Da ti sad kažem, kad nisam nasla vremena pre. Prvo deca su razlicita, to već sama znaš. I imaju razlicite potrebe. Na nama je kao roditeljima da nađemonačin kako da te potreb zadovoljimo. Znam da ti je cerka malo zahtevnije dete, da može emotivno, fizicki i mentalno, totalno da te iscrpi, pa ona nije teško razumeti zašto se okreces sinu. S obzirom da nemas vremena da ides u shopping :P, njegov osmeh ti je za punjenje baterija. Kao sto si sama rekla, cerka ti se ponekad dere bez razloga. Place i divlja i kada nema nikakvog razloga za to. Zato mislim, da to što se ti malo vise okreces bebi neće imati ništa drugaciju reakciju.
Ja ti verujem da ih jednako volis, a opet svakog na svoj način. Zato ne verujem da će joj ovo biti još jedan od razloga za loše ponasanje. Ako ne ovo, nacice nešto drugo.
A sad malo ona. Pokusaj da napravis plan zajedno sa njom šta i kako će se raditi. Predlozi joj dve stvari, a ona neka izabere jednu. Recimo kod oblacenja, ujutro joj postavi dve majice i reci neka izabere jednu. Za dorucak i rucak isto tako. Ako je u pitanju šta će jesti, onda joj daj dve mogućnosti. Ako je u pitanju veme kad se jede, onda joj reci (ako nema koncept vremena pa da kažeš za 15 min), reci joj npr „kada se zavrsi crtani, onda ćemo da rucamo-ok?” Pokusaj da najavis svaku aktivnost. Ja sam argumente i svadje sa sinom svela na minimum od kad sam ovo pocela. Ne da ih nema, ima ih, ali mnogo manje.
Sve mu najavim i dam mu vreme do kad ili od kad se to radi. Za veceru dam dva izbora, ona kaže šta će. Kad je vreme za spavanje, kažem „za 10 min lezemo” I sve govorim kao da radimo zajedno. Sad je u fazonu igrica na xboxu. Fino kažem usisaj kucu, pa možeš da igras 1 sat. Ako spremis svoju sobu dobices još extra 30 minuta. On voli da se dogovara oko svega, pa sam ja to iskoristila da uradi i ono sto mora.
Pošto je ona još mala, možda je timer dobra investicija. Deca vole visualne podsetnike, a tajmeri su pravo dobri.
Evo nešto ovako:
http://4.bp.blogspot.com/-HeXE9S4CtPI/T9DlEFg0_WI/AAAAAAAABQM/IzSMvJFbkjg/s1600/timer.jpeg
Što se tiče divljanja, meni non stop govre da hvalim dobro ponasanje, a loše da totalno ignorisem. Psovke, guranje, bacanje stvari, da totalno ignorisem. Ignorisem dok mogu i dok ne preti da predje u povrede, recimo da udari nekog ili da povredi sebe.
Ali ako uradi nešto dobro, onda ga pohvalim i nagradim. Ona je još mala, ali pokusaj da pricas s njom da ona ima mogućnost da odluci kako će da se ponasa,da je ona jako dobra devojcica koju vi svi volite, ali da ponekad napravi los izbor.
Takođe pomaze, ono sto sad radim, a verovatno možeš i ti, da loše izbore sankconisem „bez reci”
Unapred mu kažem, ako budes ovako dobices to, ako budes divljao povisio ton, galamio, uzecu igricu, nećeš dobiti ono, time out isl. Uglavnom posledica mora da bude automatska, a ne kao...eh nećeš ići na bazen sledeće nedelje. Deci to ništa ne znaci, a ni nama jer zaboravimo :)))
pre nego sto aktivnot i otpocne, reci, zavrsicemo za 20 min, posle toga ćemo to i to. Ako ne bude tako, onda ćeš izgubiti to ili to. Divlja će sigurno, ljutice se, ali će ubrzo shvatiti da si ozbiljna.
Znam da ti je teško i da nemas vremena ni zivaca, niti snage da se nosis s tim, ali mi imamo obicaj da kažem „it will get worse, before it gets better,” a onda će sigurno biti lakse. veruj mi
Srećno
izvinjavam se na dugom postu :)

aj nastavicemo onda na mail.

Mislim da je JoanaL pisala ovde pre x vremena to oko hrane kad je njena cerkica htela da jede iskljucivo bonbone i ona joj popustila, jela ih je par dana pa su joj se smucile i dete je ponovo jelo kao i ranije.

Rinzo, ima li nešto što se tebi desava a da se meni nije desavalo?

