Sad opet ta tema o kreveticu i spavanju, šta ću. Ako sam mislila da sa prvim sinom koji nemirno spava imam frku od toga kako da ga prebacim u veci krevet itd... sa ovim mladjim mi se to nametnulo već sa 10 meseci kad je iz besa što ne može da pici okolo, PRESKOCIO ogradu kreveta i pao na parket sa one visine, da sam mislila da se sav izlomio. Srećom pa nije, fleksibilni su oni:) Ali sad sa 13 meseci ja njega jednostavno moram prebaciti u nešto drugo da spava jer mu je veranje preko ograde postalo rutina, i vise jednostavno nema nacina da ga zadržim u krevetu ako on to neće. Kada je vreme spavanju, umoran je, zaspi on i odspava bez problema, ali kad se probudi u toku noćiili ujutro i krene dernjava, ja dok stignem do njega on je već u punom zaletu da padne glavom na pod. Pošto je mali i nerazuman, je l', ne mogu ni da ga ostavim u pravom krevetu tek tako, ni da mu objasnim nešto, ni da ga stavim na dusek na podu pa da se „razmili” po sobi čim ja odem... tako da sad nemam pojma kako da mu organizujem spavanje da bude bezbedno za njega a i da znam da neće u sred noćisici sa kreveta i krenuti da seta po kuci, ne daj boze probati da preskoci ogradu ka stepenicama... Starijem sinu smo od nekog uzrasta stvarno skoro sve mogli objasniti i on bi to usvojio, znalo se šta je opasno, šta nije za decu, šta nije za igru itd... a mladji sin je em još jako mali em totalno drugacije dete - nema mira, non stop je u akciji, motorno je vrlo napredan i prosto me strah što ne znam kako da preguramo sad ovaj period prohodavanja, puzanja, penjanja po svemu, neshvatanja opasnosti, radoznalosti itd...

Ako ste resavale slične probleme dajte neku ideju kako da resimo to pitanje spavanja. I da dodam da nema sanse da spava sa nama jer sve dok je neko pored njega on se prevrce, okrece, namesta, puhce, place, igra, ali uspe da se smiri i zaspi tek kad je sam.