Smrt je deo zivota koju po meni ne treba kriti od dece. Meni je umro jedan blizanac i posto je sahranjen a mi redovno obilazimo njegov grob oba moja deteta od rođenja su suocena sa tim. Moj sin isto ima sest godina i dodje u fazu kada pita o smrti ili o bratu. Mi smo vernici tako da ono kako sam mu ja barem pokusala da objasnim zadovoljilo je njegovu radoznalost i samo ponekad ubaci neko dodatno pitanje na tu temu. Moje objašnjenje je bilo da kada umremo zaspimo vecno i zato nas sahranjuju a da dusa nam odlazi na nebo kod Boga i da svi nasi umrli nas gledaju sa neba. Jedno od njegovih pitanje je bilo zašto je to tako, moj odgovor je Gospod Bog je to tako napravio i to je bilo za njega dovoljno. Moja deca rastu u nasoj veri tako da su ove odgovore prihvatile.

moja mama je umrla pre mnogo godina, ali je meni mnogo bitno da je ona prisutna u mom, i u zivotu mog mog sina.imam par njenih slika i jednu kutiju sa njenim sitnicama koju je moj sin video nebrojeno puta, ali koja mu je strogo zabranjena da dira, bez mene. verovatno zato izaziva neverovatnu znatizelju kod njega.
a onda smo jednom pricali o smrti i ja sam mu rekla da je baka nena umrla, da je dosao njen dan i da je baka sada na oblaku, da svi koji umru imaju svoj oblak.

sin (5god)- kako je na oblaku?
mama: lepo. svi imaju svoj oblak, sve je belo i stalno je sunce.
sin: i toplo? kao na zakintosu?
mama: i toplo, da.stalno je toplo.
sin: zašto ja ne mogu da vidim baka nenu?ja HOćU da je vidim!
mama: pa ona ne može da sidje sa oblaka kada želi,zato ne možeš da je vidis. ali ponekad, ona dodje da te vidi kada spavas.
sin: kako da znam da je bila?
mama: pa kada se smejes u snu, to znači da te baka nena golica, onda znaš da je bila kod tebe.
sin: hoću i ja na oblak.
mama: svi će na oblak, ali tvoj dan nije dosao.svi imaju svoj dan.
sin: (posle duuuuuugog razmišljanja) onda ću ja kada odem na oblak, jedan dan da se vratim, ali kod druge mame.
mama: pa, može da se desi.
sin: ali ja neću drugu mamu, hoću tebe, i ti si htela mene, pa sam dosao sa oblaka.

nisam sigurna, kako je dosao do zakljucka da je i on bio na oblaku, pa dosao meni. pricamo o svemu sto ga interesuje i ja pokusavam da mu objasnim neke stvari/fenomene tako da ih razume.

Kod nas je totalno ludilo što se toga tiče. Mm je vernik, pricao im je o tome, smrti(sticajem okolnosti) itd. prošle godine za Uskrs se neko nasao pametan da kaže mojoj mladjoj cerci da je Isus razapet na krst, pa je mesecima kasnije nosila bibliju i raspece sa sobom, stavi u korpicu bicikla i to ide sa nama napolje:)
One znaju da nakon smrti telo ide u zemlju, a dusa na nebo. Pitanja sama naviru. Ja odgovaram kratko i (ne)jasno. Mislim, svaki odgovor je za njih dobar, samo zavisi od toga u šta ko veruje. Uglavnom, moja prijateljica, ateista, je svom sinu rekla da ne zna šta se desava nakon smrti-dete je zavrsilo kod psihologa, jer je imalo uzasan strah(od nepoznatog), nocne more i nekoliko tikova( pranje ruku svaki cas, sitni rituali pre spavanja, strah od nepoznatih...). Na pitanje kada ću ja umreti, svojoj deci sam odgovorila da neću još 100godina i da ću zauvek biti njihova mama.
mm se zeznuo i pricao im je o djavolu, posvadjala sam se sa njim zbog toga, a deci sam objasnila da djavo postoji samo za zle ljude, a za decu i dobre ljude ne postoji. Hoću da kažem, da im neke stvari treba pominjati, a neke ne, bar ja tako mislim. Kratki odgovori, bez mnogo emocija...kod nas pali.
ps uvek cekam da same pitaju, obično 2 nedelje nakon što su cule nešto(dok same obrade:))

* pitanjA

Nemam problema da pricam o zivotinjama i kako one uginu, puno puta na plazi nađemouginule morske zivotinjice pa čak i velike 'horse-shoe crabs' i N ih je izanalizirao uzduz i popreko. Zajedno cistimo ribu kad je kupim od ribara.