Trebalo bi da sam doktor iz ove oblasti, ali opet nemam rešenje i nemam recept. Mogu samo da podelim neka moja iskustva i zakljucke do kojih sam dosla:

Prvo, takva deca su uvek hiperinteligentna i hipersenzitivna. Iza te agresije, maltretiranja majke, nedokazanosti, stoji preosetljivost, burne emocije koje ne mogu drugacije da iskazu. Ne rade ništa od toga namerno, niti sracunato. Moj ti je savet da kažeš, pricas, ali se ne trosis previse. Veruj mi, niko ti tu energiju neće vratiti, a sagoreces se nepotrebno na malo dete koje to sustinski i ne razume.

Drugo, full-time vrtic je rešenje za takvu decu. Zao mi je sto ja nisam mogla mog sina da dajem duže i cesce, prosto da sebi malo sacuvam zivce

Treće, ne treba da te grize savest. Kad mi se rodila cerka, ja sam stalno govorila da je ona moja ovozemaljska nagrada za sve muke, jer je bila takav melem na dusu posle svog brata, i iako je i sama dinamicna i zahtevna, nije ni 20% onoga sto je bio brat. Vremenom kako Maksa raste, oni će pronalaziti zajednicki jezik, i kao rezultat toga će se i Kiss menjati, a tebi će postajati lakse. Važno je da se sada sacuvas, da ne ulazis u nepotrebne duele sa njom (pick your battles sto kažu Amerikanci). Gledaj da se ne unosis, da se iskljucis, prosto vezbaj (znam da je teško)

Rekla sam ti već da patim od PTSS zbog toddler years mog sina, ali mogu da kažem da se situacija popravila znatno i da će se još popraviti. Crte karaktera i priroda sigurno ostaju ali se mogu ipak modifikovati pravilnim usmeravanjem, kako dete raste.

P.S. Pogledaj na moj FB profil šta sam malopre postavila

zaboravila sam,oblacenje nam je isto bio problem pa smo se jedva dogovorili da navece ona izabere šta bi obukla ali i rezervnu kombinaciju ako se ujutro predomisli.trajalo je to biranje i po sat,bilo je i suza ali uspeli smo jer je njoj dosadilo da bira pa je ubrzo sama tražila da joj mi nađemošta će obuci.
devojcice su osetljivije i zahtevnije,nije lako s njima:-)

Rinzo, moja ima skoro 4 godine, i jako je svojeglava. Moj savet tj. ono kako ja radim je: popustaj u malim stvarima, ali u krupnim budi dosledna. Ne možeš niti je fer da joj sve branis, oni sad grade svoj karakter i način ponasanja, zato. I moja bi samo nosila roze, samo jednu majcu i jedne helanke, ali obucemo druge, ciste na silu, a onda je zagovaramo, promenimo temu, ponudimo nešto drugo, izadjemo napolje, uradimo bilo šta sto će joj skrenuti paznju na nešto drugo. Ona je jedna srećica, tvoja devojcica, čim ti kaže: nemoj paces...srce malo, oni su dzukele jedne, sve osecaju i sve primecuju, tek neki deo od toga kažu i pokazu. Ja imam samo ceru, pa ne znam kako je to sa dvoje, ali znam, tj. oestila sam na svojoj kozi šta znaci kad roditelj razdvaja decu, tj. favorizuje jedno. Eto, puno sreće, uzivaj sa svoja dva zlata.

Rinzo, jel' ima sanse da je upises u obdaniste, bar par dana nedeljno da se druzi sa decom svog uzrasta? Nasoj cerki je bas u tom nekom uzrastu od 3 godine obdaniste pomoglo da ukapira da nije ona centar sveta pa da se sve vrti oko nje ;-) pa je postala mnogo i manje zahtevna. A možda su u nasem slučaju i same od sebe prošle „terrible two's” :-)

Ti manje-vise znaš pricu i o mojoj Kristini... da mi je ona bila prvo dijete, bila bi definitivno jedinica. Ne bih se smjela usuditi da zavrsim sa dva tako teska djeteta. Za koji dan puni 4 godine I situacija se jeste promijenila, ali ne mogu reći da je puno laksa. Ja sam definitivno naucila kako da „pick my battles” i kako da je uspjesno ignorisem kad se dere bez razloga. Sreća pa mi je sin razumno dijete sa kojim se za sve mogu dogovoriti, inače bih svisnula!

