http://www1.serbiancafe.com/lat/vesti/20/98003/kako-steci-decje-poverenje.html

Povjerenje? Ne vjerujem vise ni samoj sebi otkad sam se uhvatila u laži :-)

Clanak je malo dugacak i konfuzan. Ja uglavnom odraslima vjerujem dok ne dokazu suprotno, a za roditelje mislim da je najvaznije da drže obecanja. Moji su bili takvi, ali se npr. sjecam da mi je tetka nešto obecala kupiti u 4. osnovne i još nije ispunila. Sramota! :-)

nisam procitala tekst...

poverenje mog deteta: stalno radim da ga zaslužim.
razgovaramo o dilemama koje ima (svadje sa drugaricama, decko koji joj se svidja...)i to ostaje između nas dve; ne dajem obecanja koja ne mogu ispuniti (ako nisam sigurna da nešto mogu, kažem da ćemo se dogovoriti naknadno, a onda razmislim i vidim koje su mi mogućnosti), vrlo često je podsecam da se za svaki problem koji ima prvo meni obrati i da ćemo uvek zajedno naći način da ga resimo (tako i radimo, ali je s vremena na vreme i podsetim), kada sam ljuta na nju, objašnjavam zašto i strogo vodim racuna šta govorim (u smilsu da kritikujem njeno ponasanje ili postupak a ne nju kao licnost), ako sam neraspolozena ili ljuta zbog nečeg/nekog drugog, takođe objasnim o cemu se radi...naravno, ima još toga, ali da ne pišem sve..

Nema tu šta mnogo da se stice i radi na tome. Svaka majka instinktivno osjeca ako je dijete laže.

Ja tačno znam kad nešto pokusava da mi smulja i kad je 100% iskren. Ako vidim da me laže, nema igrica na play station :-)

Tako da kod mene ucjena pali.

Nas odnos se bazira na razgovoru i dogovoru. Kao sto je goffman napisala, ni mi nikada nismo imali bebece faze, ali ne formiram isuvise kompikovane recenice jer ona ima deficit u maternjem jeziku. Nekada me i ne razume šta joj govorim na srpskom, dok ne pojednostavim recenicu.

Dogovor je izuzetno bitan u nasem odnosu i trudim se da ga uvek izpostujem. Desavalo se, naravno, da sam sprečena i tačno vidim po njoj tu razliku kako se oseca nelagodno i sa gubitkom samopouzdanja. Objasnim joj, razgovaramo o tome i nadam se da se neće odraziti isuvise po njenu psihu. Npr, ovog ponedeljka smo se dogovorile da idem kod nje u skolu na „dan slova”, jer svakog ponedeljka uce po jedno novo slovo. Mali se razboleo i nisam mogla otici. Ili sto nam se desilo pre 2 nedelje. Ona je isla sa skolom na klizanje, ja joj rekla da dolazim u 15:30 po nju pa idemo na religiju u drugu skolu. Meni se tog dana termini isprekrstali, pa sam morala malog popodne da vodim kod doktora. Mislim, ona je uzasno reagovala. Plakala je sto nisam dosla po nju, uciteljice se istripovale, zovu me da dodjem i na kraju je ostavile samu u hodniku da me ceka. Posle čujem od jedne pomoćnice, koja ih obično pazi popodne, da se moja malena nekada tako ispanici da niko neće doći po nju, uhvati je strah da ona mora da je smiruje. Ja uvek pricam sa njom i preradjujemo dogadjaje ali ne znam zašto se ona uvek tako plasi da neće niko doći po nju. Inače, voli da ostaje i duže u skoli nego sto je potrebno.

Gala ovo mi je onako filozofska tema, a ja nisam filozof.

Mislim da će Lea najbolje da se uklopi u ovu pricu, sa svojim tackama pod 1,2,3,4...i podtackama a) b) c) i d)...i pod pod tackama sa asteriksima :-)

Jako bitna stavka , za kasnije-pubertet-zhivoT.
Ako vas deca ulove, gotovi ste ga.:)
a ti mozhsh a ja NE.E pa ne mozhe.:P

Obecanja izbegavajte jedino u dogovoru.Tako se izgradjuje strpljenje , koje je kasnije pola posla za sve.
Uciti decu da ne obecavaju već urade i sve onda dolazi iz te tacke.Onda nema pravdanja i laganja.

