„Uvece kada mu čitamo knjige pred spavanje, posle pet procitanih knjiga, izlazimo iz njegove sobe, i on nas gadja knjigama zato što mu ne čitamo još. ”
Meni je ovo toliko simpaticno, pretpostavljam da je tebi muka ali mene podseca na onaj film Sam u kuci, na malog nestasnog decaka:)

Prvo, mislim da imaš hiperaktivno dete kome sigurno treba pomoći na neki način da uskladi svoj unutrasnji nemir sa socijalizovanim zivotom. Mame sa sličnim iskustvom će ti sigurno dati bolje savete od mene jer ja lično iskustvo nemam.

Jedino sto mogu da kažem da kolektiv na neku decu, sa sličnim problemima, dosta dobro utice. MI imamo slično dete u grupi u obdanistu mog sina, on povremeno još ima neki ispad, pre par meseci je ujeo jedno dete ali uglavnom iz meseca u mesec kod njega je vidiljiv napredak. Npr. njegovi roditelji su se razveli, i ja kao majka jednog decaka koji je iz razvedenog braka sam uvek bila skepticna prema takvom etiketiranju ali, po opisu njegove majke, to je bio njegov naći da se snosi sa situacijom. Iz tog razloga, ne bi me cudilo da je možda tvoj sin, po prirodi emotivniji i osetljivi od druge dece koje znaš, na takav način prihvatio npr. i dolazak bebe u kucu. Možda on prosto ne ume da se iskaze nego na taj način.

Nisam ti ništa pomogla niti ti ista pametno rekla, verujem da si slomljena sa dvoje male dece i u nemoci da ista promenis ali mislim da nije sramota zatraziti pomoć. Na tvom mestu, prvo bih se posavetovala sa svojim pedijatrom, možda bi nekoliko susreta sa psihologom resilo problem tvog deteta na lak i pristupacan način, možda samo pronaći pravi način da se njegova zivost i „neposlusnost” /a šta uopste znaci neposlusnost osim skretanje paznje/ na pravi način kanalisu. Ne kažem da dete ima problem, daleko od toga da bih delila bilo kakve komenare takve vrste, nego prosto možda neko sa strane bolje vidi od tebe koja si već izmucena situacijom.

Ako je za utehu, od 4. godine stvari se drasticno menjaju kod gotovo sve dece - interesovanja, paznja, razumevanje termina „druzenje”, znatizenja, sve to dobija jednu drugu dimenziju i mnoga deca u tom periodu dozive velike promene.

Ja bih pozurila sa obdanistem, ukoliko imate mogućnosti, možda mu jednostavno nedostaje drustvo.

Ivana, vrlo je važno da temperament deteta ne bude osnova za podelu na „dobro” i „loše” dete. I moj stariji je bio teško dete, hiperaktivan, nered za čas napravi, samo je hteo da skače i sport celog dana, ništa razgovor, koncentracija na nuli, mislila sam „Bože, biće najlošiji u školi”. Eno ga sad, jedan od najboljih u razredu. U međuvremenu se smirio, postao kao odrastao, iako je još uvek po temperamentu aktivniji nego ostala deca. Ako si ti mirnija, sa ovakvom decom je teže uspostaviti emotivni kontakt jer ni ona sama ne pokazuju toliko želje za maženjem. No tvoj zadatak je da decu tretiraš isto, da im daš istu količinu ljubavi i pažnje - to oni sve zapisuju negde u mozgu i srcu iako možda ne izgleda tako. Da ponovim, ne smeš zbog temperamenta da diskriminišeš među decom. On je još uvek jako malo dete kome treba ljubav i pažnja. Ako budeš negativna prema njegovom negativnom ponašanju onda ćeš uspostaviti začarani krug. Nije lako, znam.

moje drugo dete je bilo slično tvome(malo mirnije od ovog sto ti opisujes).krenula je u jaslice sa 14 meseci,ali je i tamo sou pravila.neka deca su takva i tu nema polemike,ko nije doziveo teško može i razumeti.da te utesim sa 4-5godina postaje podnosljivije.pre toga samo jasne granice mogu balansirati.njima predje to ponasanje u naviku i ako malo popustis isto kao da nikad ništa niste uradili.

ako neće da jede-ne mora,ali nema ni za sat.dovoljno je par dana tako i shvate oni da je djavo odnio salu.
kad baca igracke-ta igracka se uzima i nema vracanja.
jako je važno da mu unapred najavis šta će te raditi,takva deca ne vole iznenadne promene.10 min pre najavis.nije s njima ništa nedo Bog,obično izrastu u jako pametnu decu.temperament ne možeš menjati,ali navike i te kako.
ovo su meni savetovali u vrticu i dosta nam je pomoglo.
možda je navikao na tvoju reakciju i prihvatanje takvog ponasanja pa mu je to normalno.mene je nasa princeza vrtila oko malog prsta,ali ja se ne mogu iznervirati pa joj je i prolazilo dok nije MM uzeo stvari u svoje ruke i okrenuo list papira.
Biće bolje,samo polako:-))