Ima jedna knjiga koja je meni pomogla da malo bolje shvatim zašto je ona takva i kako da pokusam da se nosim s tim – „Raising your spirited child” by Mary Sheedy Kurcinka. U stvari, ne mogu reći da su mi savjeti iz knjige nešto posebno pomogli da korigujem njeno ponasanje, ali mi je knjiga pomogla da razumijem šta se desava kod nje u glavi i zašto. I na kraju krajeva... Nekako ti je lakse kad čitaš u knjizi o drugoj djeci koja su takva... Makar se ne osjecas kao jedina koja je u takvoj situaciji I znaš da to nije tvoja krivica.

Znaš šta sam još zakljucila iz posmatranja igre moje Nine sa drugom djecom... Kad se igra sa djecom za koju osjeti da su „slabiji” od nje (ne mislim fizicki, nego u smislu popustljiviji, vise fleksibilni), ona dominira u igri I gura sve po svome, čak zna I da postane agresivna. S druge strane kad se igra sa djecom koja imaju sličnu licnost njenoj, to je za ne povjerovati kako dugo mogu mirno da se igraju, ma sve je compromise i sharing, niko nikoga ne manipulise, niko se ne buni niti dere... Ma ne cujes ih satima.

Mislim da imaju istu intuiciju I sa odraslima... Znaci osjete da smo mi „slabiji” od njih I znaju da će dobiti šta god žele ako samo budu uporni... Onda će nas tako stalno manipulisati. Znaci, mi jednostavno moramo biti mentalno jači. Kad već imaš tako dobrog bebana, imaš priliku I da se posvetis malo korigovanju svoje veze za mleckom. Isto pokusaj da vise gledaš na njenu licnost sa pozitivne strane... Ova djeca su hipersenzitivna, jako inteligentna, promucurna, intuitivna i kreativna.

Budi cvrsta. It’s an uphill battle... I feel for you.

Naše male dive. They demand attention:)

Secam se moje smizle sa malo vise od godinu dana. Kad god bi neko dosao u goste ona bi stala na sred sobe i pocela da plese i pjevusi kako bi svi gledali u nju ili bi vadila svoje igracke i donosila ih gostima.

Sad sa 2 godine i 8 mjeseci mi kaže „slusaj me kad ti pricam, cujes li meee!”
Kad ona ima nešto da kaže svi moramo da gledamo u nju dok ne zavrsi, inače nastaje uzbuna.

Najbitnija je upornost. Recimo ako odlucis da joj nećeš nešto dopustiti, moras svaki put da stojis iza te odluke. Nakon nekog vremena će doći dan kad će i ona odustati jer zna da nećeš popustiti. Ja nekad ignorisem deranje a nekad je stavim u cosak kad se bezveze dere i kažem joj da neće izaci dok se ne smiri, i svaki put upali. Onda kad izadje mi se obavezno izvine i kao neće nikad vise, slusace, do pola sata kasnije:))

Ona većinu vremena takvo ponasanje pokazuje kad je kod kuce i donekle je razumem jer joj je dosadno. Kad smo vani tad je sve super, dok netrebamo kuci da idemo, kad trebamo kuci tad opet pocinje da se buni.

Ovaj mali je već sad zahtevana, i potpuno je na sestru kad je ona bila beba tako da mi se isto piše.

Rinzo i kod nas slično i za nijansu gore:( beba je porasla i starija je grozna prema njoj kao i prema nama. Sve sto barili rece tako je. To za full time vrtic pogotovo. To ti je sad možda i jedino rjesenje. Mislim nema tu rjesenja. To je vise spasavaj se ko može. Ja po postovima tačno vidim ko je prosao ili prolazi kroz ovo sto mi prolazimo. Eto da nemam ovo drugo umiljato mace ja ne bi znala šta to znaci kad te dijete voli i to pokazuje i koje je to bezgranicno uzivanje.

imala sam neku posetu pa nisam stigla na vreme da se javim, dok je Evropa još budna. Elem, ovo sto je Teodora pomenula, sensory issues je jako bitna stvar.

Deca koja su osetljiva na senzorske nadrazaje ono sto je nama normalno i sto spontano svakodnevno cinimo, dozivljavaju kao atak na sistem, kao sensory overload. Znaci odeca- sav na carapama (izvrcu carape naopacke), etiketa na majicama (da li ste primetili da neke firme za decu ne stavljaju etiketu pozadi na majici nego samo slovima odstampaju na materijalu ono sto bi stajalo na etiketi), onda ovo sa hulahopkama sto je rekla Teodora ( i moja mala ne podnosim hulahopke i borimo se da ih obucemo kad je jako hladno). To se nekad ispoljava i kao problem integracije culnih nadrazaja -u prodavnici, u parku, na rođendanu, skoli, ucionici, gde treba kombinovati slusanje, pisanje, govorenje, neverbalnu komunikaciju u isto vreme. Cesto su ovakva deca introvertna po prirodi, i treba im samoca, mir, da povrate izgubljenu energiju.

