Volela sam toliko toga. Gomile patetičnih sitnica, koje su iz meni znanih i neznanih razloga u mojim očima dobijale obrise magičnih ljudi, predmeta, i predela……

Ja sam zanesenjak, od onih ljudi koji često odlutaju a sa svakog se puta vraćaju setni i sve čutljiviji….

Da li se radjamo tužni?
Da li biramo da budemo tužni?

Ne znam.

Volela sam toliko toga...

Zamišljala sam kako ću joj o svemu tome pričati... i ona će se smejati. Voleće moju detinju naivnost. Gledaće me očima koje se osmehuju, blagim i svetlucavim ... Moje zvezdice.

Ona će razumeti...

Ona će znati da sam sve volela tražeći nju, da sam se sa svakog puta vraćala sve setnija i sve ćutljivija jer nisam mogla da je dočekam... jer mi je tako nedostajala

Moja zvezdica.

Moja Sofija.