Isto tako je sa zivotinjicama u parku a i našim ribicama u akvarijumu. Sve to je prihvatio kao normalno, ali ja ne volim da asociram to sa djecom... :(

Republica svidja mi se tvoj pristup i tako nešto slično smo i razgovarali već. Ja ne želim da to bude tabu jer ništa do sada nije bilo, sve mu objasnim/odgovorim detaljno i prikladno njegovom uzrastu.

Imam jednu knjigu sto sam kupila u Srbiji Zašto-Zato i bas moram da pogledam da li nešto ima tamo na tu temu.

Pa Aurora, neko svoj put zavrsi prije, neko kasnije. Neko preskoci razred, neko ponavlja, neko napusti skolu...itd.

Plavuso, strasno, sva sam se najezila. Mogu misliti koliko je to sok za malo dete.

Odvratne su mi te glupe izjave kojima su ranije plasili decu 'Majka će da ti umre ako ne uradis to i to...'

Uglavnom, moja prijateljica, ateista, je svom sinu rekla da ne zna šta se desava nakon smrti-dete je zavrsilo kod psihologa, jer je imalo uzasan strah(od nepoznatog), nocne more i nekoliko tikova( pranje ruku svaki cas, sitni rituali pre spavanja, strah od nepoznatih...).
---------

pricam ti pricu, sad ateisti zavrsavaju kod psihologa, a vernici ne. :) zavisi kako predstavis detetu. malo dete kao zna šta je bog pa mu to pomaze..može isto tako da mu se kaže kako posle smrti ide kod deda mraza, isti djavo za njih.

mi smo ilmiju objasnili slično kao goffman, kad je video neku mrtvu zivotinju, bez uvodjenja boga i sličnih gluposti, jer onda kad poraste opet moram da mu objašnjavam zašto sam ga lagala da takve izmišljotine postoje.
ne insistiramo mnogo ni na verovanju u deda mraza i slično, ne poricemo ali i ne isticemo.

-Interesuje me da li vasi malisani isto toliko puno pricaju o smrti ? -

Ne,jer i mi u kuci nepricamo puno o tome.
Smrt jeste sastavni deo zivota ali nije bas prijatna tema ni za odrasle,a pogotovo za decu.
Bilo je nekih pitanja kada su bili mali ali ja nisam spominjala ni oblake,pokopavanje u zemlju,Boga itd. nego odlazak u neki lepsi,bezbrizniji nematerijalni svet i da to nije ništa strasno nego sasvim normalna stvar kao i zivot...
Ne ide bas da sa petogodisnjakom pricam kao sa odraslom osobom,da ih ne bih opteretila morala sam da amortizujem objašnjenja.

Uostalom šta da im kažem kad ni sama ne znam istinu!

Zagushen saobracaj na nebu. :0)))

Slazem se sa Teodorom (vezano za Ilkin komentar).

Neno kako se zove knjiga?

Ne znam, mislim sto manje reći da je bolje. Ima bas dobrih primera gore.

Secam se price...komsinica moje babe izgubila muza, pao s krova dok je namestao antenu i unesrecio se. Dete (oko 6-7 godina staro) nadjose na krovu i spasise mu tako zivot. Dete je htelo da skoci da ode da vidi tatu. Dete je znalo kako je otac stradao jer se pricalo da je pao s krova. Mama mu je ipricala kako je tata otisao kod Boga i kako će ga opet videti jednog dana, itd... Mali valda povezao pricu da se ide do Boga kad skocis s krova te da će na taj način opet videti tatu i zamalo izgubi dete zivot. Inače mnogo je patio za ocem.
Mene zbog ove price uvek strah šta bih rekla detetu te kako bi on shvatio to što mu ja kažem.

Mojoj je tek 2 godine, tako da ne pricamo o tome, ali secam se kad sam ja bila mala, mama mi je lepo objasnila da se svi ljudi rode, žive i jednog dana umru. Niko ne zna kad će umreti, ali se to svima desi. Nakon smrti niko ne zna šta se desava, ali ne treba da se brine jer svi ljudi, biljke i zivotinje umiru.

Ovo je istina. Niko zaista ne zna šta se desava.

Pošto sam ja agnostik, ja ću svojoj deci istu ovakvu pricu plasirati.