Ovo kad deca zahtevaju da nose istu odecu, to je malo i svojstveno uzrastu jer oni pokusavaju da koliko-toliko svoj environment, da imaju na nešto uticaja jer pocinju da shvataju da su mali i nemocni.

Letos sam popunjavala za sina jedan upitnik, bas o senzorskim problemima kod dece. Mogu da ga slikam i postavim ovde, cisto da sami sa sobom odgovorite na ta pitanja za svoje dete i vidite da li ima potrebe da se dete dalje ispita i eventualno ukljuci u neku terapiju. Ne bi bilo loše da se javi i neki defektolog (Gala06 npr.) da malo bolje objasni ovo sto sam ja nabacala o sensory issues i objasni kako se u modernoj defektologiji tretira taj problem

Sad ste i mene zaintrigirale sa ovom osjetljivoscu na nadrazaje. Moja cerka nema problem sa odjecom (mislim ima to da ona bira šta će, btw Rinzo to da hoće uvijek istu majicu će je proćiuskoro, do 3.5 god je nasu prošlo), ali ima problem kad odemo u mol, koncert ili bilo gdje je glasno i ima puno ljudi, ona odmah bjezi i zatvara oci i usi. Recimo juče smo bili na Disney on Ice predstavi i njoj je bilo interesantno prvih pola sata, al onda je pocela da prekriva usi rukama jer joj je sve bilo previse. Dal se iz ovog izrasta ili treba da trazimo pomoć? Ona jeste introvertna i voli često da bude sama, mi uvijek pokusavamo da uglavimo to vrijeme u danu da ona napuni baterije, mada nije lako s 2 djece.
Moja cerka ima sve osobine 'spirited' djeteta, i u tu knjigu se kunem, otvorila mi je oci. Jedino sto još uvijek pokusavam sebi da utuvim u glavu da ovakva djeca ne rade to namjerno da nam napakoste nego ne znaju drugacije. Moja zna toliko 'mean' da bude prema meni (i svojoj sestri) da ja nemam rijeci, jeste da je moje dijete, ali stvarno često nemam ništa lijepo o njoj da kažem.
I izvin'te me vi neke mame ovdje, ovo o kupovini 5 istih majica, neki od vas ne razumiju da se ovdje radi o prezivljavanju, a ne o ispunjavanje djetetovog hira. Ja mogu da dodam na listu, ja sam da bi cerki oprala kosu 'morala' da je vodim kod frizera svaki put (sva sreća pa imam drugaricu frizerku koja skoro da mi nije naplacivala) jer je to bilo toliko divljanje svake nedelje da mi kao familija to nismo vise mogli da prezivljavamo. Zvuci skandalozno, i meni bi prije samo 2,3 godine, al sad, kao sto rekoh spasavaj se ko može. I ona je sad izrasla iz ovog, ali doslo je nešto drugo i tako idemo dalje, borimo se svaki svakicati dan s njom. Ništa u vezi nje nikad nije bilo jednostavno.

Ja ću sutra imati vise vremena da se javim, pa ću napisati vise o ovom problemu. I ja se nadam da će Gala da se javi, ona ipak ima vise znanja i iskustva od mene. Svakako mayak ovo sto ti opisujes izgleda kao sensory problem, bas slično sto sam imala ja. Što se tiče ovog pokrivanja usiju, reakcija na zvuci kao sensory issue, ali moj savet ja da je najbolje da porazgovarate o tome sa pedijatrom pa da vas uputi gde treba, ako je potrebna dodatna evaluacija. Opet, da napomenem, ovo su sve sitni poremecaji koje vecina nas ima, ali na zalost, svest o tome je jako niska. To nisu bolesti niti zahtevaju lecenje, ali se samim ponznavanjem problema i kreiranjem pravilnog plana za dete, ovi ispadi i vase frustracija mogu se svesti na minimum. Occupational Therapy se bavi ovim problemom i prilično uspesno uci decu da se nose sa ovakvim problemima. :) Srećno

Bas me drnda:

http://farm9.staticflickr.com/8488/8224750009_92e0a2e124.jpg

http://farm9.staticflickr.com/8208/8225814506_ caa182a817.jpg

http://farm9.staticflickr.com/8197/8225809488_fc31973073.jpg

vidim i da je ovaj treci link u prethodnoj poruci mutan,moracu opet da ga slikam ako ne razaznajete

svaka cast Barilli. Ovo je svakako od velike pomoći.

