Formati u fotografiji su standardizovani veoma davno,
naročito papir.
Nekad najcesci formati slika su bili
6x9cm, 9x12, 13x18, 18x24, 24x3o, 30x40, 50x60, dalje iz rol papir.
Foto aparati 24x36mm 24x15, 6x4, 6x6, 6x9, filmska traka,
Plan film 9x12 i veci.
Iz ovih formata nastale su i razne velicine senzora.
Svaki proizvodjac fotoaparata sa jedne strane proizvodi senzore po
milimetru kvadratnom i svaki taj milimetar je skup.
Sa druge strane proizvode se zoom objektivi koji imaju svoje probleme.
Svaki objektiv projektuje okruglu sliku koja je najkvalitetnija
u centru i sve losija ka rubovima kruga.
Mnogo je lakse ,a ima i opravdanosti uraditi sto četvrtastiji senzor i tako pokupiti najkvalitetnije vidno polje iz kruga objektiva.
Ovakva slika omogućava veću kreaciju kasnijim kropiranjem .
Format 16:9 je nastao pretecom bioskopa sinememaskop tehnike i primenjen je na TV standard poznat kao HDTV widescreen.
Prve video kamere su takodjer koristile istu opticku tehniku kako bi
na standardni 4:3 senzor po vertikali kompresovale sliku a zatim je
elektronski raširile u siroki ekran.
Posle toga usledilo je digitalno suzenenje slike i njena konverzija u siroki ekran zbog čega je malo opadao kvalitet.
Odmah ztim je nastupila proizvodnja native senzora 16:9 uz potrebu
kreiranja novih objektiva jer su sari pretrpeli crop po horizontali gore i dole.
Zbog sve vece primrne video tehnologije na kompjuterima celokupna industrija je morala preci na isti 16:9 standard.
Za ovu vrstu medija 16:9 standard se pokazo kao prirodniji dok ne i za printanu sliku i pisane dokumente koji ostaju na vrtikalnom formatu. Format bilo kakve slike osim žive na ekranu automatski se kadrira u vidno polje naših dva oka i samim tim četvrtastija slika je prihvatljivija za punu paznju,
16:9 format neće uci u standard fotografije jer imamo drugacije potrebe u njenoj primenjenosti pocev od portreta koji uglavnom nalase vertikalni format.
Secan Bozic.