Da se i mi prijavimo i da odmah kažem, da biće bolje samo budi strpljiva.
Ono sto ti ja mogu reći da je dosta do vas roditelja, znaci malac je takav kakav je to prihvatite. Granice postavite jasne i držite ih se ali morate biti dosljedni non-stop. Ovo sto tamara rece kad jednom popustis sve pada u vodu i kao da nikad niste ni bili postavili granice.
Ovo je JAKO teško i naporno, imaš osjecaj da si stalno na gotovs i cekas ali jedino disciplina i dosljednost vas oboje rjesava problem. Ovo zadnje pogotovo, nema mix signala kod mame ne može ništa ali zato kod tate može, ovo je kod nas bio(još uvjek jeste) problem, muž mnogo vise popusta. Ono to odmah skontaju i eto belaja.
Ne hrani ga na sili, hoće, neće ne mora. Vrisku ignorisi i navikni se ALI ti ne galami ( i ovo je kao sto znaš jako teško). Skolni ga u sobu ili negdje gdje mislis da je OK. Ja sam to radila odavno i sad kad pretjera sam trci u sobu.
Sve sto pogrijesi objasni i objasni da slijede posljedice i razlog za kaznu. Sad ti se čini da je prica uzalud ali nije vjeruj, iznenadices se kako sve to što pricas negdje ostaje i jednom konacno pocinje da daje rezultate.
Nisi losa mama samo umorna i potrosena jer ko se nije bavio ovakvom djecom ne razumije.
Moj stariji sin ima sad 5 i po godina i sa njim već lako (ne lakse već bas lako). Kod nas je problem bio i jezik/govor, sve je kasnilo i otezavalo komunikaciju.
Sad ide u predskolsko, nikakvih problema nema sa disciplinom, voli da piše, cita elem sve dodje na svoje.
Da i mi smo dobili drugu bebu kad je stariji imao 20 mjeseci, te prve godine ne želim ni da se sjecam.
Ne daj se, biće bolje. Ljubi svog nestaska.

Bez ljutnje, ali ja mislim da problem bas i jeste u tebi, odnosno vama roditeljima. Ako niste u stanju to ponasanje sada sami da rešite trazite pomoć. Ima ljudi koji znaju kako sa takvom decom i mogu da vam pomognu za cas. Sa detetom je sve u redu, zivo i zdravo. Vrtic vam neće rešit probleme ukoliko vi i kod kuce ne poradite na tome.

Da li će i kada biti bolje ne znam da ti kažem, ali mogu da ti kažem da nisi usamljena. Imamo i mi jedno takvo, neposlusno i ne bas lako dete. Mladja je od tvog sina, ali je od rođenja neposlusna i ljuta:-) Imaš pitomu poslusnu decu i imaš takve male harambase. Takvi su, znam da ti je teško. I ja sam često premorena i nedostaju mi ideje kako da resim neke situacije. Upalo mi je u oko da tvoj muž sinu dosta popusta, jer ne želi dreku. Eto, to je jedna od stvari na kojoj trebate da radite, morate da budete na istoj talasnoj duzini što se tiče vaspitavanja dece. „Problem” se neće rešiti sam od sebe. Stavljam to pod navodnike, jer vama njegovo ponasanje predstavlja problem, ali to je i njegova licnost. Mislim da on mora da ide u obdaniste, kolektiv mu neophodan. Drugo, on radi sa vama šta hoće, znaci dete je razmazeno, morate da postavite neke granice. Granice su deci neophodne, jer bez njih nisu u stanju normalno da funkcionisu. Treće, posavetuj se i sa nekim pedagogom, ukoliko ne mozete da izadjete na kraj sa njim. I ono najvaznije, dajte mu puno puno ljubavi, iako nije mio i poslusan. On je ipak samo malo detence i mora da se oseca sigurno i voljeno.
Polako draga mama, biće sve ok.

