Diskusije : Trudnice i mamice

Komentar
„I'm done making my kids childhood magical”
S_Girl
04. april 2014. u 10.02
Koliko vas se pronalazi u ovom clanku?

http://www.huffingtonpost.com/bunmi-laditan/im-done-making-my-kids-childhood-magical_b_5062838.html

Da li i sami osecate ovaj pritisak da je na vama da djecu zabavljate, igrate se sa njima, svaki dan ih nedge vodite, idete na odmore...da bi djeca imala „magicno” djetinjstvo?
sharlota
(bez zanimanja)
04. april 2014. u 10.23
ono sto ja vidim u ovom clanku je početak ozbiljne ekonomske krize, a kada je kriza ljudi eliminisu nepotrebno i luksuze prvo.

sebe smatramo hater-om pop kulture i nametnutih pravila ponasanja koje je neko drugi za nas osmislio samo da bi mi vise novca potrosili.

neki dan sam isla na rođendnsku zabavu u koja se odrzala u community centru. ja na boljoj zurci za djecu nisam bila, djeca su igrala u fiskuturnoj sali, pokusavala da daju kos,da igraju reketa, da prebace loptu preko mreze, jedostavno uzivala su u savladavanju novih vjestina i u uskaldjivanju pokreta.

nije tu bilo ni balona n ostale dekoracije,ali svima je bilo lijepo i djeci i roditeljima koji su se igrali sa njima. pojel su tortu,picu polisi sokice grckali voce šta treba vise?

uopste se ne opterecujem sa onim što drugi rade i sto drugi posjeduju,
a aktivnosti za diejte ću pazljvo birati i svesti na minimum,tj prilagoditi som rasporedu i njegovo m uzrastu.

zbog ovakvih gluposti navedenih u clanku ljudi se ubijaju,razvode,porodice pucaju mislim šta meni ima ko da prepsie recept za happy life.

uvijek sam za lijepo godisnji odmor, putovaja isl.

-Layla-
04. april 2014. u 10.23
Iskreno, ja se uopste ne secam da sam se igrala sa roditeljima kada sam bila mala. Doduse oni su oboje mnogo radili, ali opet. Ne secam se.
Secam se savrseno mojih drugarica sa kojima sam se igrala sa 2,3,4 godine itd. I secam se da sam bila presrecna. Ne osecam pritisak da moram da zabavljam
dete, jer nisam taj tip. Ne znam da se igram. Volim da čitamo, crtamo, radimo nešto kreativno. Volim da izlazimo, trudim se da organizujem piknike, da odemo
na neki produzeni vikend sa babom i dedom, ali ne osecam pritisak da moram da je zabavljam i da budem super zanimljiva mama. Ona je na mene, voli da se igra sa
decom i najsrecnija je kada je okruzena sa puno njih. Mama je za mazenje, za pricu, za tesenje, brigu, podrsku, ljubav. Zabavljanje ostavljam drugima:-) Naravno,
sreća mog deteta mi je najvaznija na svetu. Ali to ne zavisi toliko od aktivnosti i zabave. Srećno detinjstvo znaci bezbrizno. Ja tako pamtim svoje i nadam se da
uspevam u tome da se i moja devojcica oseca tako voljeno i bezbrizno.
oceania
04. april 2014. u 10.24
Pa mislim da svakodnevno svi pomišljamo o tome, … Ja isto osecam krivicu kad ne radi nešto crafty ili igram se a recimo listam internet ili moje omiljene casopise i govorim joj da produzi da se igra.. :) ali kažem sebi , da bas tooo joj je potrebno, da bude i sama, da mastari,fantazira, razgradjuje svoj neki svet. Ja još imam dete koje stvarno slabo se igra samo druge devojcice znam da znaju se igrati i po sat vremena..

Problem danasnjice je to što nije kao nekad pre, da ostavis da se dete igra u dvoristu ili u svojoj sobi … a danas deca i idu obdanista po ceo dan i ne vidjaju roditelje još ako i radis neke stvari sa njima onda je to stvarno =tuzno.

