@ Gala06
...
Poenta je da prosuti sladoled nije vredan njenih suza. Ili ti možda places kad ti ispadne sladoled??
...
Poenta je da ti odlucujes umesto nje kako da se oseca. Ispadanje sladoleda nije isto u odraslim i decijim ocima, shvatice ona sama to vremenom. I dozivljavamo svi jednako istu stvar ili situaciju.

*
TAMAN TAKO, Gala! Ama u sridu! Ovo „nije sladoled vredan njenih suza” je enormna, ali ENORMNA glupost.
Za cime dete da place, za ztvama cunamija? Detetu je strasniji sladoled na zemlji nego 300 zatrpanih rudara.
„Da li ti places kad ti ispadne sladoled”. Ajoj, uzas.

PZ, ekstremne slučajeve spominjem jer:
1 - tako lakse vidis razliku
2 - su i takvi slučajevi za nekoga bili stvarnost.

I, kako staviti granicu gde je ekstrem a gde nije? I kako da kažeš detetu „eto, ti možeš da imaš traume ti su silovano i prebijano, a ti tamo tebe je otac samo ponizavao pred drugima, ti nisi ekstrem”.

Po mom mišljenju svaki slučaj koji zulja je vredan „ekstremne” paznje. Ne možeš apriori da kažeš da je dete kome mama ne dozvoljava da place za sladoledom manje traumatizirano nego kada je u pitanju neka veca trauma. To zavisi od mnogo faktora. Imam prijateljicu prošla je kroz pakao sa ocem (zlostavljanja raznog tipa) i ispade sasvim OK, zna kako sa time da se nosi. A imam prijateljicu kojoj se majka razvela od oca, živele su same, i negde u njenoj 13-toj keva se spandjala sa nekim tipom, htela da se uda, ona se ziva istraumirala i na kraju se majka nije ni udala kad je videla kako joj je cerka očajna ali je steta već bila napravljena i drugaica to nikad nije prezivela.

Mi kao roditelji radimo najbolje sto možemo. Ali zato sam i pitala: da li ćete se izvinuti svom detetu. Jer hteli mi to ili ne napravicemo sr@nje. Manje, vece, zavisi, ali će da bude garant.

Prava stvar da se uradi je kada to dete odraste i kada dodje i kaže zašto mi nisi dala da placem sa sladoledom, umesto da branis svoj stav da kažeš: izvini, nisam trebala. Kako si se osecala? To je stvarno strasno. Zao mi je sto sam ja uradila nešto da te toliko povredim, izvini.

NE reci: šta si imala da places za sladoledom, evo sad kaži jel nije bilo glupo. Ili: bile smo na ulici, sramota da places pred svetom. Ili: nisam znala kako da te smirim...

Znaci ništa od opravdanja. Samo izvini, i pricaj mi o svojim osecanjima.

„Ja do 18-te odlucujem u njihovo ime”

Dzizs Krajst.

Meni se čini da sto duže caskamo to vise stvari isplivava na povrsinu.

Moja g'na odavno plivaju na povrsini i drago mi je da ima toliko upucenih u problematiku. Nego sto je meni mnogo zanimljivo kad neki krenu da foliraju neku idealu, a od ideale ni „I” nema...

Venera, evo odlicnog komentara u vezi teze tog tvog doktora:

vuk pantelic | 06/06/2012 07:48

Gospodin Milivojevic zastupajuci svoj tradicionalizam(u kome ne preteruje, ali ga čini popularnim), vrlo svesno mesa dve razlicite stvari: pruzanje ljubavi i prezasticenost. Pruzanje ljubavi ne mora nužno biti prezasticivanje deteta. Podrska u istrazivanju sveta i opasnosti ne znači da je dete prezasticeno, nego mu nudi mogućnost izbora i razmišljanje o posledicama. Gospodin Milivojevic takođe vrsi zamenu teza uopstavanjem: kao da su sva deca kod nas prezasticena i kao da deca na zapadu žive sa roditeljima do svoje 40 ili 50 kao sto je slučaj kod nas, ali npr i kod Grka. Osamostaljivanje je najpre povezano sa ekonomskom nezavisnoscu (koja je kod nas skoro nemoguća) i sa raskidom sa tradicionalno - patrijarhalnim Mi i vezom sa individualistickim Ja. Pri ovome Ja ne mora nužno biti kategorija besnog i nezrelog egoizma nego pre svega treba da podrazumeva ličnu odgovornost nasuprot kolektivne...

Eh... Laki bladi ju :)

sharlota koji ti je omiljeni pisac? Ako postoji, u toj oblasti ih ima poprilično.

