Kada smo prvi put radili icsi,skoro svi ioz našeg okruzenja su znali,uglavnom bliski ljudi.Takođe nije me bilo sramota sto uopste idem na vto,nego me je smaralo svakog dana bar po pet osoba(mama,sestra,kuma,svekrva,zaova) me je zvalo za detaljan opis,šta smo radili danas,kako je prošla punkcija jc,šta sad ide...Ne samo sto me je mrzelo da svima pojedinacno pricam,kako šta...nego sam i dosadila i muzu koji je sve vreme bio pored mene i slusao...ludeo je i na kraju se javljao na tel,i govorio da spavam da ne mogu da se javim itd.
A tek posle et,dosadili su (iako ih volim najviše na svetu) sa savetima kako se vallja ovo kako treba ono,a prvi put su o toj prici čuli od mene,sve su znali bolje od dr..O periodu iscekivanja bete da ne govorim...
Tako da kada smo posle par meseci resili da radimo FET,(inače nije nam uspelo ni prvi pokusaj),svima smo rekli da idemo na odmor i dok dok nisu prošle dve nedelje,nisam nikom ni rekla gde sam bila.
Uglavnom je okolina,nemarna,kad cuju da smo isli na kako oni kažu `vestacku`,kao to je nešto cudno,uauu,kao da smo vanzemaljci.

Moje mišljenje je da treba samo reci jednoj osobi(kao ja sad sto primenjujem sestri) i dok se sve ne zavrsi nikom ništa ne govoriti.
Pozzz

Nama koji smo u inostranstvu to je verovatno lakse jer smo okruzeni strancima koji uglavnom gledaju svoja posla, a rodbina je suvise daleko da bi bila u prilici da se mesa u bilo šta.
Ja sam rekla samo mojoj rođenoj sestri koja živi samo jednu ulicicu dalje od mene i mojoj majci koja živi u Srbiji. Prijateljima koje ovde imam nisam ništa rekla. Najbolje je tako, u svom ovom stresu najmanje ti treba zapitkivanje pa makar i bilo dobronamerno.

Ja to uopste ne krijem, ne stidim se toga.
Kada me bilo ko pita kako sam uspela da ostanem u drugom stanju posle sto godina braka(bilo iz radoznalosti, ili jer i oni sami imaju problem) odgovorim kako i preporucim kliniku ako traže.
U toku priprema za VTO znali su moji, njegovi, moje i njegove kolege, hehhe, ma znali su svi. Meni lično to nije smetalo, niti pravilo bilo koji pritisak.

I samo još da dodam ovo,mnogo smo pisali o tome, na zapadu dr nikako ne preporucuju strogo lezanje od 2 nedelje, čak smatraju da je stetno. Prvih nekoliko dana je ok, dok ne dodje do implantacije, a posle toga se treba vratiti uobicajenom nacinu zivota.

Moja rodbina i prijatelji znaju da smo dobili bebu putem ICSI.Sam ulazak u posupak su uvek znali najblizi ali smo imali sreću te nas nisu pitali,isli su ako mi kažemo nešto uredu ako ne oni nisu ni pitali.A što se tiče mirovanja veliko NE,treba se ponasati normalno i sto vise hodati zbog bolje cirkulacije.Ja sam posle transfera otisla da radim u bolnici kao med.sestra.Puno sreće

ja sam igrom slučaja imala ranije vise spontanih pobacaja...

sada sam trudna 17 nedjelja i ne zna ama bas niko osim jedne drugarice (koja je usput receno IZUZETNO diskretna osoba) i neće niko ni znati dok ne dobijem rezultat amniocenteze, da vidim da li je sve ok.

stomak, srećom, nije prevelik, a i ja sam oduvijek imala koju kilicu viska, pa se vadim na salce.

vecina tih komentara, pitanja, sugestija, primjedbi, savjeta ... bude s najboljom namjerom, ali zaista,ionako sam pod ogromnim stresom zbog iscekivanja, pa mi to još stvara dodatni pritisak

ovako, niko ne zna i niko me ne opterecuje (pogotovo sto je bilo i izuzetno zlih ljudi koji su namjerno insistirali na mojoj prethodnoj nesreci), čak se nasladjivali

nisu svi ljudi dobri i nemaju svi dobre namjere, mada to nekad mudro sakriju