Masha-mali, slučaj koji si upisala se upravo desio zbog toga sto je detetu receno premalo a ne previse, veruj. Moj sin je izgubio oca sa 6 godina i prihvatio je to na, uslovno receno, normalan način. Detetu kome se desi smrt vrlo bliske osobe stvari treba nazvati pravim rečima - da te osobe nema, da se neće vratiti nikada vise, da je na nekom boljem mestu /ne moras biti religiozan da bi verovao da dobri ljudi odlaze na dobra mesta, ja lično verujem u vanzemaljce pa zagovaram teoriju o nekoj lepoj planeti gde će živeti moja dusa/, da je secanje na nju nastavak zivota za tu osobu, da je ona uvek sa nama u našim mislima i snovima i da ne postoji način da dodjemo do nje nego da će se dete sa njom sresti na tom boljem mestu kada dodje vreme za to. Svako uvijanje i izvrtanje stvari upravo dovodi do toga da dete, ne znajuci da je smrt bespovratan put u fizickom smislu. pozeli da ode da vidi oca. Niko od nas ne razume smrt niti nestajanje ali nema ni potrebe za skrivanjem cinjenica. Naravno,da niko neće detetu u detalje opisivati kako je ta osoba izgledala posle npr.saobracajne nesrece ili ako je bila unakazena itd. Detalje preskociti ali cinjenice svakako objasniti kratko,jasno i razumljivo.

Što se tiče razgovora o smrti, ukoliko se nije desio smrtni slučaj, ja sam za to da se deci ništa ne objašnjava dok god oni to ne pitaju. Kada već pitaju, najbolje je objasniti kratko i jasno nekim primerima iz prakticnog zivota, pa bolje je i saditi deda Peru nego izmišljati neke price od kojih se mogu iskonstruisati ko zna kakve bajke. Ja sam za nešto na pola puta između Illke i Teodore mada mislim da je Teodora, kao vernik, Gospoda i Raj uzela kao metaforu za to neko bolje mesto odnosno za stav da sa smrcu ne prestaje ni secanje ni duhovni zivot neke osobe, da se tako izrazim.

Ja se ne bih upustala u sopstveno mastanje i izmišljala preterano neke price o smrti.

Naravno, svako odlucuje prema svom nahodjenju. Ja, na zalost, imam stvarno zivotno iskustvo vezano za ovo ali mogu da kažem da je istina uvek bolja od laži, i kratko predstavljanje cinjenica daleko bolje od dugih sati bajki.

Ja mladjem sinu /koji ima zivog oca, na sreću/ smrt objašnjavam preko godisnjih doba i umiranja lisca, cveca, trava itd. POkusavam da mu zivot predstavim kao beskonacni u krug smena u kome jedni dolaze a drugi odlaze i gde je, kao sto Repy rece, najvaznija stvar živeti i ostaviti dubok i dobar trag u srcima ljudi. UOpste se ne bavim detaljima o prestanku zivota i onim što sledi jer kako Vagabundo kaže, o tome ne znam ništa, pa ne mogu ni da detetu impliciram nešto u šta nisam sigurna.

Ne znam, nisam još dosla do tih pitanja i odgovora. Moja djevojcica je 3 godine.

Ali želim da podijelim sa vama jednu, za mene, jako dirljivu i jezivu pricu.

Moj otac je iznenada umro prije nepunih 2½ godine. Mojoj smizli je tada bilo 9 mjeseci..znaci, teško se icega puno sjeca. Meni je jako bitno da moje dijete zna za svog dedu..koliko je ona njemu znacila i koju sreću je unijela u njegov zivot kada se rodila. Tako da zna za dada Mishu..da spava i da je kod andjela. Ne postavlja nikakva pitanja.
E sada..neku vece pred spavanje, čitam joj ja pricu..lezimo zajedno u krevetu. Kažem joj laku noc i hoću da ustanem..
Ona će odjednom..
„Mama, deda je zavezao konopac na drvo pa se mama ljuljala... kad je bila mala”
a ja na to..koji deda?
ona: „deda Misho (pauza) onaj sto spava”
ja: koje drvo?
Ona: „tamo negdje daleko (pauza) kad je mama bila mala”
Mene već neka jeza pocinje da hvata...kontam da joj je moja mama pricala o selu i kako sam se ja ljuljala kao mala. Ipak je pitam jel ona pricala sa dedom Mishom..kaže ona „aham...” okrece se da bi spavala...

Mamu dan poslije pitam da li je ona ista pricala za ljulju..mama zanjemila i kaže „pa zar joj ti nisi pricala?”, reko ja „ne”..na to mama onako kroz jecanje kaže: „jao, usnila ga je..Boze dragi! I mene je pitala juče kada sam dosla po nju u vrtic da li ću joj pokazati ljulju na kojoj se mama ljuljala kada je bila mala.. sto joj je rekao deda Misho”..

Jezivo..zar ne.. Kako to objasniti?