Vidi, ne znam da li si citala Toxic Parents/Susan Forward? Na ovu knjigu se neprestalno vracamo kroz ove forume. U toj knjizi stvarno ima jezivih primera iz prakse Susan. Dragi Boze kakvih sve roditelja ima...

Ono sto je strasno ali bukvalno JEZIVO je lajt motiv koji se ponavlja iz slučaja u slučaj, radilo se vecoj patologiji unutar porrodice ili manjoj: toxic parents ne prihvataju odgovornost a samim tim nema ni govora o pruzanju sada već odraslom detetu emotivne podrske i davanja closure (koju si spomenula).

To možeš uostalom da vidis i ovde: svi mi stojimo crsto iza svojih stavova i niko se ne mrda ni makac. Samo sto među nama ima roditelja koji cine dobro svojoj deci i onih - budimo iskreni - koji upropastavaju decu svakim danom sve vise.

Kako da odredimo koji su koji? Pa ne možemo jer svako će da stoji iza svojih postupaka.

U pomenutoj knjizi, postupak za „closure” sastoji se iz četiri koraka:
1. Reci roditeljima kako je njihovo ponasanja uticalo na tebe
2. Traziti izvinjenje
3. Izloziti svoj plan kako nastaviti dalje
4. Slediti plan uz dogovor svih relevantnih subjekata

Mene je knjiga uzasno potresla pogotovu u opisima situacija kada su roditelji odbijali da urade #2. Ajde sto su negotovali i mumlali na #1, ali su #2 jasno i decidirano odbijali da urade.

Zlostavljanje deteta može da bude:
1. Fizicko
2. Psihicko
3. Seksualno

Sto je gori vid zlostavljanja to je bilo teze doći do bilo kakve price, dogovora a kamo li izvinjenja.

Ja sam skontala da je velika stvar kada je roditelj svestan i sposoban da odradi #2, jer ga to ocigledno odvaja od ostalih bolesnika i čini covekom koji priznaje svoje greške.

Meni je to nekako kljuci pokazatelj jer ako ti dete kaže da je bolelo sto nije otisla tada i tada na zurku i zbog toga je raskinula sa momkom - kako možeš da se ne saosecas sa njenim bolom makar sada, 10-15-20 godina kasnije?

Toxic parents se ne saosecaju, njima je i dalje bitan razlog zašto su postupili kako su postupili.

Ja sam dozivela sličnu stvar kada bila u srednjoj skoli. Zaljubila sam se u decka starijeg od mene godinu dana. Bila je ljubav na prvi pogled, tako smo se zacopali ko tetrebi. Moj svet se ljuljao kako samo može da se ljulja kada se tinejdzerka zacopa. Nismo se čak ni zabavljali, nikada se nismo ni poljubili. Sve je bilo na platonskoj bazi i vidjali smo se u prolazu, razmenili bismo po neku reč i to je bilo to. Well, tinejdzerima vise i ne treba.

Taj decko je meni bio zabranjen... Srce mi se slomilo u milion delova, a i njegovo takođe. Zivot je tekao dalje, nasla sam coveka svog zivota, ali mi i dan danas suze krenu kad se setim svog slomljenog srca. Zašto?? Šta je normalnije od zaljubljene tinejdzerke???

I dan danas prica je ista: ponavljanje onih istih razloga zašto je moje srce moralo da bude slomljeno. Zašto je taj decko morao da bude zabranjen.

Izvinite se svojoj deci.

@curice, draga, pre svega te grlim zauzvrat :) Hvala ti puno, mnogo mi znaci kada me tako neko skapira, bas bas :) Hug hug :)

-----------
@curice
meni se čini da ti neprestano ceprkas po svojim živim ranama, da im ne dozvoljavas ni ona „krastica” na njima da zaraste, niti da postanu „oziljak”. Još mi je tuznije sto vidim da se ti tom svom „samoozljedjivanju” stalno vracas i sto mi izgleda kao da ti to ceprkanje čini i neko zadovoljstvo:((
-----------------------------
Kad predjem 30-tu da zaraste? :)
Na zalost, to tako ne funkcionise. Ne postoji taj sloj prasine i paucine koji može da se naspe preko svega da zaraste. To ti je kao da o trudnoći prestanes da pricas pa će da prođe. Vreme ne leci rane, a evo i zašto. Roditelji u najvecem broju slučajeva žive dok deca ne navrse, 40, 50, pa čak i 60 godina. Roditelji koji nemaju nameru da učine bilo šta po pitanju svog odnosa sa detetom (a takvi su svi toxic parents) ne prestaju sa svojim dozama negativnog uticaja na decu samo zato što je dete odraslo, zasnovalo svoju porodicu, odselilo se iz kuce, odselilo se u p lepu maetrrinu. Toxic parents su toxic ne samo za zivota već i kad umru - oni u svojoj deci ostavljaju toxic waste, kao nuklearni reaktor sa nuklearnim g’nima koja se raspadnu tek za million godina.