Dete je suvise malo da bi se uspostavljale neke dijagnoze. Ono sto iz iskustva mogu da ti kažem je da tvoje dete razmišlja ovako. „Ja hoću to i to, mama i tata kažu ne, ja udarim u dreku oni opet ne,ja se derem još vise i jedno od njih dvoje na kraju popusti i ja dobijem ono sto hoću.”
Ne mora da znači da je ovo neki vid manupulacije (možda i jeste) ali je dete jednostavno naucilo da se tako dobija ono sto mu treba. Sad ne impliciram ja da ti njemu popustas i da si ti kriva za ovo ponasanje, ali on istrazuje dokle može da ide i on je nasao vasu granicu, a vi niste njegovu. To sto divlja i razvaljuje, to je verovatno samo radoznalost i zivo dete, ali na tebi je da postavis tu granicu, dokle može da ide sa svojim divljanjem, ili recimo gde je to divljanje dozvoljeno.
„izbiti te bubice iz glave” zahteva priličnu upornost i doslednost, ali svakako smirenost.
Kad krene da spava unapred mu reci „procitacemo tu i tu knjigu, jednu dve, i onda ides na spavanje.” Ako pocne da se dere, izadji iz sobe, zatvori vrata i neka divlja. Ako nastavi, upozori ga i reci mu upozoravam te ako nastavis biće to i to.
Ako se dere „daaaaaaaaaj mi vode” lepo mu reći da će dobiti kad te lepo pita, jer tebe boli kada on na tebe tako vice i ometa sve ostale i takvo ponasanje je neprihvatljivo. Za svaki sledeći put imace posledice, na tebi je da ustanovis šta će posledice biti. takođe je jako bitno da ohrabrujes i nagradis dobro ponasanje. za neke možda obične stvari, ali za njega čak i kad trazi vode na lep način, treba da bude nagradjeno i proslavljeno. na koji god način odredis, Ubrzo će shvatiti da za lepo ponasanje dobije ono sto hoće i vise, a za loše može da bude amo kaznjen.
Moraas da budes dosledna, smirena i strpljiva (ja priznajem da nisam uvek bila, a da mi je onda ova pamet )ne dozvoli da se uzrujas i da on primeti da to može da izazove kod tebe. Time mu dajes punu kontrolu nad tvojim raspoloženjem i celom kucom. A nabtinije od svega je da ti i muž popricate i budete sto kažu ameri „on the same page” nema popuistanja, nema umirivanja tako što ćete mu dati ono sto trazi. Garantujem da ćete brzo videti razultate.
Ovo sto je neko pomenuo za dolazak bebe verovatno jeste tzv trigger u njegovom ponasanju, to ćeš eliminisati tako što ćeš dnevno, ili nekoliko puta nedeljno odvojiti 1 on 1 vreme samo za njega, i reci mu da je to tvoje i njegovo vreme, čak i to možeš da koristis kao nagradu. Kod nas je u to vreme bila aktuelna kutija sa blagom u koj sam drzala vazda nekih sitnica. na kraju dana, ako su bili dobri mogli su da uzmu nešto iz te kutije. To je bila extra motivacija.
Vrtic će do neke mere ublaziti stvari, ali ništa neće promeniti kod kuce. On će nauciti da u kolektivu postoji jedan set pravila, al kod kuce nije tako.jedino sto može da bude od koristi je, da ti od njih pokupis nekoliko strategija i da primenis iste kod kuce. I sto će to tebi da bude mentalna i fizicka pauza.
Iskreno mogu da ti kažem da je i meni taj period bio najgori sa obojicom.
Posle 5e godine, ako se ništa ne promeni i ako se histerija i nedozvoljeno ponasanje nastavi, onda možeš da ga odvedes na evaluaciju, pa ako postoje neki drugi problemi, onda će ti već strucnjaci reci šta je najbolje da radis.
Nadam se i mislim da o tome ne trebaš da brines.
Srećno

Vidim da si zabrinuta, i verujem da nije lako sa dvoje male dece, gde je jedno naročito zahtevno.
Dete je 2plus god i pravo je vreme za tvoju intervenciju.
Ponasanje koje si opisala zahteva kompleksan pristup. Dakle sve sto bih i uspela da smestim u jedan komentar ne bi bilo od velike pomoći.

Preporucila bih ti knjigu „The incredible years” kao i da se raspitas da li ima organizovanih kurseva za roditelje dece od 2-8god u tvom gradu. Program je zahtevan, ali i zahvalan. Znam puno porodica, koje su bile jako zadovoljne tim programom. Naucili bi osnovne principe kako da uspostavite pozitivnu komunikaciju, kako da ga pohvalite, kako da ga nagradite, kako da ga naucite da kontrolise ljutnju, kako da vlada negativnim emocijama..
Informisi se i srećno:)

ovo iznad je apsolutno tačno aditivi mogu da izazovu agresivno ponasanje, a crvena boja koja se dodaje slatkisima i procesovanoj hrani je najgora.

evo mene opet. Imaš tako zahtevnog sina, malu bebu i još stizes da pravis onako divan blog! Svaka cast

Vidi, na ovu temu sam puno razmišljala. Majka sam sličnog deteta, imam i mladju cerku (4 godine je kod mene razlika da bih iole sacuvala prisustvo duha). Oboje su lavovi u horoskopu (kao i ja). Cerka, iako temperamentna i ziva, je olicenje razuma, rezona, poslusnosti (u granicama kod kuce ali u kolektivu savrseno)

Ovako ja to vidim-prvo ovo sto kažu-strogoca, vaspitanje, tvoj greška bla bla, to odmah zanemari. To su saveti koji ti daju ljudi koji nemaju decu ili koji imaju mirnu i poslusnu decu. Dokaz je i da imaš cerku koja se drugacije ponasa. Deca su razlicita i ne može se primeniti isti model vaspitanja i ucenja na svako dete. Nada33 je rekla dobro-prihvati da imaš takvo dete i gledaj kako možeš sebi da olaksas. Ova knjiga koju je neko spomenuo, Raising spirited children, je odlicna i meni je puno pomogla da razumem svoje dete, pa i sebe malo bolje.