Ja jako volim da ucestvujem u svim tim stvarima koje radimo i jedva cekam da se zavrsi … jer iako volim ipak volim i treba mi onaj moj mir da ja gluvarim nešto ;)))

Autorka daje neke bzvze paralele… iz mog nekog iskustva secam se puno majki koje nikad nisu pravile kolace (kupovale ili dobijale) bilo je puno i koje su pravile;; recimo moja mama je bila jako crafty i često su sve njene prij. i komsinice komentirale „jao kako možeš i znaš i ne mrzi te” dok neke druge su bile dobre u drugom domenu,…

i pored moje crafty majke i svega toga ja sam celog zivota Nula crafty i jedva sada uspem makazama da secem papir i lepim dzindzuve :))

Takođe nisu svi roditelji isti, recimo neki su super za sportske aktivnosti, neki za pravljenje kolaca.. sve u svemu , jeste da smo opsednuti time „magical childhood” ali opet šta drugo da radimo .. ps. možda ima nekih koji su super aktivni na svim poljima i stalnoooo nešto prave sa decom pa svakog dana stavljaju to na pinterestu i ostalo.. vecina ipak verovantije je da gleda u komp.tv i ostalo :)

Barilli
(bez_izuvanja)
04. april 2014. u 10.30
Ja se baš pronalazim u ovome. Ja to zovem „mora da im igra mečka”. Međutim, nesvesno sam počela da smanjujem svoj involvement u njihovoj zabavi. Problem je što zavise od mene da ih negde odvezem i organizujem neki playdate, ali što se tiče aktivnosti u kući, sve više sami organizuju slobodno vreme, igru, dok ja radim nešto svoje. Tako i treba da bude. Da li se moja mama igrala sa mnom? Nije znala gde joj je glava kad dodje s posla, kuvala rucak za sutra, samo je još falilo da mene zabavlja.

Najviše volim kad ćerka ode u dvorište, brčka nešto po zemlji, kopa rupe, „sadi” štapiće a često se divno zaigra u nekoj svojoj „pretend play” igri. Sin je već veliki, i njemu nije nikad dodsadno, takav je tip, uvek se nečim zanima.
sharlota
(bez zanimanja)
04. april 2014. u 10.35
ja se igram sa svojim djetetom ne zato so je to cool već zato što mi to prestavlja zadovoljstvo, pobornik sam ideja da se treba provoditi odredjeneo vrijeme skupa radi stvaranja bliskosti,ali mi svakako kao i svakom treba i vrijeme samo za mene.

magicno djetistvo j djetinstvo ispunjeno ljubalju ,ljepim uspomenama i zajednikcim vrremenom... nak kraju kada sve prdje to se pameti a ne nekakvi baloni i komercijalne zvake.

Teogopa
(HECTBAPHA)
04. april 2014. u 11.01
Ja se uvek osecam loše što ne provodim dovoljno vremena s njima,sto sam možda previse nervozna ponekad, I izgalamim se na njih. Sto nisam bas perfektna majka, il što se možda ne trudim previse.
Onda skontam, radim sve sto mogu, ali ne mogu iz svoje koze. Dok su bili mladji I igrali smo se vise, ali sad su vise zainteresovani za igrice, neke aktivnosti s tatom, a ja dodjem samo za mazenje pred spavanje.
Secam se pre sam izmišljala price pred spavanje, ubacivala njihva imena, izvodila budalu po sobi…
Cesto smo pravili I kolacice, pustim ih da sami dekorisu. Vodila sam ih u muzeje, na piknike, ali sve to nije bilo tako često I opet mislim da sam mogla vise.Idem na kampovanje, ponekad na pecanje, pa I karate sam upisala da budem s njima…
Ne znam zašto, ali često osecam da nisam dovoljno radila za njih, I da ne radim dovoljno. Svaku njihovu grešku, propust, tucu u skolu, vikanje I svadjanje međusobom, uzimam kao ličnu krivicu I ličnu grešku. Sve mislim da sam nešto pogresno uradila, I da ih nisam dovoljno dobro uputila I naucila.
Deca su mi toliko tvrdoglava, uporna u svojim namerama da ne prezaju od nacina da dodju do onog šta hoće (naravno u skladu s njihovim godinama), pa mislim kako ih nisam naucla da budu tolerantiji, da budu meksi. Čini mi se das u nekako grubi, a najviše jedan prema drugom. Nekada I kažu reci za koje mislim da deca ne bi trebala da kažu. Ono „mrzim te” kada im nešto zabranim, pa da sam najgora mama na svetu I sl…
U svakom slučaju ja sve preuzimam na sebe I u poslednje vreme se uzasno osecam zbog toga. Možda zato što smo nedavno imali incident, I sto je moj starij sin usao u takav pubrtet, da se ponasa uzasno.Uglavnom, ja sam se sad malo izjadala pa valjda će mi biti lakse.
S_Girl
04. april 2014. u 11.11
Kakvo crno igranje sa mamom i tatom. Jedva smo cekali da dodjemo kuci, bacimo torbu na pod i odletimo na ulicu da vidimo koga od drugara ima. Ne secam se ako smo stizali i da pozdravimo mamu i tatu dok smo bacali torbu preko praga :) Nikad mi nije padalo na pamet da mama i tata trebaju da se igraju sa nama. Nama je vrhunac bio da ih sto manje vidimo da bi mogli sto duže da se igramo napolju:) Za mene je to bilo magicno djetinjstvo. Jako mi je zao sto djeca danas nemaju tu slobodu koju smo mi nekad imali. Danas nazalost dosta djecijih aktivnosti zavisi od roditelja, jer ni na ulicu ni u park ne mogu otici bez roditelja. I onda još i kad smo u kuci osjecamo krivicu ako im je dosadno i ako ih ne zabavljamo. Ma ajde bre, sto je previse previse je.