Toxic parents su kao trn u nozi – ne možeš da ih ignorises. Napustanje roditelja zauvek (prekid kontakta) nije rešenje jer se detetu srce razbija od tuge. Taj odnos roditelj-dete je zauvek namesten tako da je gubitak roditelja (namerno na neodređeno vreme ili prirodnim putem zauvek) veoma bolno za dete. Ne znam kako da opisem koliko je bolna sama ideja da prekines kontakt sa roditeljima, mada verujem da ljudima koji se nikada nisu nasli u toj situaciji to lici kao da je lagana i logicna stvar da se uradi. Logicna jeste ali lagana nema sanse.

Šta je onda još moguće uraditi?

Ono sto je veoma čest problem u ovakvim situacijama je „zamrznuta stvarnost”. Neodgovarajucim odnosom roditelja i dece deci se sansa za emotivni rast i razvijanje smanjuje odnosno potpuno je izgube tako da su u odnosu sa roditeljima uvek nevaljali 5-godisnjaci, 7-godisnjaci, itd. Covek može da bude predsednik Amerike, kada mu otac podvikne „Baki, sine, STA TO RADIS??” on je automatski opet 7-godisnji decak koji je dobio batine koje je zapamtio za ceo zivot i koje su ga zacementirale u taj uzrast.

-----------
@curice
Sjecam se nekih tvojih tema i prica o batinanju, ignorisanju, i teme sa emigracije, koja je bila odlicna, i iskreno te podržavam u stavu da te roditelji nisu podizali sa ljubavlju, nego iz obaveze.
-----------------------------
Morala bih da budem fer prema njima i da kažem da su me podizali sa ljubavlju ali da su u tom procesu potpuno zanemarili licnost deteta. Njihov stav je bio da je u pitanju dete, znaci nije odrasla osoba nego neko za koga donosis odluke do 18-te godine.

I samo da još kažem da ne bude da sam se nacrtala na ovu ženu koja je rekla da odlucuje sa svoje dete do 18-te. moguće je da se samo nezgodno izrazila. A moguće i da nije, ne znam. Ali bi bilo vredno truda preispitati taj stav jer totalno zvekece na mom radaru.

-----------
@curice
Dok čitam ove tvoje redove ne mogu a da ne osjetim tvoju napetost i ljutnju
-----------------------------
Napeta sam i ljuta jer ne mogu da razumem ne samo moje roditelje nego i mnoge roditelje odavde, odnosno ono sto oni o sebi govore.

-----------
@curice
Kao neko ko je odrastao u dijametralno suprotnoj porodici i okolnostima od tvojih, moj jedini nagon bi bio samo da te zagrlim (biggggg huuuggg:)i da ti kažem koliko mi je zao sto na sebi nosis ovakvu muku, koja se iz teme u temu osjeca, i koje nikako da se rijesis :((
-----------------------------
Obzirom na vreme u kojem živimo postali smo totalno nestrpljivi. Sve bi voleli ako može da se obavi sad, odmah, smesta. Ako može pilula jedna maksimalno tri i da nam bude bolje, da problem nestane. To možda može kad nas zaboli glava ali kod problema drugacijeg tipa radi se o procesu a process kao takav zahteva vreme. „Vreme” u slučajevima poput ovoga znaci godine.

„Oprostaj” je krajnji cilj, ali se do njega ne stize kopanjem, zakopavanjem ni pokopavanjem. Bar meni nije uspelo. Zakopavanje je samo stavljanje poklopca na enspres lonac. Ako ne učinis ništa sa vatrom, eksploziju možeš da ocekujes.

Druga stvar je tabu. Podizanje glasa protiv roditelja je skrnavljenje svetinje. Još je puno, puno slučajeva gde se u porodicama zastupa taj stav da se za roditelje ne kaže ništa ruzno. Molim?!? Ako su zasluzili zašto ih ne nazvati pravim imenima? Ovi tabui takođe totalno zvekecu na mom radaru jer su bili jedan od stubova shvatanja mojih roditelja.

Kod nas je tabu da se ne prica loše o roditeljima sličan onome u religioznim sredinama da se ne gresi. Greh je ovo, greh je ono. Koliko je decaka nosilo oziljke iz mladosti jer je „igranje sa sobom” bilo greh? E pa tako su besmileni i mnogi drugi tabui a naročito taj da se za roditelje ne sme ništa ruzno reci.