Iz mog iskustva, koliko god mu ti sadrzaja pruzala, to nije dovoljno. Sigurno je u pitanju inteligentno i radoznalo dete, puno energije. Za mene je obdaniste odlično rešenje, ako možeš da nadjes neki play-based program, ne previse struktuiran, koji će mu drzati paznju. Ovako da ide 3 dana u nedelji barem, da ti imaš vremena da predahnes i posvetis se cerki. Stalno boravljenje sa ovakvim detetom bez imalo predaha je jako naporan sport, i ja sada to uvidjam posle 6 godina.

I na kraju da ti odgovorim da li će biti bolje-biće sigurno, i sto je jako utesno, sve sto sam kao ludak ponavljala, negde je ostalo, samo je trebalo 3-4 godine da on sazri i da mu dodje do mozga. Osnovne crte karaktera ostaju, ipak, neka urođena tvrdoglavost itd. ali se ipak može donekle modifikovati. Zrelost je tu primarna, a devojcice se nekako rode zrelije u odnosu na decake (bar u nasem slučaju)

Razmazeno dete, razmazeno dete...
bas me zanima vasa definicija razmazenog deteta i kako ga razlikujete od ostale „nerazmazene dece” i sve to u 2012.godini.

koliko ja kontam da je će dijete biti „zivo” ili ne najviše zavisi od toga šta je u horoskopu??!!

možda dijete ima prve znakove ADHDa?

Meni zvuci kao greška roditelja i nerealna ocekivanja za njegov uzrast. Nisu deca zivotinje, pa da su sa manje od tri godine poslusni i izdresirani.

Zvucis mi kao nasa tipicna intelektualka u inostranstvu, blago neuroticna, insecure overachiever i premorena. Brines se sto detetu postavljas granice, a ono ih ne postuje, ne slusa te. Ok, zvucim možda grubo, ali pišem zapravo o sebi, do pre par meseci. Moj sin sad ima 3 god i 2 meseca, mladji 16 meseci, malo smo ispred vas.

Isto sam bila premorena, novi posao, nova beba koja loše spava, svojeglavo i inteligento starije dete koje ništa nije jelo i ništa nije slusalo. Veruj da se nisam usudjivala skoro da ostanem sama sa klincima, nisam imala energije za borbu koja je potrebna sa starijim. Onda sam navukla neku gripcinu, i dosla svekrva na par dana da pomogne. Ona, totalno drugi tip od mene, neambiciozna, osecajna, radi kao uciteljica za decu sa spec potrebama, pa još holandjanka. Nisam mogla da verujem, kako je bez dreka, bez komandovanja, granica i ostalih super nanny gluposti zavela red i mir u kuci, smeh čak. Kako? Strpljelje, nepodeljena paznja detetu (dete oseca kad imamo double agenda), ljubav, osluskivanje detetovih zelja - u tom uzrastu veoma jednostavnih.

Dete mi se preporodilo, a ja sam krenula da kopiram svekrvu. Najveci deo dece jednostavno reaguje na okolinu. Na agresivan pristup i naredbe se reaguje pobunom. Na adhd ponasanje roditelja dete reaguje agitirano. Ja sam takva, hiper aktivna, radim uvek tri stvari paralelno, i kad je sa mnom, mali povileni. Sa tatom je smireniji, sa svekrvom je kao bubica. Razmisl o tome, da greška ne lezi u tvom detetu, nego u vasem pristupu.

