He, kod nas potpuno druga situacija...samo sto nismo nosili transparente sa obavestenjem da smo u procesu IVF :))))

Salim se...i ja i moj muž smatramo da to što nismo mogli da imamo decu prirodnim putem nije nikakva sramota i nema razloga da to krijemo, naročito sto oooooogroman broj parova se susrece sa ovim problemom. A komentari primitivnih ljudi nas APSOLUTNO ne interesuju!

A što se deteta tiče, sasvim sam sigurna da će i ono znati na koji način je doslo na ovaj svet, ali naravno kad bude moglo to da razume...a do tada će proteci mnogo vode Dunavom i Savom :) pa neću sada time da se opterecujem :)

Mislim da nas koji imamo ovu vrstu problema može da razume samo neko ko ima isti problem. Na zalost ja sam na mom bivšem radnom mestu morala svojoj sefici da saopštim da prolazim kroz IVF da bih mogla da idem na kontrole. Gorko sam se pokajala zbog toga, jer sam shvatila da im je na poslu trebao konj da vuce a ne žena koja želi decu, tako da sam imala samo neprijatnosti oko toga. Dakle što se radnog mesta tiče moja iskustva su jako losa. A što se familije tiče, ne vidim zašto bi coveku bilo lakse i da isprica sve to nekome ko to ionako ne može da razume ako nije kroz to prolazio. Meni su takođe dojadili sa dobronamernim familijarnim komentarima u stilu „ Kada će beba”. Na to sam obično odgovarala da će doći onoga dana kada joj je sudjeno, a zaista se tako i desilo. Ali zato ja sama nikada nikome ne bih postavila pitanje ni kada će da se uda ni kada će da pravi decu jer je su to pitanja koja vredjaju ljudsku inteligenciju - svako zna i kada će i zašto će nešto da uradi ili ne uradi u svom zivotu i svaki covek je dovoljno pametan da to sam proceni. Što se deteta tiče, za svako dete je najvaznije da bude zivo i zdravo, a da li je nastalo prirodno ili putem IVF-a sasvim je nebitno. Zašto ga uopste i opterecivati time kako je nastalo - IVF je samo pomoć da dodje do oplodnje a sve ostalo odvija se kao i normalnoj trudnoći. Mislim da niste pogresili sto nikome niste ispricali jer možda biste se još vise razocarali time sto vas verovatno niko sem onih koji su sami prošli kroz to ne bi ni razumeo. Želim ti sve najlepse i da dobijes jednu lepu i pametnu devojcicu!

Prvo da kažem da cenim svačije mišljenje,ali zašto to cuvati kao tajnu?Moj muž je u početku tajio,nije hteo nikom da prica,i onda sam mu rekla,alo covece,šta smo mi krivi???jel smo mi tražili da bude tako??Mene kada pitaju cuveno pitanje Kada će beba?Ja kažem cekamo vas da mi postavite to pitanje,a u međuvremenu se lecimo.Naravno,to se oceni,kojim tonom je postavljeno pitanje.I onda,sama zavrsavam tu temu sa odgovorom,da je uvek tudji problem resiv,ali da smo mi u ovom slučaju,nemocni,i napomenem,bicete obavesteni,kada bude nešto.Prestala sam da mislim šta će drugi reci,jel samo mi znamo koji je to bol,i koji je to teret na dusi,sa kojim živis,od ciklusa do ciklusa,gde uvek pomislis,e možda je trudnoća.U svakom slučaju,svako ima svoje mišljenje i svoj stav,ali ja tvrdim,da nismo mi krivi za to što se dogadja nama,i sto smo se nasli u ovoj masineriji steriliteta,koja melje zivce,osecanja,novac,sve.Sve najbolje

Mislim da svako ima pravo da to zadrzi za sebe.To je iskljucivo
privatna stvar dvoje ljudi i šta se koga tiče.
Međutim to malo zavisi i od licnosti.
Ja u početku nisam nikome govorila ali kako je vreme odmicalo, pocela sam o tome da pricam.
Valjda tu svoju muku ne možeš da držiš u sebi ili samo sa partnerom.
Uostalom bas me briga šta će ko reci.
Muka je samo moja i ja je resavam.Pricala, ne pricala isto mi je.Problem je tu kao planina.
No nadam se u Boga da će mi pomoći a posle se sve zaboravi.

Mi nismo krili,mada i nismo mogli jer sam dosta odsustvovala sa posla posto sam morala da putujem za Bg,pa sam morala i da kažem o cemu se radi.Ne interesuje me šta drugi misle,ali sam se ipak iznenadila primitivizmom i neznanjem moje sredine.Nasa beba je kopija svog oca i prvo sto sam primetila je zacudjenost drugih,jer ona je „vestacka” i kako toliko da lici na mog muza,kada njihova deca ne lice toliko, ili uopste ne, na njih!?A kada sam po drugi put prirodnim putem ostala trudna moja koleginica mi je postavila pitanje a jel sada normalno,kao da je pre toga bilo nenormalno.Naše dete mora da nauci da se izbori sa primitivizmom i gluposcu svoje okoline,a hvala bogu mali je pametan i napredan,nas eksta embrion-kako rece dr. Goca.Pozz

I ja razglasila svima! Šta ću, takva mi priroda. Doduse, dugo sam krila, ali onda sam pomislila- ma šta me boli uvo, ionako će meni biti lakse ako pricam o tome. I jeste, lakse mi je, nekako me stvari manje plase kad se izgovore glasno. Tako da, sad znaju i na poslu (ne svi naravno, samo sef i oni s kojima sam to htela da podelim)i u familiji (opet ne svi- od mojih roditelji i brat, a od mm samo svekrva). I tako, sad mi je nekako lakse... Ne umem bas da objasnim zašto, ali tako je. A kako mi rece skoro jedna prijateljica : 'mentalno zdravlje je razlog za slavlje' :-))), hoću reci, bitno da se ja bolje osecam, a ostale, hm, ko ih sisa u krajnjoj liniji.