Cudi me da se ovde nisu javili likovi koji zastupaju taj tabu - javljali su se u mojim prethodnim javljanjima. Valjda im dosadilo ili su im se oci zgrozile od jeresi koje postiram.

Gala, to je bas koncept: oprosti, move on.

HOWEVER... Kao sto rekoh u pitanju je proces.

Ne može covek iste pameti sa kojom uvece legne i koja ga je dovela do ogorcenja da se ujutru probudi nove pameti i bez ogorcenja - sve kao rukom odneto.

Zivot nije holivudska sapunica, stvari se ne desavaju preko noći

Između leganja sa jednom u budjenja sa novom pameti i novim smernicama u zivotu treba nešto da se desi. Nekakav proces koji će da staro smece strpa u kesu za smece i da se to smece izbaci. Taj proces u najvecem broju slučajeva zahteva pomoć od relevantnih ljudi, sposobnih da nadju tu kesu i da naguraju u nju smece.

Ne radi se o svadji sa komsijom gde su pale ruzne reci, ali gde ne postoji istorija, ne postoje komplikovani odnosi koji teku kroz ceo zivot.

Koliko puta nam se desi da čak i o svadji sa komsijama razmišljamo danima, nedeljama, pricamo svima o tome i svaki novi update podelimo sa svima. A to su samo komsije. Pa boli i zulja.

„Move on” su ohrabrujuce reci i ja vam se svima zahvaljujem na podrsci. Međutim, proces kao sto rekoh ne ide kroz zaboravljanje i zatrpavanje. To je uostalom jedan od razloga zašto o tome ovako otvoreno govorim. Ne verujem da sam jedina ovde sa ovakvim problemom a kao drugo verujem da ima dosta onih koji su se odlucili za zatrpavanje.

To zatrpavanje ne radi iz prostog razloga sto će eksplodirati kad tad. Nezgoda je što ne znaš gde će vulkan da izbije. Cesto ne izbije u odnosu sa roditeljima, nego u svadji sa kolegom, kao depresija, preterana razdrazljivost, napadi panike, anksioznost, navlacenje na kojesta od duvana i alkohola preko seksa pa na jače maligane, zderanje, bulimija, itd itd.

Zatrpavanjem problema sipa se otrov u unutrasnje organe pa onda sedi i gledaj koji će prvi da rikne. Problem je da kad rikne ako ne znaš koji je uzrok (a kako da znaš kad si ga zatrpao) krenes da pijes tablete za depresiju, zivce, cir na zelucu, glavobolju, visok pritisak, secer, ... Sve ono sto strada od nagomilanog stresa. I kao šta mi je, još uvek mi nije bolje a i ove tablete su kratkog daha. Kao da krpis rupu na plafonu a tebi zapravo krov prokisnjava. Kako god da zamazes ponovo će da procuri.

PS. E i još nešto, kad smo već kod teme :)

Tema je „da li se izvinjavate svojoj deci”.

U konkretnom primeru sa zabranjenim deckom ono sto je ispravno da roditelj kaže je:
„U vreme kada se sve to desilo bila si jako zaljubljena u X i mi smo ti zabranili da imaš bilo kakve kontakte sa njim cime smo ti slomili srce. Ne postoji opravdanje da roditelj tako nešto uradi svom detetu i iskreno nam je zao sto smo mi to uradili. Imala si potpuno pravo da se ljutis i da budes povredjena. Izvini. Trebali smo bolje da te poznajemo i da imamo vise poverenja u tebe.”

Ono sto NIJE ISPRAVNO da se kaže:

„Jeste, bilo ti je teško ALI smo morali nešto da učinimo”.

„Možda je on bio dobar decko ALI smo mi kao roditelji morali da donesemo odluku”.

„Kakve su to budalastine, taman posla da smo to dopustili”.

Znaci - oni koji možda nisu razumeli o kom izvinjavanju se radi - eto o tom. Znaci bez obzira sto je vasa odluka u datom trenutku izgledala logicna možda je vreme neće potvrditi, možda će se s vremenom ustanoviti da niste bili u pravu, da ste pogresno procenili situaciju, pogresno postupili.

Niko ne stavlja pod sumnju dobre namere roditelja. Međutim, glas deteta se mora postovati takođe, makar retroaktivno.

Ja kao mama to regularno radim. Zgrci mi se zeludac kad samo pomislim da istrajem na postupcima koja nastavljaju da muce svojom nepravednoscu. Svi mi gresimo ali zašto da gresimo pet puta na istom mestu? Deca će nam oprostiti prvi, možda i drugi put. Ali svaki sledeći naročito ako je posle 10-20 godina - pa taj ni ne treba da nam oproste ako smo toliko samozivi da smo se ukopali u rovove sopstvene pravednosti i ispravnosti.