Cao!
Kao sto vidis nisi sama. I moja srednja cerka je imala slične tantrume, dobro nije bacala na nas ali se bacala po podu plakala urlala (i sad to radi kad je premorena, prosto ne mzoes da dodjes do nje da uspostavis kontakt). covek birekao razmazen dete ali ni time out ni ostale statandardne metode nisu ništa pomagale. Meni je puno pomgla knjiga koju je mia preporucila. a taj pristup obuhvata i sto je Manu napisala. Možda su i aditivi u pitanju, možda je početak ADHD ali ja sam protiv da svako zivlje dete (duhovno ili fizicki ) dobije dijagnozu. Ova knjiga je putokaz kako da uspostavis kontakt sa svojim detetom i da razumes njegove potrebe. Mojoj devojcici je recimo bilo jako bitno da zna unapred kako će se i šta odvijati. Ako se igra i ja bupnem (u njenim ocima) iznenada i kažem idemo napolje ili u prodavnicu to je strahota od reakcije bila. A kad sam uvela da najavim da ćemo za pola sata da radimo to i to (iako ona tad pojma nije imala šta je pola sata) i da se ona igra a ja ću da joj najavim 5 minuta unapred- nikad vise tantrum nismo doziveli. I još mnogo toga sam promenila. najbitinije je bilo da cucnem i pokusam sto pre da ostavrim kontakt pre svega ocima a onda i rečima. Najbolji put u mom slučaju je bio kad kažem joj ti bi bas jako volela to i to. Sa puno razumevanja i podrske. Kad ukapira da je razumem moja je: blagim razgovorom i dogovorom resimo problem. Nasasva deca su divna i posebna ali eto neka su malo zahtevnija da ih razumemo. Sad kad imam ovaj pristup umem da razlikujem kad je u pitanju manipulacija,, razmazenost, premor, nadolazeca bolest, ili njen karakter. U zavisnosti od izvora probelma primenjujem rešenje. Sad nam radi i Time out i nagradjivanje, ma sve nam radi. Ali su nam i dalje ruke pune posla, da ne bude zabune, vaspitavanje je proces i uvek trazi jako puno energije.

Manu, samo da te pozdravim, dugo te nismo videli ovde. Pa svrati ponekad, nismo na kraju sveta :)

Blondi, malo sam se smorila od diskusija, u kombinaciji sa novim poslom, i novim pristupom vaspitanju, nisam imala vremena za razglabanja ovde. Sad nam se situacija mnogo popravila, pa će me možda biti malo vise.

Layla, evo par primera:

- kad hoću da prestane da baca igracke, ja mu najpre mirnim, pa onda sve povisenijim tonom kažem da prestane da baca, a ako ne prestaje, sledi kazna, time out i slično. Svekrva pocne da skuplja igracke, kao da je to najzanimljivija aktivnost na svetu. Za dva minuta, i moj mali zdusno i konstruktivmo sa njom sredi celu sobu, i sav cveta od pohvala kako je vredam. Moj scenario, gde ja postavljam granice, autoritet i ocekujem slusanje ili kaznu se zavrsio, pogadjas, u suzama (njegovim) i nerviranju (mom)
- svekrva provede 80% vremena sa njima na podu, igrejuci se u beskraj. Ja ako sam i 10% bila, zapravo nadgledam šta oni rade jednim okom, dok drugim pokusavam da zavrsim razne poslove i poslice, kuvam, seckam, čitam mail na telefonu ili još gore, sc diskusije...oni osete kad im ne posvecujes paznju i sve je vise i agresivnije traže. Šta ima loše u tome da dete želi maminu paznju i ljubav? To nije razmazenost, od toga deca rastu, a u nasem svetu gde smo bombardovani impulsima, informacijama, fb, bb, mail, sms i ostale nebitne gluposti, sve je teze to ignorisati, i jednostavno se na podu igrati sa detetom, na njegovom nivou, i bez cilja da se paralelno i efikansno postigne još 5 stvari.
- svekrva prica tiho i polako. Ja izverglam 5 kompleksnih recenica, Koje tako malo dete teško može da razume. Pri tom, om reaguje na moj tempo i brze i glasnije prica (dere se) kada je sa mnom, lagano i mirno kada je sa njom
- svekrva ga u pola dana, kada za to nije vreme, stavi u kadu da se igra. Da mu tri case, i oni tako po vise od dva sata pricaju i prelivaju vodu iz supljeg u prazno. Kad se voda ohladi, doda toplu i ceka da njemu dosadi i da sam izadje iz vode, koju obozava. Kod mene je sve funkcionalno: sad si cist, sad se brisemo, pidzama i spavanje.
- najbitnije, sto je kalavestra gore pomenula, dete zelu da zna na cemu je. I svekrva i moj muž mu najave po pola sata unapred šta će se desiti, pa pet minuta, pa minut, i on super slusa. Ja sam impulsivna, kod mene je sve SAD. Sad si gotov, idemo iz kade, sad je vecera, prestani da se igras. Morala sam sebe da istreniram da unapred planiram šta želim da maleni poslusa ili uradi.
- za jelo, ja mu prvo uvalim razna povrca dok je gladan, posto me brinulo da ništa zdravo ne jede, pa se gnjavimo po 45 minuta, dok oboje ne izgubimo zivce. Sekrva i muž mu prvo daju ono sto javise voli, orzeni krompirici, pirinac, suva pasta. Kad se zajede, nije vise nervozan od gladi, pocinju da mu na viljusku ubacuju povrce ilu meso. Sramota me da kažem, od kako sam prestala da ga hranim i da se mesam u to kako ga muž hrani, ima jedno pola godine, moje dete pocelo da jede. Još uvek to nije. Ono sto bih ja htela, ali sad jede 60% svega sto serviram, a bilo je manje od 10%

Najveci kompliment sam dobila od sina skoro. On je već odavno voz, kao i tata. To je rang najviseg reda, i svaki put bi naglasio da mama nije voz. Skoro me zagrli dok smo se nešto igrali, i kaže, mama, sada si i ti mali crveni (omiljena boja mu) voz.

