Ja sam u početku imala problema i sa poslom i sa jezikom. Kako je vreme prolazilo bilo mi je jasno koliko smo muž i ja malo znali o emigraciji, o privikavanju. Najviše mi je islo na zivce sto sam morala da ucim sve ispočetka, u novoj zemlji ne znaš ni kako se otvara racun u banci a kamo li šta drugo. Znaci te neke stvari o zivotu koje naucis ni ne primecujuci da si ih naucio.

Ono sto je opasno u takvim situacijama je bezanje u snove i mastanja o zavicaju. Ti si u Amerku otisla s razlogom i te razloge ne smes nikako da ispustas iz vida. Normalna reakcija ljudi na stres je beg iz stvarnosti a totalno nerealne misli o zavicaju su sinonim za bezanje mami pod suknju kad osetimo opasnost.

Obzirom da Amerika nije iza coska i da si se poprilično potrudila da budes tu gde jesi, mislim da samoj sebi dugujes sansu, i to fer sansu, da ti zivot u Americi uspe.

Davanje sanse sebi je slično kao kada dajes sebi sansu da nadjes novog momka nakon što si raskinula dugu vezu. Sve dok se stari muva okolo sa kojim imaš neresenih emotivnih stavki, novi neće imati fer sansu.

Kako dajes novoj ljubavi sansu? Tako sto staru potpuno ignorises neko vreme. Godinu, dve. Isto treba uraditi sa Srbijom (ili ex-SFRJ, odakle god da dolazis). Sa roditeljima moras da se cujes, bracom i sestrama. Ostale zaboravi na godinu - dve. Skoncentrisi se na novi zivot. Na posao, i sto je najvaznije na sticanje novih prijatelja. Zovi ljude na kafu, idite na rucak. Poljubices mnogo zaba pre nego sto naidjes na princa, ali dokle god znaš da princ dolazi - šta mari so ljubis zabe.

Potsecaj sebe zašto si tu gde jesi.

Ako i posle recimo 5 godina nisi nasla prijatelje, mrzis Ameriku - možda je bolje da si u Srbiji.

Sad posto si trudna i imaš vremena možeš da upoznajes kulturu i sredinu u kojoj si se nasla. I sama znaš kako Srbin padne u nesvest kad mu Kinez ili Italijan kaže nešto na srpskom, a još vise ako zna ko je Marko Kraljevic. Ameri nisu ništa drugaciji.

Takođe bih ti preporucila literaturu o „positive thinking”. Bilo koja knjiga na ovu temu je odličan početak.

I zapamti jednu stvar: ljudi koji su se uklopili i ne pate od nostalgije nisu u tom stanju prirodno nego su radili na tome da žive takav zivot. Ništa sto ima vrednost u zivotu ne pada s neba.

Ćao buduća mamice,

Ja ću prva sada reći da ima razlike kada je čovek u stranoj zemlji sam, sa mužem, ili kad već ima decu. Kad ste vas dvoje sami, uživate, otkrivate, družite se, izlazite, baš vas briga. Kad dobiješ decu, onda malo više počinješ da misliš na svoju porodicu, kako bi bilo lepo da se tvoja deca i tvoji roditelji druže, jer ovo je zaista bitno za dečije odrastanje, pa i da ti pomognu tu i tamo - ovo je bitno za tvoje mentalno zdravlje. :) Svi se na kraju vraćamo svojim korenima, ja sam skoro napravila potpuni krug. Živela sam u Americi, sad u Nemačkoj. Patila sam od nostalgije, sada više ne. Ne znam ni kako „ovo” da nazovem. Neko osećanje da bilo gde da se nalazim, u meni žive 3 osobe, svaka oformljena pod uticajima koje je iskusila tokom života u svakoj od 3 zemlje. Trudim se da ne zapostavim nijednu od te 3 osobe. Takođe je možda tehnički lakše održavati kontakt sa maticom iz Nemačke nego iz Amerike, više godišnjeg odmora, za 2 sata leta si u Bgd, no ni ovo nije idealno rešenje, nema idealnog kad si imigrant.

Možda ćeš ti naći dobre prijatelje. Ja sam ih nalazila, ali sam bila i svedok da pod uticajem vremena i geografske udaljenosti ona počinju da blede. Meni je sin pre par nedelja imao operaciju krajnika, 4 mamice njegovih najboljih drugova su to znale, i niko me nije nazvao nedelju dana da pita. U tim trenucima, shvatiš da ipak ne pripadaš 100% ovom društvu. Pripadaš jedino tvojoj familiji, tvom rodnom gradu, gde su grobovi tvojih predaka. Tamo pripadaš. A snaći se možeš bilo gde.

Kad neko više ne može da funkcioniše u jednom gradu, zemlji, preseče i ode. Ponekad više ne može da funkcioniše ni tamo gde je otišao, pa opet preseče i ode. To što si imala dobar razlog za odlazak, ne znači da nećeš imati dobar razlog za povratak, pa onda ponovo možda za odlazak. Tako to ide. Nisu to samo hormoni, to je dinamika života. Važno je da ne skrivaš ta osećanja nego da ih prepoznaš i napraviš najbolju moguću odluku, ne iz hira, već zato što znaš. Odluka ne može biti perfektna, ali može biti vrlo dobra, glavno da te čini srećnom. Pozdrav, i nek je sa srećom...

O da, svakako nije isto živeti u Evropi pa zacas posla skoknuti do Srbije. Iz Amerike, daleke Australije/Novog Zelanda, pretpostavljam da je perspektiva sasvim drugacija.

I meni dodju momenti kada bih na primer, tako rado sa sestrom na rucak pa da joj pokazem svoj stomacic te da zajedno pevusimo ovoj bebi. Ili cinjenica da moji drugari sa kojima se družim od jednocifrenih rođendana a koji žive u Srbiji, sada imaju svoje klince i ti klinci se redovno druže i vidjaju. Kako da ne - pitam se i ja ponekad šta propustam (ni ja ni moje dete nećemo imati priliku za ta divna, regularna vidjanja) ali isto tako, nemam osecaj da sam na gubitku tj održavam kontakte sa dragim ljudima sa upsehom već godinama - evo već sada planiramo da na leto iznajmimo kucu negde u Italiji ili na jugu Francuske i da smo svi na nekoliko nedelja zajedno. Hvala dragom Bogu za skajp, mejlove i svakodnevne letove do Beograda. Ono sto je verovatno velika olaksavajuca okolnost u mom slučaju je sto je ljubav mog zivota tzv ovdasnji tj mislim da bi nostalgija bila problem da smo oboje Dosli Od Nekuda. U svakom slučaju, za sada sam veoma srećna sa izborom zivotne sredine - a ako to ne bude slučaj u buducnosti - lako ćemo menjati pozicije. Zivot je isuvise kratak da bi se pravili/prihvatili tuzni kompromisi.