@oceania
međutim, van pameti je oprostiti roditeljima koji su te povredili i to ne jednom već vise puta i na razne nacine.
Zatim, pitanje je isto , zašto oprostiti? jednom kad si samostalan, imaš i posao,familiju tada oprostiti onome zbog koga si se ubijao od suza od straha i osecao nesigurno, tuzno, nesrecno , ponizeno, da bi posle sedeli i smejali se kao da ništa nije bilo.. ?
------------------------
Evo ja ću ti objasniti zašto je oprostaj bitan.

Mislim zapravo da je kod „oprostaja” vise zbrka u terminu nego u nečemu drugom. „Oprostaj” koji se ovde spominje nije onaj kad ti drugarica kaže da ti suknja stoji grozno, ti se naljutis, posizis, nap-ckas je, a onda posle nedelju-dve-pet stvar se slegne, ona se izvine, ti joj oprostis i nastavite po starom.

U slučaju sa roditeljima temin „oprastanje” je da prestanes da živis u proslosti. „Oprastanje” ne znaci „prihvatanje” niti „odobavanje” a pogotovu ne „slaganje” sa onim što je uradjeno.

Evo recimo na primeru iskljucivanja iz zivota, zašto je iskljucivanje iz zivota preporucljivo samo ako roditelji i dalje predstavljaju realnu pretnju (nasilnici, pedofili i sl). Prijatelje možeš da iskljucis iz zivota, ali oni ti nisu roditelji. Bond sa roditeljima traje zauvek, tako smo napravljeni kao ljudska vrsta. Taj bond traje i kad roditelji umru, tako je jak. Jedina stvar koja može da nagrize taj bond su losa osecanja (ljutnja, mrznja, ozlojedjenost) koja su jaki kao kiselina i grizu li grizu. Nezgoda je sto su ova osecanja kao antibiotic koji poubija sve bakterije kad udje u organizam: i dobre i loše. Tako ova nagrizajuca osecanja u srcu nagrizaju sve oko sebe pa se tako i bond oslabi.

Dusa nagrizena iznutra ovom kiselinom boli svakodnevno.

„Oprostaj” je baza koja se baci na ovu kiselinu da je neutralise i ona prestaje da grize.

Los odnos sa roditeljima manje ili vise grize sve vreme. Znaci ako zatvoris vrata za sobom dobijas konstantnu konjsku dozu nagrizanja svega iznutra. Ako si samo u lošim odnosima doze znaju da budu slabije i jače.

@oceania
Meni lično, nikakva izvinjenja ni pokajanja ne bi imala efekta..
------------------------
Čini ti se.

@oceania
I sa takvom osobom kasnije da jedes rođendansku tortu na rođendanu tvojeg deteta, ma ajde ..
------------------------
Vidi, oceania, covek kojem roditelji i dalje drmaju kavez sigurno ne može da sedi i jede tortu. Međutim, covek koji je popio dovoljnu dozu protiotrova može. Nekako je taj protivotrov („oprostaj”) toliko magican da pomaze ljudima da pogledaju stvari iz druge perspective. You just move on.

@oceania
Mene neverovatno potresu te nepravde sa decom , dodje mi da urlam i mlatim :)
------------------------
I mene!

@oceania
Ne znam da li Leu muce ove stvari i dalje ili jednosatvno koncept foruma dozvoljava da se o tome prica i na ovaj način ljudi pišu i pricaju o tim stvarima daleko drugacije nego sto bi to radili u zivo. Ako ste Leina prijateljica sigurno pazicete šta ćete reci i ne bi pravile monologe dok ovako lakse je , no strings attached :)
------------------------
Ej, a vidi koliko tek ovde imam cyber prijateljica! :)

Rekla bih da je u pitanju ovo drugo: ovde možemo da pricamo otvoreno. Ja ne tražim savet mada volim da procitam ko šta misli. Malo mi previse stvari visi na zici da bih se oslanjala na mišljenja i savete sa SCa. Nadam se da me necete pogresno shvatiti, postoji način na koji se resavaju ovi problemi u realnom zivotu i to je upravo način na koji ga resavam. Diskusija na SC je samo kao bonus, dodatak, malo zabave malo zbilje.

@ Republica
Nije tako Oceania, jednostavno kao neki mehur iz tebe izadje i strah,mrzhnja,prezir,tuga sve u jednom i mirno nastavish dalje ne osvrcuci se na zhivot jednog od roditelja ili oba koji te je povredio/maltretirao fizici & psihicki.

Ko ne dodje do toga , taj će nositi celog zhivota bezpotrebno opet njihov zhivot na bremima a svoj stalno analizirati u proshlosti.
------------------------
To, to, ti rece „mehur” a ja rekoh „kiselina”.