Visese igraj, manje pricaj, manje ga vaspitavaj, a vise ga pusti da otkrije ko je, granicama ga uci primerima, a ne rečima. To traje malo duže, ali je ulaganje koje vredi, ja po prvi put uzivam u vremenu sa klincma, bez da sam na kraju dana kao da me pregazio voz.

Divni saveti Manu. Ja sam majka još jednog malog harambashe. Moje dete nije niti ljuto niti agresivno, ona je radoznala I zivahna. Sve hoće da pipne, da vidi, sa svim da se poigra. Takva je. E ako joj se to neda, onda pochne da se buni, plache I ostalo. Otresita je I nadam se da će tu karakteristiku zadrzati.

Moram da priznam da je bolja sa mojim muzem, koji imapristup kao manu. Ja recimo, kuvam rucak I vidim je da je krenula da se penje na sto. Povisim glas I kažem „ne”, ona me samo pogleda I nastavi po svome. Treba da probam drugaciji pristup.

„Zvucis mi kao nasa tipicna intelektualka u inostranstvu, blago neuroticna, insecure overachiever i premorena.”

Manu, kada sam ovo procitala pocela sam da se smejem, jer si opisala mene. I zbog toga me je interesovalo šta to tvoja svekrva toliko drugacije radi od nas. Dala si super primere iz kojih može mnogo da se zakljuci. Ja sam ocekujem mnogo i od sebe i od ljudi oko sebe, pa tako i od minijaturnog deteta. Bas kao i ti, tek u poslednje vreme pocinjem da ucim, jer primecujem da moje metode ne daju zeljene rezultate:-) Ja sam nestrpljiva, hoću sve sada i odmah, a deci je potrebno nešto drugo. Razumna, strpljiva mama, koja ne zuri, ne blene u kompjuter jednim okom da proveri mail na poslu, drugim gleda Discovery, osluskuje šta radi dete, levom mesa rucak da ne zagori, a desnom kucka poruke. Ne ide tako. Hvala ti sto si ovo podelila sa nama, stvarno super za nas neuroticne sa prevelikim ocekivanjima.

Ivanaikai, moje mišljenje je da ti imaš „spirited child”, kao I ja:-)
Momentalno nemam vremena da pišem ali želim samo da ti predlozim da procitas knjigu „Raising Your Spirited Child: A Guide for Parents Whose Child Is More Intense, Sensitive, Perceptive, Persistent and Energetic” od Mary Sheedy Kurcinka.
Nama je pomogla da razumemo temperament našeg deteta (a I nas samih) I promenimo način komunikacije I pristup svakodnevnim aktivnostima.

U potpunosti se slazem sa Teogopom, ovo mi je malo previse ruzicasto. Jednom - dvaput mogu zajedno sa njom pokupiti igracke, ali stoti put kad ih rasturi, ne vjerujem da ću bas cvrkutati dok ih skupljamo.

Malo nerealno sa ostalim obavezama koje zivot nosi.

Ja mislim da je moguće ovo sto Manu piše i da uopste nije nerealno. Ne treba metode primenjivati uvek i svuda, 24h dnevno, ali u nekim situacijama je mnogo bolje imati taj opusten pristup.

Da se razumemo, ni ja deci ne posvetim svo svoje slobodno vreme, i ja takođe radim. Poenta je u tome da kada sam sa njima, da im tada posvetim punu paznju, i da smanjim postavljanje granica za svaku sitnicu. Dala sam sebi slobodno i promenila prioritete, i to daje fenomenalne rezultate u nasem slučaju. Ima dana kad dodjem sa posla, sin me ne pusta da mrdnem, i ne mogu da spremim veceru. Ja se tada sa njim rvem, valamo se po nasem prljavom podu, a ona zajedno odemo do coska i kupimo pomfrit. Ima dana kada mu je pet minuta dosta, i ja na miru spremim i uradim šta god sam planirala. Neki put prekinem na pola posla, pa nastavim za pola sata, kada se zasiti mame. To ne znači da mu svaki dan čitam do kasno u noć,i da za svaki prst koji mu dam on trazi ruku. Ko sto sam rekla, moje dete je mirnije, poslusnije i srećnije od kako se ja na ovaj način trudim. Kuca mi je prljavija, jedemo cesce takeaway ini nešto na brzinu, ali sam ja srećnija, opustenija i konacno sam zadovoljna odnosom koji imam sa sinom. Vise mi nije naporno da budem sa njim, naprotiv, zadovoljstvo mi je.

Ajd da i ja kažem da potpisujem nekog, ali hiljadu posto se slazem sa Teodorom. Bakin sistem je super za baku al ne vidim kako uopste može da funkcionise sa mamom koja radi puno radno vrijeme. I čini mi se da ga taj sistem i ne uci ničemu nego da i dalje igramo po njegovim pravilima i gladimo niz dlaku.