I sama vise puta osjecam krivicu ako ja recimo kuvam il radim nešto a ostavim njih da se sami zabave, al vreme je da shvatim da je to ok i da trebaju da se uce da se sami igraju. Moj sin od nepune 2 godine uzme svoje autice i zna porpilično dugo da se zabavi sa njima, dok cerka od 4 neće ništa sama da se igra, sve trazi da ja radim sa njom. Ona bi sve al samo ako neko sa njom. Ako sama nešto radi, za 10 minuta batali. Voli da boji i da sklapa puzle i sa tim se duže zabavi, al inače najviše voli da je okruzena drugom djecom i da se sa njima igra. Njih dvoje se dosta zajedno igraju i timski su u stanju kucu da prevrnu jer njihova igra je trcanje po kuci, vristanje, skakanje, skidanje jastuka, razbacivanje stvari, pravljenje satora...svaki dan zurka :)

A ovo za rođendane je takođe preterivanje. Djecu ukrasi, lokacija, velicina torte, raznovrsnost hrane...uopste ne interesuje. Djeci je samo da se izigraju sa svojim drugarima. Mi smo cerki pre 7 dana slavili rođendan i igraonici i jedva sam skupila djecu kad je stigla pizza i kad je bilo vreme za tortu. Svi su uzeli po zaloga, dva i otrcali da se igraju. Djeci stvarno ne treba mnogo da bi im bilo zabavno i da bi uzivali. Mojima je naj veca zabava kad se valjaju po snjegu, skacu u barice i meljaju blato. Sjecam se da smo i mi kao djeca pronalazili naj vece cari u tim jednostavnim stvarima.
S_Girl
04. april 2014. u 11.19
Ehhh Teodora nisi jedina kod vecine je tako. Uvjek mislimo da smo negde pogresili kad krenu da rade nešto što se nama ne dopada. Djeca jednostavno moraju da prodju kroz to neko ludilo i da iskuse neke stvari sami. Nema to ništa da radi sa tvojim odgojom već sa njihovim odrastanjem.
hana-banana
(.)
05. april 2014. u 16.06
Meni je ovaj clanak bas bzvz, sve sto ona spominje kao visak je „Stuff” stvarcine, bez toga se moglo u naše vrijeme, a može i sada, ne znam za koga je to novost.

Ne osjecam se toliko krivom koliko imam potrebu da svojim prisustvom i ucescem upotpunim njihove aktivnosti jer ne žive kao sto smo mi zivjeli. danasnja djeca, bar ovde gdje ja živim niti mogu sami otici kod druga/drugarice, niti se sa drugarima igrati po komsiluku, niti ići na aktivnosti i sekcije bez nas - naravno da će biti oslonjeni na nas vise nego sto smo mi bili na naše roditelje. Sjecam se da sam se igrala sa roditeljima, pogotovo sa tatom, sjecam se da mi je mama citala price, oboje pomagali sa zadacom, a za igru sam imala drugare i skoro neograniceno vrijeme napolju - nešto sto nasa djeca nemaju, osim ako ne rade telefoni pa se ne organizuje neki playdate i to najcesce u kucnoj varijanti.
A i ova se uhvatila crafts ko pijan plota, kao da ih svaki dan radi sa djecom
Komentar Zapamti ovu temu!
Looking for Oil Diffuser Necklace?

Life Press

.