Drage mamice,
izvinjavam se sto sam postavila temu, pa nestala na dva dana:))
Bilo mi je vrlo ugodno citati vas i razumeti da sve delimo slične svakodnevice.
Što se mene tiče, mislim da moj problem (zbog kog sam uglavnom i postavila temu), nije problem organizacije svakodnevnog zivota, nego vise problem što se nalazim u fazi da ni sama ne znam šta ću sa sobom. Ovde najpre mislim da ne znam kakav posao želim, a kakav ne, kakve uslove rada i sl. Nije mi se ovo nikada u zivotu dogodilo,uglavnom sam uvek znala šta želim, i nastojala to da ispunim. Nekada sa većim, nekada sa manjim uspehom, ali sam bar znala šta bih volela, kad bih mogla da biram. Sad to, jednostavno, ne znam. Sa god da odaberem, ja tome odmah nađemneku manu.

Mislim da smo kao porodica dosta dobro organizovani. Živimo u velikom gradu u Americi, ali smo doselili pre tri godine. Već smo živeli u Americi, nije nam prvi put, oboje smo ovde zavrsili skolu. Imamo troje dece, 8god i 5godisnje blizance. S njima sve tece lepo, nema nikakvih problema u organizaciji. Moj muž je presao ovamo zbog posla kojim se bavi, ima svoj biznis, koji je vezan uz jednu veliku kompaniju, pa je klijent zeleo da mu budemo blize. Posao je dobro organizovan, ekipa koja ga odradjuje istrenirana i profesionalna, tako da moj muž ima mnogo vremena i fleksibilnosti za porodicu. Finansijski nemamo problema. Nije to nikakvo bogatstvo, ali smo bezbrizni i slobodna sam ja da radim ili ne radim, po mojoj zelji.

Ja sam radila za veliku kompaniju i za malu kompaniju. Radila sam i od kuce i full time i part time, a imala sam period u poslednje dve godine da nisam radila uopste. SVe mi je to u tim periodima prijalo tako kako je bilo, naročito poslednje dve godine provedene sa decom u novoj sredini.

I sad sam dosla u fazu da HOćU PONOVO da radim, ali NE ZNAM STA HOćU.
Da li se ikome to desilo ili sam ja otkacila?
Jedan dan mislim kako želim veliku, dobro organizovanu kompaniju,sa svim beneficijama koje takve kompanije nude. Sutradan zakljucim da za mene nije vise ta spartanska disciplina i da mi treba nešto fleksibilno.
Onda odaberem malu kompaniju, pa me i to nervira, jer se neretko ne znam ko kosi, a ko vodu nosi. Onda želim da putujem poslovno, posle zakljucim da bih nakon dva cekanja na aerodromu verovatno dala otkaz :(
I tako vrtim u nedogled, presipam iz supljeg u prazno.

Da li je neko bio u sličnom raspoloženju?
Ili da pitam, kada biste mogli da birate umesto mene, šta biste birali?
Eto, hvala sto ucestvujete u temi. Nisam stigla, zaista, ranije da se ukljucim (to kažem ovima sto su me prozvali dva-tri puta). Biću aktivnija od sada.

Ponovo ja, nakon dva dana:))
Zakljucujem da je bilo nekakvih negativnih komentara, pa je moderator brisao. Nije trebalo zbog mene, zao mi je sto ih nisam procitala, ipak. Mnogo smo svi razliciti, pa i razliciti komentari govore dosta o nama.

Evo o meni u nastavku, da još malo razjasnim stvari.
Nisam ja bas očajna domaćica, ne znam kako su neke mamice bas prvo na to pomislile. Ja sam se samo pozalila da „ne znam šta bih sa sobom” u ovom periodu zivota, i pitala da li se iko ikada osecao slično. Ocigledno sam odabrala preteske reci. Prizeljkivala sam da čujem da ste se i vi u nekom periodu zivota osecale slično i da mi kazete kako ste izdefinisale prioritete. Hvala vecini koja je to i uradila.
Ja znam da je ovo faza i da će da prođe, i da ću svakako nešto rešiti, ali mi se učinila interesanta tema za diskusiju.

Ciba, mislim da si ga ti bas „ubola”, sa zivotnom misijom:)))
Ta kriza i trazenje iste, izgleda, dolazi sa godinama :))

DECA: Starije dete je naše, blizance smo usvojili pre 4 godine. Doveli smo ih iz zemlje u kojoj smo tada živeli. Imali su malo vise od godinu dana i mnogo zdravstvenih problema na usvajanju. Jedno od njih je imalo i komplikovanu operaciju srca pre tri godine, zbog čega sam ja i odlucila da se povucem iz posla, posvetim deci, a posao prepustim muzu. NJEGOV posao je ustvari moj patent, registrovan na moje ime pre 10 godina, a firmu smo, do pre tri godine, osnivali i vodili zajedno. Pre tri godine, iz gore pomenutog razloga, ja sam u tome prestala da ucestvujem i ukljucim se samo „kad zagusti”. Za sada je to retko, jer već je sve stabilno i tece svojim tokom.

HUMANITARNI RAD: Ja nisam za profesionalno bavljenje humanitarnim radom. Ja sam prilično aktivna u tome celoga zivota, ali ne mogu to da uzmem kao posao. Za sada aktivno volontiram u bolnici u kojoj je operisano naše dete, uglavnom razgovaram sa roditeljima koji treba da prodju kroz isto. Pomazem i roditeljima koji prolaze kroz proces usvajanja, i krize koje u tom procesu mogu da nastanu. Starije dete je ukljuceno u peer mentoring program i provodimo nedeljno 2 sata u druzenju sa decom koja imaju zdravstvene probleme ili su u bolnici.
Saradjivala sam sa sirotistima oduvek, a to se nije svodilo samo na to da napisem cek na par stotina dolara koje posljem nekoj agenciji. U jednom takvom sirotistu sam se i zaljubila u svoje blizance.

PRAVI POSAO: za mene je u oblasti biznisa. Ja sam se u tome i skolovala i ceo zivot radila. Za one kojima je biznis obrazovanje blisko, ja imam MBA i CPA licencu. Na poslednjem poslu sam radila kao Senior Accountant za multinacionalnu korporaciju, za jedan od regiona te kompanije. Ja volim tu atmosferu velikih korporacija, jedino ne volim striktna pravila i odsustvo fleksibilnosti. To mi nije smetalo dok sam bila mladja, ali sad mi bas smeta.
Sada kada sam „nezaposlena” pomazem ljudima koji imaju male biznise, uglavnom oko njihovog racunovodstva i poreza, biznis planova ili uslova finansiranja.

Znam da je ovo dugacak post, sto sam u početku izbegavala, ali eto kad sam već postavila temu, da onda ne ostane nedorecena...
Na kraju, kako rece Ciba, meni treba „zivotna misija” izgleda...
I da, još da dodam da od pomoći u kuci jedino imamo ženu koja dodje jednom nedeljno za veliko spremanje. Sve ostalo radim sama, kuvam, razvozim decu, volontiram, družim se ...to onako usput kažem, nije bas da sam svega postedjena:)
...Ali i dalje ne znam gde da se usmerim:(
Možda samo imam visak energije? Ko bi ga vise znao:)