Ma, meni se svaki put kad ovako nešto čitam namece koliko su naše situacije čak i reagovanja slični, da ne kažem isti.
Ja sam mišljenja da je odmor od djece kritican u svemu. Manu, to je divno sto si uzela slobodno vrijeme samo za sebe, i sto ste muž i ti otisli sami negdje, to je kljuc po meni. To osvjezenje s vremena na vrijeme to nam daje snagu za dalje. Ko nema predaha, može samo da sanja da će sa djecom smireno, onako kako piše u knjigama da treba...
Ovo sto nam se desava je po meni prvenstveno posljedica nedostatka sire familije u blizoj okolini. I naravno vjecitih finanskijskih problema (pomoć oko male djece je ovdje gdje sam ja, skupaaa). Ja sam malo pamentnija sa starijom, koristim sve 'resources' sto mogu da odahnem, vrtic, svekrva, sestra i ko god se ponudi ja pozovem da mi pomogne.
A, što se uloga tiče, možemo mi dosta da naucimo od baka, ali ipak mi smo mame i imamo daleko vise odgovornosti i poslova oko naše djecice...bake su divne za male predahe, igranje bez granica...

Ja mislim da je baka super i da ima šta da se nauci od nje:)
Takođe mislim da je moguće smireno sa decom, ulozeno vreme u igru sa decom se vraca desetostruko.
„Finjak” pali sa svom decom, ali sa pojedinom decom je to i jedini način. Možemo se busati konsekvencama, kaznama, zacas prođe njihovo detinjstvo u pretnjama, podvikivanju i fokusiranju na nered, razbacane igracke i nezadovoljstvo. (fizicku silu i ne pominjem, jer MORA da umemo bolje od toga!)

Knjiga koju sam preporucila gore upravo predlaze igranje sa decom. Izvikano kvalitetno vreme,(kada se neki izraz toliko forsira i pominje na sva usta, izgubi prvobitni smisao). Igra, jer se upravo kroz igru deca izrazavaju. Igra od nekih 15min, pola sata, za to vreme je roditelj prisutan i aktivan. Da li će to biti lutkarsko pozoriste, ne ljuti se covece, igra u kucici za lutke, svejedno. To malo zajednickog vremena stvori puno pozitivnog i u detetu i u roditelju.Dete te dozivi i upozna kroz njemu poznat svet (igru) i otvara mogućnost za dalju saradnju. Nakon igranja, lako pokupite zajedno igracke i tako se saradnja nastavlja.
Obavezno hvaljenje svakog pokusaja i svakog uspeha.

Cerka, uskoro puni 6god, je od dece sa kojom jedino fini način pali. Nikakve naredbe, ili imperativ ne pali.Odavno sam još u vrticu primetila, koje su joj omiljene vaspitacice: smirene, sa svim vremenom ovog sveta, ljubazne. Vaspitacice koje su u zurbi, izdaju naredbu: pospremi igracke, kod moje cerke izazivaju samo gnjavažu i diskusiju: nisam se ja igrala sa tim igrackama, to je Herman doneo. Ljutnju.. Dok bi „fina vaspitacica” rekla „Hajde da zajedno pokupimo igracke” i ova bi iz stopa pokupila, bez reci protivljenja.
Nedavno smo imali jedan period kada bi se brzo naljutila,bila razdrazljiva, sve bi joj smetalo, čim cuje ne, spremna je da zaplace. Kada skida jaknu i cipele-razbaca po podu (a odavno je sposobna da to uredno uradi). Trazi da je obuvamo. Opomene, izazovu ljutnju i plac.
Nekih mesec dana pre toga je imala operaciju i dugo nije isla u vrtic, verovatno privremeno izgubila, status u vrticu; a i ma koliko bezazlena operacija, ipak je ostavila trag.

Morala sam to da okrenem, jer je bilo nepodnosljivo. teogopa,da si je srela tih dana, rekla bi razmazeno dete;)
Pocela sam da se igram svakog popodneva sa njom, nekih pola sata. Uveli smo nalepnice- svaki put kada fino ostavi stvari u hodniku ili kada se obuje- dobije nalepnicu na ruci-zvezdu. Kada sakupi 5 zvezdica-dobije nalepnicu- poljubac. 5 poljubaca- radimo nešto po njenom izboru- bioskop, bazen, šta ona odluci.
Usput je hvalim za sve zivo sto napravi- pokupi tanjir sa stola: Svaka cast, kako si ti fina cura! Kada doda bratu igracku: kako si ti pazljiva sestra! Brat joj se nasmeje- On te obozava! Kada nacrta crtez-divimo se par minuta najmanje:)
I to je vrlo brzo promenilo stvar- dolazi iz vrtica-jaknu i cipele spremi i zuri da zaradi zvezdicu. Čak i ocev tanjir skloni sa stola (ako je on morao da ustane i uzme brata), a da je pritom nisam ni zamolila. Hoće da bude dobra:) Dete je procvetalo, isli smo na bazen, po njenoj zelji. Posle smo prestali sa nalepnicama, ali hvaljenje, zajednicko igranje su ostali. Granice i pravila su oduvek ista, ali saradnja mnogo bolja.