@ Republica
jer je vracanje u proshlost gubljenja vremena.Uvek se mora gledati u buducnost. Oprostiti je najtezhe sebi.E kad i to prođesh onda si na drugoj lestvici razmishljanja.Nema onda nikakve zamerke jer je to bio njegov/njihov zhivot. To dete ima shansu da se izvuce iz tog mulja. Verujem da neki poshteno zaglibe ali vecina se izvuce. Opet na neki način je i u tome prirodna selekcija. Nekog ta situacija ojaca i poshtuje slobodu a nekog pa suprotno totalno razbuca i nikada se ne oseca slobodno.
------------------------
Aha.

Šta znaci „povladjivati svom senzibilitetu”?

@Isidora_C
Da bi se neko pokajao, mora se preispitati i shvatiti da je pogresio. Malo je roditelja koji često i duboko grijese a da se preispituju. Da imaju tu sposobnost, ne bi bili takvi kakvi su.
-------------------------
Tačno.
Sa druge strane ljudi grese iz nehata, jer bolje ne znaju u datom trenutku. Ali je tačno da od lošeg roditelja ne možeš da ocekujes da ima postupke i logiku dobrog – da ima, nebi bio los.

@Isidora_C
Lea, povladjivati svom senzibilitetu znaci, u sustini, reci 'ja sam preosjetljiva' i pristajati na ulogu žrtve.
-------------------------
Gde je granica između „povladjivanja” što se zeleno svetlo za ulogu žrtve i stvarne preosetljivosti? Ili to znači da nema preosetljivih ljudi, postoje samo žrtve?

@Isidora_C
Drugi ljudi nad nama imaju onoliko kontrole koliko im to dopustimo. Ako vidis da se u prisustvu roditelja osjecas kao da ti je 7 godina, znači da SA TOBOM nešto nije u redu i treba raditi na sebi a ne ispravljati krive Drine. Jedino sebe i možemo mijenjati.
-------------------------
Slazem se.

@Pantija
Nisam ni ja dobila od roditelja podrsku koja mi je trebala.
-------------------------
Oh, crap...
Hug hug hug :)

@Pantija
Nisam im oprostila, jer su njihove stavovi i odluke definisali moje mesto boravka, moju profesiju, a to su ipak neke od glavnih zivotnih oblasti i sada nemam mogućnosti da ih menjam. Od kada znam za sebe pokusavali su da me oblikuju, vaspitaju, formiraju i to sve na principu «ja sam stariji, pa sam stoga pametniji i moja mora da bude zadnja». Nisu uopste ukapirali da sam ja osoba izuzetno jake volje i da sila (mentalna) kod mene proizvodi kontraefekte. I dan danas su ubeđeni da su oni u pravu i pokusavaju da mi nametnu svoje odluke i svoje mišljenje, kakva crna izvinjenja :)
-------------------------
Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr
Da ti cujes samo savete koje ja slusam... Komedija. Pa i jezik sredine joj je stran – šta dalje da pricamo o vrednosti tih saveta.

I to „ja sam stariji”. Pa yebote odakle im samo to dolazi?! Kad mi je jednom prilikom dopeezdilo da slusam tu glupost rekla sam „da se pamet dobija samo sa vremenom koje prolazi i godinama koje su iza nas, svaki magarac od 50 godina bio bi doctor nauka”. Nisam dobila ovacije :) Bar ne odobravanja :)

@Pantija
Ono sto je meni pomoglo je da sam shvatila da su radili tako kako su radili ne zato što me nisu voleli, već zato što im je takvo razmišljanje bilo mentalni limit. Nisu oni imali pristup nikakvih knjigama, niti su njihovi roditelji bili nešto mnogo bolji od njih. Vredni i posteni ljudi, daleko od toga da su glupi, ali nisu prirodno pronicljivi niti sposobni da prepoznaju finese u ljudskim karakterima (ne samo kod mene, već ni kod drugih).
-------------------------
Moji su na zalost trebali da budu kompetentni. Obrazovani ljudi, natprosecno inteligentni.

@Pantija
Da je sve idealno, nije. Kao sto na početku rekoh, zbog njihovih jednostranih odluka je moj zivot krenuo u sasvim drugom pravcu od onog kojim je mogao i trebao da krene i ja više ne mogu da ga vratim na onaj kolosek koji bih ja zelela. To ne mogu da im oprostim, tu neosetljivost i nezainteresovanost za ono sto sam ja zelela i mislila.
-------------------------
Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr
Eto to isto ne mogu da shvatim. Ne kao dete nego kao majka. Ne mogu ni da zamislim da ja svoje dete guram da radi nešto što ne želi. Ma ni da zamislim koliko mi je van pameti. Plus sto bi zahtevalo ogroman trud i napor jer bi otpor bio nevidjen. Kao sto sam i ja pruzala otpor, ali eto... Opet sam odgurana gde nisam htela da budem.