:0)))

Ovaj clanak sa SC ne samo da je dugacak nego je i dosadan,ništa novo,sve sto je napisano i vrapci na grani znaju.
Nema potrebe za filozofiranjem i pametovanjem svi znamo kako se stice nečije poverenje ista su pravila bilo da su deca ili odrasli u pitanju!

Majka, mislim da roditelj treba da igra glavnu ulogu a nikako dete koliko god ravnopravnog razgovora i dogovora postoji između ove dve strane. Dete zato i jeste dete a ne mali odrasli. Za svasta nešto postoji crv sumnje i dobro je nekada tako jer roditelj treba da proveri svoje dete dali je dovoljno dobro nauceno. Nadam se da te nisam bila pogresno shvatila, ali moje je videnje da je i kontrola sasvim ok, kao sto kaže jedna poslovica „Poverenje je dobro, provera još bolja”.

U potpunosti se slazem sa Goffman, Senkom, Blondiko...

Ja sam imala 15 godina kada se moja sestricina rodila. Bila mi je i ostala kao dosta mladja sestra. Ona danas ima svoju porodicu, svog sina ali je i dalje moje (kekino) veliko dete :-)))
Od samog početka sam sa njom gradila odnos i sticala poverenje na način koji spominju Goffman, Senka, Blondika

Uvek smo bile jako vezane. Nikada, kao ni danas, joj nisam obecavala ništa za šta nisam bila sigurna da mogu ispuniti i uvek sam joj to otvoreno i govorila. Ako sam sigurna kažem joj Ok, biće, uradicu, nabavicu, kupicu, ići ćemo, može... ako nisam sigurna odgovor je bio uvek: ne obecavam ti ništa, nisam sigurna ali ću pokusati...zato što...pa sledi objašnjenje. Uvek im treba objasniti da znaju šta se desava sto je i normalno. Osecaju se sigurnijim uostalom kao i mi stariji.

Ali ako sam nešto obecala onda sam to i ispunjavala i uvek je imala poverenja u mene. Nikada je nisam slagala, uvek sam joj otvoreno sve govorila a kako je rasla tako sam objašnjavanje prilagodjavala njenom uzrastu. U periodu kada je bila tinejdzer to što sam gradila godinama se pokazalo kao pozitivno. Uvek mi se obracala za sve dileme i probleme. Tako je i danas.

Tako se ponasam i prema svom detetu koje ima 2.5 godine. Mada je još mala ali uklapam naspram njenog uzrasta. Bitno je da na vreme krenem :-)

Po neki put budem zatecena temama koje se zapocnu jer se takve otvorenosti u razgovoru ne secam iz vremena kada sam ja bila dete.

----------------------------------------

Baš tako Efi, bila su druga vremena kada su mnoge teme bile tabu teme. Današnja omladina je mnogo savremenija i edukovanija od nas što je dobro i za nas i za njih jer oni lakše shvataju a mi im lakše objasnimo ,,tabu,, temu.

Veruj mi, njima je bolje sa nama nego nama sa našim roditeljima jer je sve savremenije i otvorenije.

--------------------------

Čini mi se da sam poverenje stekla ponavljanjem koliko ih volim. Usmeno, pismeno, rečima ili delom. Kad nema sumnje u vezi ljubavi mnoge stvari posle budu lakse..

-----------------------------

To što smatraš da se poverenje podrazumeva si upravo stekla svim ovim što si nabrojala, naročito sa ljubavlju i delima :-))) Nije to došlo samo rođenjem dece. Ipak si sa svim nabrojanim, indirektno uložila sebe u njihovo sticanje poverenja u tebe kao roditelja.

Barem ja to tako rezonujem :-)

Prosto ne mogu ni da zamislim situaciju da moje dete oseti da nema poverenja u mene i oslonac. Tačno bih se upucala :-( to bi me dotuklo i smatrala bih da sam kao roditelj podbacila. To mora da jako boli :-((( Daleko bilo...