zaboravila sam da dodam za „finjak” Ko nije iamo iskustva da se sretne sa decom koja su previse stimulisana, ili ti overstimulated, preokupirana i koja primaju ogroman broj informacija u jednom trenutku, a zbog odredjenih disfunkcionalnosti u mozgu nisu u stanju da te informacije procesuju i organizuju kao recimo tipicno dete, pa se zbog toga deru, urllaju, histerisu i prave hao, on zaista ne može da sudi o tome kako je imati „malo zivlje dete”
ja još uvek ne bih da njenom ili bilo cijem detetu lepim dijagnozu, pogotovo ne ovako malom, ali često se desava da su extra intelegentna deca preterano stimulisana infomracijama koje dolazi iz njihovog okruzenja, i zbog nemogućnosti da sve sto srede i organizuju u svojim malim mozgovima, oni imaju navedene napade. Zašto su većinom ADHD deca, prilično intelegentna deca.Ili svako dete koje je sto mi imamo obicaj da kažemo „malo veci lopov i zivo dete” je u vecini slučajeva nadprosecno intelegentno. Oni i jesu hiperaktivni i malo zivlji zato što su malo intelegentiji, a ne obrnuto.

Ja sam suvise hipepraktivna za „manu metodu”.
Srećom posao mi je flexibilan i ne radim puno, pa mogu da budem relativno opustena sa decom.

Moj najmladji sin je vrlo naporan za cuvanje,on je vise puta pao i razbio se nego starija dvojica zajedno.
Ima problema sa hodanjem/ trcanjem, a impusivan je(dijagnoza od pedijatra)
Kaže da jedan u deset decaka ima impulsivnost do 4,5 god.
To je to bezanje,ide kao muva bez glave i ne zna za strah.
Već je imao jednu operaciju,jer je pocepao obrvu do kosti(u mojoj spavacoj sobi).
Bukvalno nigde ne smem da ga ostavim ni minut.
Srednji sin je laganica,sa njim je sve opusteno,slusa,u radnjama je uvek pored mene,a najmladji ako nije u kolicima,odeeee,ne konstatuje nikog.
Neka deca su jednostavno napornija od druge,i to je to.

:)

Da se nadovežem na podrivanje autoriteta :-)

Šta misliš da kada moj suprug ,,zarati,, sa ćerkicom zbog nečega što ja smatram da i nije tako strašno, da ja ne gutam knedle???

Najradije bih ga ,,olupala,, o patos što mi dira dete ali ćutim. Derala bih se kao Damjanov Zelenko koliko mi bude teško, ali držimo se zajedno u tom vaspitavanju zaradi njenog dobrog sutra. Ista situacija je i obrnuto. Čak ako mislim da je suprug malo preterao obavezno mu to kažem ali nasamo, da ona ne čuje.

Još kada onako malena i uplakana (a kriva je) dođe da se požali meni na taju i traži utehu za svoj nestašluk, hoću da crknem od tuge ali uvek isto uradim. Pitam je zašto je taja grdio. Kada dobijem odgovor, pitam je jel to lepo, ili da li sme to tako ili...zavisi od situacije. E kada dobijem odgovor od nje ali odgovor iz njene glave (smatram da je sama razlučila u svojoj glavici-zato joj i postavljam pitanje da li je to...pitane koje ima dva odgovora DA ILI NE) e onda nastavljamo da proširujemo temu i priču zašto to nešto ne može ili nije lepo...

Kod mene je uvijek bio sistem kao kod Manu sada. Samo da ne cuju ove sa teme Deca i odgovornost - nijednu zvjezdicu danas nisam zasluzila :-)

Nemam vremena da sve procitam, ako je neko ovo postavio neka admini sklone, a ako nije, nadam se da će biti od koristi makar malo;-)

http://www.najboljamamanasvetu.com/2012/02/pozitivno-roditeljstvo-ili-vaspitanje-sa-osmehom/

ja imam jednu„takvu” ljuticu. kako su stariji puno je lakse, razumniji su, ali kada je bas ljuta tada ne cuje šta joj se govori. ali ako joj objasnim pre nego sto udje u tu fazu „besnila” onda je podnosljivo. primetila sam da ako je gladna, zedna ili nenaspavana onda lakse dolazi do tih faza izliva besa. ne trazi da jede iako je gladna. ili posle bezrazloznog plakanja zaspi, ali to samo u kolima. u kuci nije nikada htela da zaspi.