I oko nas su svi znali (običan IVF). Nisam čula nikakve ruzne komentare, osim onih _sto nismo ranije krenuli jer smo srećkicu dobili u 17. godini braka. U principu bas me briga šta drugi misle kad smo mi dobili bebu. A i on zna (3,5 godine) da su mama i tata isli u BGD kod doktora da ga dobiju! S druge strane moj muž ima anegdotu sa posla kad su kolege pricale kako jednom dete lici na oca a drugom skroooz na majku, pa kao zezanje cije mu je dete (tom kolegi) a moj muž je uzvratio da oni mogu samo da se zezaju ali da on (moj muž) ima gomilu dokumenata da je dete njegovo ;))...

Ja stvarno ne razumem zašto neko krije da ima problem sa neplodnoscu.NO COMMENT.Istinski se cudim takvim ljudima.Ništa lično.Sve najlepse

Bas tako, svako ima pravo na svoju odluku i svoje mišljenje. Zato ne razumem, Vaxa, zašto 'No comment' i to sa vristecim slovima. Ja bih rekla 'No comment' za moje koleginice koje sve zivo obaveste kada dobiju menstruaciju, a da ne govorim o još nekim intimnijim stvarima. Lično, jako držim do privatnosti i zato nemam potrebe da delim neke stvari sa ljudima oko sebe, osim sa mojim muzem koji mi je najblizi. Ako neko to smatra glupim, onda ja nemam komentara za to.

Ja sam svima rekla za icsi,čak sam im sva 4 pokusaja u detalje objašnjavala protokol celog postupka.Bila sam ubeđena da će mi uspeti i bilo mi je milo da ljudi koji me poznaju na neki indirektan način ucestvuju ..naravno da je bilo nevidjeno glupih komentara ali ja ih uvek ispravim i sve lepo objasnim.Usput upoznala sam još mnoooooogo parova koji imaju taj isti problem,bodrim ja njih,oni mene i nekako je lakse...a neko i doceka bebirona,i super!I ne vidim razlog da se detetu ne kaže,bez veze,pa to je tako normalno...

Ni nama takođe niko ne zna za problem. Bukvalno niko, osim vas virtuelnih drugarica.
vaxa, ja to ne posmatram kao stvar primitivizma; mene ne zanima šta će neko da kaže i misli o tome... već je stvar u sledećem: Jednostavno mi je tako lakse, jer nemam snage, a ni zivaca svaki korak, svaku analizu da objašnjavam svima oko sebe.
Zamislite situaciju, mm ide na biopsiju... nervozni, cekamo da vidimo šta će se desiti... pa još treba da me na svakih 5 minuta neko zove i da me pita kako je prošlo... Znam ja da bi tu bilo dosta dobronamernih poziva, saveta, komentara, ali meni je jednostavno lakse ovako.
Da ne pominjem savete tipa... A jeste li probali ovaj caj? A jeste li probali ovo - ono? Ma kakvi, dok god budem uspevala da krijem od svih, to ću tako i da radim.
A dete, ako Bog da, kad budemo imali... mislim da ćemo mu ispricati sve.
Ja smatram da je potpuno svejedno da li ste dobili dete prirodno ili nekom od podpomognutih metoda...
Ali, imam sasvim dovoljno briga oko svega ovoga, i potrebno mi je bas dosta zivaca... ne bih ih trosila uzalud.

Jednom sam se prešla i ispričala svojoj okolini, i nikada, ali nikada više. Posebno nikada na poslu. Isključivo bih rekla šefu, jer zaista moram da opravdam svoje odsustvo, majci, bratu i nikome više.
Imam izuzetno loše iskustvo, jer ljudi nemaju granica u svojim pitanjima i komentarima.
Neverovatno! Na poslu su svi fakultetski obrazovani i iz Beograda. Ali...Razmišljaju kao da su došli iz najveće čuke. E, pa da se ja ne bih više nervirala- ćutim ili na direktna pitanja dajem neodredjene odgovore.
Posebno ne mogu sebi da dozvolim nerviranje kada sam u postupku. Tako drska i bezobrazna pitanja i komentare nisam doživljavala u svom životu...
Zato, ništa sa kolegama.
Rodbina... HM! Vrlo su retki oni kojima bih to rekla.
Ipak, isključivo bih mogla o tome da razgovaram sa osobama koje imaju isti problem. Samo oni to mogu razumeti i, napokon, zato sam ovde:)

Ja sam pricala, odnosno vise odgovarala na pitanja „šta cekate”. Jednostavnije mi je bilo da kažem da se lecimo (i obično me te osobe nisu vise ni zapitkivale) nego da odgovarama tipa „samo sto nije”.
Ima glupih komentara, od onih „uzivajte i izlazite dok vam deca ne stignu...”, do razoraznih preporuka („ma napravi dete tajno sa drugim...”. Ali to samo pokazuje ljudsku glupost.
Suprug je malo teze prihvatio ,što se manifestovalo nekom vrstom ironije u odgovorima ljudima.
Takođe zahvaljujuci otvorenosti sam saznala puno detalja koje nisam znala na početku i koje su mi pomogle, upoznala divne osobe koje se na zalost bore sa ovim problemom kao i mi.
Nasa borba još uvek traje i bilo kako da se zavrsi uvek ću znati da smo dali sve od sebe da ostvarimo nas san.
A ostalo je nebitno.
Pozdrav