Zdravo svima,

Retko se javljam u poslednje vreme (iako sam veteran), nekako sam prošla kroz sve nedoumice, pa sam se i samoj sebi smučila što znam i više nego što treba, čini mi se da bih sa manje poznavanja terminologije bila i bezbrižnija i pozitivnija...

Suprug i ja smo prošli kroz tri neuspela VTO-a, pa se, iznenada, njegov spermogram popravio do tanke normospermie, što je stvarno bilo super, posle toliko muke... Ja imam veliki problem sa hormonima (prolaktin i estradiol, mikroadenom na hipofizi,mala materica i tralala...), ali - mi smo odlučili da intenzivno radimo na majci prirodi, pa dokle stignemo...

Tako da - eto nas na početku. Meni je 38, njemu 43 godine. Svakog meseca vijam ovulaciju, kupujem testove i za ovulaciju i za trudnoću i blesavo se nadam čudu. I ponekad se osećam tako da mi je stvarno dosta, sve sam učinila i polako gubim nadu... Znam da nemam vremena na bacanje i silno mi je frka i svakako ćemo još jednom pokušati vantelesnu, ali kada pročitam postove žena koje su kroz postupak prošle i po 6-7 puta, pitam se - koji se ja očin žalim i sažaljevam svoju jadnu sudbinu? Kada počnem da se stidim same sebe, onda mi je još i gore...

Ovog meseca sam imala ovulaciju (pošela da se javlja tek posle tri meseca od poslednje vantelesne), uredno obavili sve što se treba obaviti i nakon već par dana sam osetila bol u dojkama, ali baš me rastura... Ne nadam se preterano da sam zakačila, ali se čudno osećam - kao da ja nisam ja. Ili sam trudna ili sam opet pobrkala lončiće sa hormonima. Treba da dobijem negde oko 3-4 jula, pa ćemo znati...

Uz put, saznala sam i da moj rođeni brat ima problem, trenutno je na proxeedu... Nas je dvoje, otac nam je umro kada smo bili mali i naša mama je sada baš tužna, da li je moguće da nam se baš toliko ne da da živimo normalno?

Ne zamerite na depresiji, omakne se, eto...

Budite mi dobre i sve najlepše...