@Pantija
Sa druge strane, pomislim da neko nema ruke, neko nema pamet, neko nema dobro zdravlje, a neko nema divne roditelje, skoro svakome od nas nešto fali, mogla sam i gore da prođem... Zakrpila sam i promenila šta sam mogla i umela i da nisam ovakva kakva sam, imala sam dobre sanse da postanem nut case na lekovima ili drogama, pa racunam da je moglo i to da bude još gore :)
-------------------------
:)))))))))))))))))))))))))

Jeste, nekim ljudima pomogne da osnuju svoju familiju, da vode svoj zivot, čak i uz konstantno soljenje pameti koje traje dokle god su roditelji živi, često i posle toga.

Ja sam svoju porodicu osnovala poucena iskustvom i realno gledano to bi se moglo zvati „sreća u nesreci”.

Međutim, nisu svi te sreće. Neki ljudi podsvesno traže partnera da produže način zivota kao sa roditeljima. Ova granica „posle 30-te” u ovom slučaju ne radi ama bas nikako jer ljudi naprave setup da ih podseca na detinjstvo: los odnos u familiji, bracni drug koji nastavlja maltretman naucen kod kuce, neverstva, prepirke, ozbiljlne svadje - sve ono sto je naucen model ponasanja iz detinjstva. Veliki broj ljudi pocne da puca oko 40-te. Kriza srednjih godina. I ajde ti sad brajko ustani jedno jutro i kaži: ovaj muž je konjetina, decu vaspitavam totalno bezveze, ceo moj zivotni setap je jedno veliko njesra.

To može biti fakat ali se ne desava. Ono što se najcesce desava je da poce bezanje od problema (zapostavljanje porodice, svaleracija, dzapanja po kuci, dreka na decu, itd itd). Ili antidepresanti jer organizam može da izdrzi do granice a posle toga će da pukne. Secer, pritisak. Lekovi. Neću kod psihijatra, pa nisam lud.

I tako u krug.

Ljudi nemaju pojma šta ih muci! Oni misle muž je kreten, nervira, bos na poslu je magarcina. A sve vreme termiti izjedaju dusu...

Trteba vremena da se nadje razlog. Ej pa koliko ima ljudi pogresno lecenih. Kod stvari koje mogu da se izmere, postoji test (krvi, kojekakva snimanja: EKG, CTG, MRI, UZ, XYZ, whatever). Dijagnostika je veliko, ogromno parce medicinskog kolaca.

A zamisli tek kad je dusevna patnja, nešto što se ne može naći u krvnom nalazu ili na X-ray.

Zalecenje obavezama nije izlecenje.

Ne znam da li ste imali prilike da vidite kako izgleda drvo kada ga pojedu termiti. Termiti su veoma pametni i mogu da pojedu drvo u celoj kuci a da se kuca ne srusi. Ostavljaju „kostur” koji drzi kucu, a ostatak drveta je izjeden toliko da je bukvalno debljine i svrstoce kao papir.

E pa tako i los odnos sa roditeljima izjede coveka iznutra. Ti gledaš spolja - sve je OK, ne lici na rusevinu, sve je na svom mestu. A iznutra - papir. I to izbuseni.

A što se oprostaja tiče...

Toplo preporucujem (već ko zna koji put) knjigu Toxic Parents by Susan Forward. Takođe je Emotional Blackmail od istog autora fenomenalna stvar.

Četiri koraka kroz koja treba proćii koje Susan opisuje u svojoj knjizi veoma su bitni da se prođe kroz njih. Iz mog iskustva i da bude pozitivno i da bude negativno (ako roditelji neće da saradjuju) - bitno je da se kroz njih prođe.

Imam drugaricu kojoj je mama katastrofa. Sebična, ucenjuje, verbalno zlostavlja, ma strasno, strasno. Drugarica nema petlju da se uhvati u kostac sa problemom pa pokusava da izbegne mamu kad god može (a mama živi na 5 km od nje). Svaki susret sa majkom ona ne zna kako će da se zavrsi. Može da bude emotivna cediljka a može da bude podnosljiv. Ali nikad nije u njenoj moći da izabere prema tome ako mama odluci da joj zagorca zivot ona ništa po tom pitanju ne može da uradi, samo da sedi i da cuti, da proguta šta god da keva kaže i onda da se sekira.

Sa jedne strane je mama maltretira ali ona kaže „ma nije to strasno”.

Nije strasno?

