уопште није размишљао и о Србима који су се скоро 4 године борили за то исто Сарајево док је у том истом Сарајеву над Србима, који су тамо остали, вршено насиље незабележено у модерној историји.
Ах, да, да не заборавим и предају градова Дрвар, Петровац и Грахово муслиманима а то су градови где је, примера ради, у Дрвару било 95% Срба као и у Грахову док је у Петровцу било нешто мање.

Милошевић је био изузетно сујетан. Младића није трпео јер га Младић није уопште поштовао пошто га је одавно прочитао. Караџића није трпео јер је Караџић, по неким анкетама, тих ратних година био популарније политичар од Милошевића.

Србима са западне стране Дрине је уводио санкиције, подметао клипове у војном врху ВРС претећи како СРЈ више неће да им исплаћује плате.
Лично он је забранио да ВРС пређе у Хрватску када су усташе почеле са својим офанзивама. Тада је командант Првог крајишког корпуса (Талић) ишао чак толико далеко да је одбио наређење Команданта ВРС (Младића) да ВРС крене у контраофанзиву и то све слушајући Милошевића.

Толико пропуста, неспособности, немогућности да се сагледа ситуација на реалан начин, уз стално лагање Србима са западне стране Дрине је просто неопростиво.
Све што је радио, радио је да би остао на власти. Јбг, мислим да је доста.

Милошевић је имао избор да једним потезом предупреди оно што се касније издешавало .
Да одустане од политике. Или , да Указом забрани комунистичке , социјалитичке јул партије ...
Могао је и да свој СПС назове Демократска партија Србије .
То би бар био покушај .
Мада , кад човек погледа са ове дистанце , могао је да уради шта му падне на памет , го да се скине , увати за уши и да скаче ...тешко да би било шта променио .
Са ове дистанце се чини да су на власти у Србији уместо њега били Ђинђићи , Коштунице , Пера - Жика ... исто би се десило .

„Од прољећа 1987. до прољећа 1991. су се десиле кључне ствари. У Југославији, српском освјешћењу, српском бићу...ко и како, на коју страну, уз чији наговор, уз чију помоћ је вукао касније се може расправљати.”

Сећам се ја тих година али би било лепо, када већ наводиш специфичан временски период, и да наведеш на шта конкретно мислиш па да онда можда разменимо по коју реч о тим догађајима.

Овако могу само да нагађам да ли мислиш на Осму седницу ЦК СКС, пад Берлинског зида, Четрнаести конгрес СКЈ или нешто четврто, пето а можда и све наведено.

Сећам се пада Берлинског зида 1989-е када је чак и обичан човек размишљао да то никако не може бити добро за нас (пре свега јер је пад Берлинског зида виђен као нови успон Немачке која нам је добро запамтила да смо два пута ратовали против њих у два светска рата).

Сваки нормалан политичар би падом Берлинског зида подесио своју политику том догађају и свему оном што се могло очекивати након тога али Милошевић то није учинио.
Он је буквално почео да се игра рата а са ратом се не игра. Или улазиш у рат свим могућим капацитетима или покушаваш да га избегнеш на сваки могући начин али не бих сада о томе.

А размисли мало и о смрти Ивана Ѕтамболића и томе како је управо он, пре Коштунице, Ђинћића и Драшковића, био међу главним кандидатима за вођу уједињене опозиције тј. ДОС-а на изборима који су долазили.
Сваки потез који је вукао Милошевић је био усмерен на очување власти; све друго му је било мање битно.