Ja sam ranije pisala o senzornoj integraciji, na nekoj izdvojenoj temi o usporenom razvoju govora . I mislim da sam to objašnjavala IKSi i Uni.
Radi se o izmenjenom/otezanom prijemu senzornih informacija, kao i obradi istih sto otezava celokupno funkcionisanje.

Barili vam je dala dobre linkove.
Ovde u BG postoje senzorna terapija, senzorna soba, pa sam sigurna da postoji i kod vas.
Mislim da ne bi bilo loše da popricate sa vasim pedijatrom o tome da vas uputi ili kako se već kod vas radi.

Imate na youtube kako to izgleda, a i Barili vam je dala korisne linkove. Na srpskom, ukucajte na google senzorna integracija i imasvastadase nadje.

probacu na brzinu da sazmem moje iskustvo:

moj sin i cerka su isto dva razlicita sveta, sto je i normalno na kraju krajeva. svako dete je u stavri mali covek, a kao sto znamo svaki covek je razlicit.

moj sin je postao prilično 'tezak' po rođenju moje cerke, zahtevan, prestao da spava preko dana kada je ona dosla u kucu, preglasan, ma struja!
ja sva umorna, ma samlevena, na ivici zivaca, sama s njima po ceo dan, muž tek uvece dolazi, ma znate šta pricam.
to izmišljanje, neće kratke, nego duge rukave, neće zelene nego plave pantralone, ma da ne nabrajam. one male autobuse 'obične; sto on zove, ne bi usao da ga vezes, da sedi ceo obrok za stolom nije bilo sanse, da mi da ruku moglo se samo 6 sekundi izdrzati, da en nabrajam, ali najveca razlika kod njega se desila polaskom u skolu, sto je ovde reception (sa 4 godine), e da mi je sad ova pamet!
e sad, skolica gde on ide je ono malo strozija, ono ima se red koji svi postuju, svi stoje u redu, čak i kad idem po njega, moram da stanem u red i koja sam po redu, tako i njega prozivaju, izlazi, mora da se rukuje sa uciteljica i obavezno 'look me in the eye' sa pozdravom. e, pa ja moje dete ne mogu prepoznati!
deca najviše uce od svojih vrsnjaka, mi smo secate se po ceo dan bili napolju, ulaizli smo samo da jedemo i slično, tada smo sve ucili (mislim an socijalni aspekt razvoja, koji je danas najcesce stvara probleme), a roditelji su nas ipak vaspitavali.

ja njega sad kad vidim, sredom idu na sport, izlazi iz autobusa sa smeskom, stoji u redu mirno, jede ceo obrok i još govori sestri: bebo, sit properly please! ma mislim drugo dete.
kad izlazi iz autobusa, prvi put kad me je vieo da cekam, kao krenuo prema meni, a direktorka kaže: stay in the queue please! ma stao kao ukopan.
sad mi je i smesno, ali deci su neophodna deca, tako se uce odnosi, hijerarhija, obziri, uvidjavnost, ma sve! i za jezik je posebna prica, možemo mi s njima pricati koliko hoćemo, oni će sve nauciti, ali niej isto kada vodi konverzaciju sa nama ili sa svojim drugarom, na svo nivou.
moja mama kad smo mi bili mali (troje nas je), dodje s posla, mi uradimo domaći i napolje, a ona solo celo poslepodne na primer, kad dodjemo kuci sve spremno, spremljen rucak, muzika, ona peva...to je za mene kao neka fantazija, jer ja u isto vreme moram da pazim na njih dvoje, kuvam, opeglam, sredim, ma nemoguća misija i još da pevam!
ma smao i odlasci i dolasci, nas su roditelji prvi dan vodili da nam pokazu gde je skola, a sad vodaj, odvodi.. sve to ostavlja traga na nama.

zato i zlicnog iskustva mislim samo ih među decu trpati, ako i ima problema, brze se vide i lakse koriguju. onda price sa mamama drugara iz razreda, pa to ništa ne može zameniti, vidis da nisi sama i da je sve to manje-vise normalno. ja sam se proporodila sa skolicom, a i on.

mila,
pa od srca ti čestitam! kakav dar, srećica posle dva deckica!
jao, pa predivna vest!

xxs

Cesto čitam ovde, retko pišem, ali morala sam sad da se javim, sa posla.

Sto put sam se prepoznala u postovima Rinzo i Barili, jer je i moja cerkica slična prica. Pošto sam na poslu, ne mogu da se ljudski ukljucim u pricu, ali samo da znate koliko znaci procitati i tudja iskustva i poneki savet.

Sad stvarno nemam vremena da napisem vise, ali pratim ovu temu, pa ako budem uspela kasnije, da dam i nas „doprinos”. Pogledacu ove linkove koje su postavile druge mame, hvala!