Jednom joj je zeludac toliko bio kiseo da je mislila progriznuce kiselina sluzokozu. I tako nekoliko dana.
Drugom prilikom joj djipio pritisak, nikako da ga spusti.
Onda glavobolja... Danima, danima, puca joj glava.
Onda je uhvati depresija, kaže da mi nije dece sad bih se obesila.

Meni srce da prepukne. Divna jedna žena, mnogo je volim.

Znaci, nije njoj mama problem (iako su svi ovi zdravstveni problemi neposredno nakon što vidi mamu ili sutradan). Nego je sekira ovo, pa nije joj dobro ispalo ono...

Ono sto je bitno sa procesom gde kažeš kako je sve to imalo uticaj na tebe, trazis oprostaj i kažeš kako bi voleo da ide dalje međusobni odnos - je da je on neophodan kao proces isceljenja. Fakat da imaš glas da kažeš šta mislis i da vodis racuna o sebi - ima isceliteljske sposobnosti.

Buduci da izvinjenje ne dobije vecina dece - ni ne radi se o „izvini”. Radi se o PROCESU.

Jer bottom line je da odgovor lezi u TEBI, ne u njima.

Isidora, knjiga je odlicna i iz tog razloga sto vidis da nisi sam i sto vidis da si mogao i gore da prođes.

Ja sam knjigu procitala celu i to nekoliko puta. Možda se zato (plus lično iskustvo) meni taj način resavanja problema čini logican.

Dozivotna konfrontacija sa roditeljima postoji, resavao ti problem sa njima ili ne resavao. Toxic parents su kao grba na ledjima ili kraca noga - to ti je sto ti je, zauvek.

Razlog zašto se meni čini da je predlozeni način odličan je zato što se na taj način preuzima zivot u svoje ruke. Bas ono sto su mnogi ovde i predlozili. „Posle 30-te si svoj covek” i te price, secas se?

Samo sto saveti tipa „Posle 30-te gledaš svoja posla” dodje kao da fizicki normalan covek kaže copavom„ ”Vidi, samo jednu nogu pred drugu, brze nego inače, i tako se trci„.

Treba da budes copav da shvatis kako taj savet nema upotrebnu vrednost u zivotu coveka sa kracom nogom. Ako imaš defekt, a toxic parens su grantovano defekt, logika ljudi bez tog defekta nema bas upotrebnu vrednost u tvom svetu.

Da se vratim na uputstvo dato od strane Dr. Susan Forward. Uputstvo ima smisla na mnogo nivoa. Kao prvo, govori o tome da postoji problem. Znaci nema vise ”elephant in the room„ sindroma. Mnoge porodice sa nezdravim odnosima ne žele naglas da kažu da postoji problem iako je on toliko veliki i vidljiv kao slon u sred sobe.

Korak 1: reci roditeljima tvoje vidjenje njihovog ponasanja koje je imalo toliki impakt na tvoj zivot.

Veoma bitno jer u mnogim slučajevima niko nije slusao šta dete govori, niti su ga uzimali za ozbiljno. Dete koje ne nailazi na razumevanje se oseca odbacenim i nevoljenim.

Korak 2: izvinjenje roditelja.

Ovo je validacija osecanja (mislim da je neko rekao manje rogobatni prevod ali ga se ne secam). Izuzetno je važno da se detetu prizna pravo na osecanja.

Korak 3: plan kako dalje

Samo sebe objašnjava

Korak 4: follow up

Takođe.

Naravno, u najvecem broju slučajeva omanu ovi koraci, ponekad svi zajedno, po nekad samo po neki. Cilj ovih koraka nije da se zapocne svadja nego da se dete move on. Suocavanje sa realnoscu. Ovi koraci pokazuju koliko su roditelji sposobni da odgovore na potrebe svog deteta. Pomazu detetu da vide kako stvari stoje jer dobra je stvar sto dete vise nije 3 godine staro nego 30, i može da se stara o sebi.

Ovaj proces daje detetu jasnu sliku u kakvoj je situaciji sa roditeljima. Plus, što se slika dobija iz razgovora sa njima, znaci ne radi se o pretpostavkama nego se daje i roditeljima sansa da učine nešto da ostanu u zivotu deteta.

I evo zašto je bolje ostaviti roditelje godinu dana na hladjenju nakon ovog razgovora nego bez njega: zato što su se jasno i glasno izgovorile neke stvari. Nema pretpostavki i nepoznanica. Jer, na kraju krajeva, mislim da je fer dati roditeljima sansu, nakon što cuju sto možda nisu znali ili nisu imali pojma, da reaguju na pravi način. Možda i reaguju - nikad se ne zna. Cuda se nekad i dese.”