Tema me je podsetila na moju prijateljicu... Samo ću da ispricam pricu iz koje će da se vidi zašto me je podsetilo na prijateljicu, a moguće je da su situacije sasvim drugacije ti to sama proceni.

Drugarica ima troje dece. Dvoje starijih su imali misilm 14 i 16 kada se rodio najmladji sin.

E taj mali je uzas nad uzasima. Ona ga zove „zahtevno dete” a meni je doslo - gresna mi dusa - da ga namlatim ko vola u kupusu. Mali skace po njoj ko majmun po drvetu, cupa je za kosu, samara... Ma ništa ona njemu ne kaže da ne može ili ne sme, sve mu je dozvoljeno.

Prekinuli smo druzenje sa njima dok mali nije krenuo u predskoslko. Znaci 5 godina nam nisu usli u kucu. Mi smo kod njih odlazili i ostajali max pola sata eto toliko je bilo moguće izdrzati ovog malog.

Da li je problem u detetu? Apsolutno NE. Ma koliko da mi se zeludac okrene kad pomislim na njegovu dreku, vrisku, ma žena ne može dva minuta da sedi s mirom eto njega da je pita, prekida, zove da mu popravi igracku ama sve će da radi da je odvuce od drustva. Ako je ne odvuce onda će makar da joj upropasti vece.

Ali dete nije krivo, ONA je kriva. Strasno je boleciva prema njemu i nema nikakve discipline. Pri tome ne mislim na batine - već samo na to da „ne” znaci NE. NE i tacka! Kod nje je sve „možda”. Mislim da je ona drastican primer kako se izbegavanje discipline obije o glavu.

Ona je svesna svega, čak i toga gde je problem. Ali naravno ništa ne radi da to promeni. Ona ne može da podnese njegovu dreku i protestvovanje. To mali naravno zna i tu je odneo veliku pobedu (u njegovim ocima sigurno je pobeda). Plus sto ona to onda racionalizuje, kaže da nebi bilo mnogo drugacije, da je bolje ovako jer je mali slobodan i tako sve neke budalastine. Samo izgovori zašto je to kao dobro a nije dobro uopste.

Sem ako nije problem zdravstvene prilike (kao u njihovom slučaju - mali je savrseno zdrav) deca su slika i prilika onoga sto smo mi od njih napravili.

Haha, Barilli - to me podseti na moju mamu :-)). Ona i dan danas prica kako se još uvek smeje sa smvjom prijateljicom oko takve opaske. Naime preijateljica ima sina koji je moje godiste i kao deca smo se igrali. Moja mama joj je u to vreme 100 puta rekla „Boze Zorice, što ne vaspitas ovo dete” :-)). A drugarica joj odgovara :Cekaj, cekaj, dobices i ti drugo dete.„

E, a onda se rodio moja brat :-))))

I dan dana prica kako je je naivna bila :-))

POzdrav svima - nemam mnogo da dodam, al zato čitam! Dodje mi da nešto i podvucem da ne zaboravim! :-)”

Rinzo,hvala ti na cesitakama a posebno na toplim zeljama :), Maj 23. Ove sedmice imam amnio, pa se nadam da će sve biti u redu.

Mala deca svojom agresijom salju krik za pomoć. Pitanje je šta ih muci. Može biti da traže ddisciplinu da im roditelji postave granice (jer tada se deca osecaju sigurno), a može biti da imaju preosetljiva čula (dodir ili miris su najcesce potcenjeni problemi sa culuimaa jer je deci najteze da verbalizuju te probleme). takođe deca koja su u raskoraku između uocavanja , saopštavanja i onog sto žele isto su izfrustrirana. To vam je kao kad dete ima skok u mentalnom i emotivnom razvoju koji nije ispracen ravojem u jeziku i verbalizovanjem misli i osecanja. Kad na to dodamo osobe jakog karaktera (a to su spirited kids, ljubi majka svoju lepojku) onda naravno ni time out ne radi (ona je umela da odluci da doruckuje u time out mestu) ni strogo i dosledno „ne” ne pomaze. Razgovor ne pomaze. popustanje ne pomaze (izvor frustracije ili problema nije otklonjen) samo može donekle da primiri vatru.
ono sto resava problem je : raumeti podrzati podrazati razumeti i tako u nedogled svakog casa u svakoj situaciji.
Kad sam prilazila i rekla joj ti imaš veliki problem. ajmo da vidimo šta te muci već bi bilo bolje. kad sam je podrzala da je to veliki problem sto nju muci bilo bi još bolje. ubrzo je postala otvorena ne samo za moje sugestije nego i da prihvati jedino moguće rešenje (komad odece , odlazak negde, itd) koje je bio povod za eskalaciju. Od jedne bebe koja se nije dala poljubiti bila naorgusena i placnljiva do granica izbezumljenja sad sa 5 godina je razumna, topla mila.(naravno iam dana kad je umorna kad je ljuta kad nisu njeni dani ali ko ih nema?!?!) Da napomenem ona je od 3 meseca isla redovno u obdaniste ali je to nije ometalo da kod kuce iskaze sebe. kad je krenula u skolu u početku je sve ono sto je tokom dana prigusivala izbijalo iz nje u trjanju od 5 -15 minuta kao erupcija. Kako je postla slobodnija u skoli tako su i ti ispadi nestali. Njoj je puno znacilo da se svaka promena aktivnosti uredno najavi. ne samo da kažem e sad idemo uto i tu. Mora da joj se kaže da će da se ide za pola sata /15n min/5 min nije bitno.

Isto je značajno da joj se ostavi vreme kad će ona da napuni baterije u svom nekom izdvojenom trenutku(mestu) ali to nam svima treba. Jedino sto neki odrasli kao da to usput rade, a nekim treba bas posebna ceremonija. knjiga koja je gore preporuce na ospirited kids je odlicna. nije pitka mora se stalozeno citati ali jako pomaze. toplo je preporuujem.

I na kraju sad vise nemam osecaj grize sasvesti da li vise volim laksu decu nego ovo „teze”. Razumem ih sve troje sve troje sam rpihvatila i i bezgranicno im iskazujem ljubav.

Rinzo nama su objema cerke ovnovi a sinovi blizanci:)

Happywoman pretpostavljam da mene pitas.

Pa znaš kako. Cerka je nekako morala da nauci da se sama zabavi i igra dok mama hrani, nosa, uspavljulje brata. Zna sama da jede, da se obuce ( sve osim majice može sama). Mogu reći da je dosta razumna, i kad cuje da brat place odma me zove da ga uzmem da ne place. Ona ima svoje i dobre i loše dane. Nekad je uvjek neka cika i vriska a nekad se lepo zabavi i sve prihvati i ceo dan prođe super. Recimo koliko je tvrdoglava toliko i znam kako da joj skrenem misli da popusti. Njoj je uvjek prece da izadje napolje nego da se preganja sa mnom oce li obuci haljinicu na 0 stepeni, i ja tu loptu igram. Nema napolje ako ne obuce nešto toplije. Ako ne pristane onda to i ispostujem, taj dan nema napolje, ali još mi se nije desilo da je odabrala haljinicu umjesto polja:) Sa njom se može saradjivati samo treba gomilu strepljenja i zivaca i treba znati kako. Inače je jako njezna, umiljata i voli da se mazi. Brata obozava. Nekad mu ne da disat.

Što se tiče sina da znaš i ja sam znala odprilike kakav će biti još dok je bio u stomaku. Taj nikad nije spavao, konstantno me sutirao i takav je dan danas. Nespava i ziv je samo tako. Sa njim je kao na ringispilu. Odkad ustane bar deset poza promeni dok neode opet na spavanje. Zapocne dan u polulezecem polozaju u onoj stolici, a onda se smjenjuje na ljulji, jumperu, exersauceru, podu, rukama...i sve tako u krug. Od nabrojanog najviše voli jumper. Tu bi mogo biti duže nego sto ga ja pustim. Voli slobodu kretanja koju mu pruza i tada blista od sreće, vristi, smije se, ma najsretniji na svjetu. Puno voli paznju i da mu se stalno prica, da ga neko zasmijava. Trudim se da je naj manje na rukama pa zato mora da mu je uvjek interesanto. Po danu spava samo po 30 minuta u komadu. Po noćinajduže sastavi 2 sata, a najkrace 30 minuta, tako da od njega slabo ima pauze. Neispavana jesam al opet se nekako snosim s tim. Valjda vise navikla. Pomaze dosta sto muž ustaje ako se cerka probudi a ja samo njemu.

Kad krenem na spavanje tad ga obično prebacim kod sebe u krevet i onda po noćiga lezeci dojim i tako zajedno spavamo da ugrabim sna. Inače kad bi ustajala iz kreveta, razbudjivala se, ne bi oka sklopila. Pripremam se da polako krenem sa sredjivanjem spavanja al nikako da skupim energije.

Cerka mi je bila potpuno ista kao beba:)

rinzo, nemam neki extra savjet da ti dam, možda mišljenje da je tvoja cera jeda vrlo bistra djevojcica- sto će se uskoro pokazati i u skoli.

ako je zaa utjehu,ja sam jednom prilikom svom nekada vrlo nestasnom sestricu,koji je sada najbolji djak u razredu, kupila majicu sa napisom:

well behaved babies rarely make history.

cisto da malo nasmijem njegovu mamu ,koja je prolazila kroz skoro identicne stvari kroz koje prolazis ti

za sve ostalo, želim ti puno sreće i da sto prije prebrodite sve poteskoce

drz' se

@ barilli

Lea, a sto joj ono dvoje od 14 i 16 godina nisu takvi, ako je ona već popustljiva i boleciva?
--------------------------------

A kako znaš da nisu?

Ne možeš da ocekujes od 16-godisnjeg deteta da skace po mami i da joj cupa kosu, ali oni rade to isto primereno za njihov uzrast.

To je upravo point!!!

Pitaj nju, ona će da kaže da je sve OK. Možda malo po nekad bude kriza, ali su OK i ona i deca. Da su meni njena deca na pola dana ja bih poludela.

Deca su je odradila i nju i muza i sad su im taoci. Kad ne postavis stvari na svoje mesto kao roditelj nego si boleciv i ides linijom manjeg otpora stizes do pakla, ma GARANT. Mislim, da ne opisujem situacije u detalje ali sam se nasla nekoliko puta sa njom u poziciji da moram da sledim njene aktivnosti (otisle u setnju ili u soping jednim kolima pa smo upucene jedna na drugu) - pa to molim Boga da se deca ne jave jer ona nema svoj zivot nego samo deca imaju svoj.

Mislim, to deci nije samoj palo na pamet!!!

Kad je deca zovu da ih preveze jedan jbeni kilometar iz A u B, po vedrom danu i u kraju po kojem se deca setaju bez problema - ona je u stanju da sve trenutno baci u vazduh i trci s kraja na kraj grada da usluzi Njihova Visocanstva. Pa cekaju sedeci na doopetu dva puta duže da ona dodje nego da su prepesacili 10-15 min.

O cemu pricam?

O tome da kada nju pitas u dlaku bi rekla isto sto je ovde stav o teskoj deci. Ovaj mali sto joj sad vadi mast je specifican, je li, takav mu je karakter, ne može se ništa nego da se trpi...

A vraga ne može.

Moje pitanje je imajuci u vidu one koji se kunu da su im deca zahtevna - koliko je te dece ZAISTA zahtevno a koliko ih je tipa kao moja prijateljica? Pa njoj da das kornjacu ili kaktus i oni bi na kraju bili zahtevni.

Koliko vidim Barilli uvek se svodi na majku (tj roditelja) koji popusta. Moja prijateljica je ne toliko drastican koliko ocigledan primer. Neki se primeri kriju iza maske „takvo je danas drustvo”, „tempo zivota”, „zahtevi familije”.

Nekada čitav sklop okolnosti može da bude veoma za-eban, međutim ono što se ne sme ispustati iz vida je IZBOR koji postoji i koji roditelji prave.

„Drustvo”, „Ritam zivota” nisu ništa drugo nego objašnjenja, opravdanja za napravljene izbore u zivotu. Ja ne kažem da roditelji treba da sve ostave i odu u brvnaru u sumi gde će se baviti samo svojom decom i uzgojom hrane, već kažem da se izbor da se to ne učini ne zove „situacijom” niti „moranjem” već pravim imenom - LIčNIM IZBOROM.

Takođe sam ubeđena da bi 99% slučajeva problematične dece (problematične na način o kojem ovde pricamo) bilo rešeno da im roditelji posvete vise vremena. Majka to ne može ako ide na posao, ima još dece, kuca, rucak, peglanje,... Otac je takođe zauzet. Od deteta se trazi da razume roditelja umesto da bude obrnuto.

Ja prijateljicu ne osuđujem, naprotiv. Ja razumem njene razloge (tzv izgovore) zašto postupa kako postupa. Ne govorim joj šta da radi sem kada me direktno pita i ohrabrujem je jer mi je ponekad bas strasno da je gledam oglodanu do koske.

@Barilli
Nezgodno je i znam da bi mnogi rekli koji nemaju ovakva iskustva-majka je kriva, razmazila dete/decu. Majka je naravno uvek kriva, haha, šta god bude, međutim pogresna je pretpostavka da je majka u mogućnosti da svako dete izmeni, modifikuje i dovede do nekog drustveno prihvatljivog nivoa ponasanja.
--------------------------------------------------
Pogresna je pretpostavka da majka uopste treba ista da popravlja i modifikuje. NAPROTIV! Dete se ne popravlja i modifikuje već usmerava.