Ja nikada nisam dozivela da „vidim” bivšeg muza koji je umro isto tako mlad, sa 33 godine, niti mi je dete pricalo o tome. Sa druge strane, verovatno je genetika u pitanju, moj sin je njegova kopija ne samo u fizickom nego i u mentalnom smislu. Primera radi, na potpunu isti dogadjaj će reagovati potpuno istom salom, voli iste stvari koje je on voleo, istu hranu, istu odecu, istu muziku a nije sa njim nikada živeo niti ga je toliko često vidjao da bi to mogao da upamti ili da mu ovaj to prenese. Recimo, ako smo u biblioteci, interesuju ga iste knjige kao i bivšeg, iste stvari iz geografije, istorije...prosto neverovatno. Čak je i moja svekrva rekla da joj je prosto neverovatno koliko su takve stvari kod njih identicne, pogotovo ona koja svog sina zna iz detinjstva pa još vise vidi neke sličnosti između njih dvojice u istom dobu. I meni se ponekad čini kao da mu otac na neki način sugerise koje stvari da voli ali istinski mislim da je prosto on njegov mali klon, preuzeo je sve sto je mogao od njega, toliko mnogo da čak ni to što živi sa mnom nije uticalo da neke stvari voli kao ja a ne kao on.

Isto tako, ne prođe niti jedan u mom zivotu da ga se ja ne setim iako mi je bio bivši muž. MIslim da to što tvoja prijateljica pominje, goffman, možda jeste i paranormalna pojava ali isto tako moguće da je u pitanju njihova povezanost. Ja nisam nikada osecala povezanost sa bivšim muzem do trenutka kada je umro. Od tog trenutka imam osecaj kao da je pola njegovog zivota pripalo meni u amanet,sto u stvari i jeste preko našeg deteta. Ne samo da me dete podseca na njega, sto je normalno zbog gore navedenog i ne ne samo da zalim tu strasnu cinjenicu da nije imao sansu da prozivi ceo zivot do starosti, nego i mene uvek neka pesma podseti, reakcija nekog coveka, silueta dalekog prolaznika, uglavnom ga na taj način „vidim” i uvek je prisutan. moguće je da osecam možda i podsvesno neku krivicu sto je otisao u trenutku kad smo bili posvadjani pa da me misli o njemu „progone” ali, sa druge strane, te misli nikada nisu ruzne niti osecam neku nelagodu, odbojnost ili kao što se neki boje npr. pokojnika koji su im bili bliski da bi ih mogli „videti”.

E sad, to sve bi se moglo protumaciti da on ne želi da ode odavde, bar tako knjige pišu, i da je prisutan u nasem ovozemaljskom zivotu jer ima neki „dug” i nereseni problem.

Ja to ne posmatram tako, možda gresim. MIslim da tek kada covek umre, na zalost, rasteretimo se svakodnevnih sitnica koje su ga cinile i od njega ostane /govorimo o bliskim osobama/ samo dobro secanje, bar je tako kod mene. Sigurno je imao zilion mana jer sam se razvela od njega upravo zbog toga ali ja se danas, zacudo, iskljucivo secam njegovih vrlina. Uopste ne mogu u misli da prizovem ništa ruzno niti da osetim ista ruzno. To je verovatno nagrada od smrti koju dobijemo - secanje, sansu za neki drugi bolji zivot u tudjim mislima.

I tako...napisah svoju melodramu a u stvari ne znam šta sam htela da kažem.

I još nešto.Postedite svoju decu ruznih prica o njihovim ocevima, ukoliko ste se razvele od njih. Nisam nikada pred sinom rekla ništa ruzno o njegovom ocu i to samo iz razloga sto sam imala super kontakt sa njegovom porodicom i nisam htela to da urusim a dosla sam u iskusenje mnogo puta. Onda kada je umro bila sam zahvalna sama sebi i njima sto je tako ispalo jer nikada sebi ne bih oprostila da je on umro a da je dete imalo loše misli o njemu i da ga je upamtio takvog.Naravno, ne slutim nikome svoju sudbinu i sudbinu svog deteta nego prosto nikada ne znamo šta sutra nosi.

Ja verujem u reinkarnaciju, čak sam se i dva puta vratila u svoj prošli zivot. Htela sam da pronadjem neke osobe i nasla sam ih. Meni je to bilo super iskustvo. Inače, dozivela sam puno paranormalnih desavanja, tako da mi nije ni strano ni cudno.

Pusta, to se ovde zove regressietherapie ( to je vrsta hipnoze) i radila sam je kod jednog diplomiranog za to coveka koji je poreklom iz Indonezije.

Da živela sam u razlicitim delovima sveta.

Mi ne pricamo o smrti, niti oni pitaju, niti ja objašnjavam.
A šta sam ovde gluposti procitala, da se uplasis! Hahaha:))

Neke mame bolje da ne objašnjavaju ništa!

Sedenje na oblacima?! To je isto kao objašnjenje da decu donose rode.

ma da afroditice, sigurno sam ja svom 5 godina starom detetu trebala da objasnim da mu je deda s kojim je provodio skoro svo slobodno vreme, jednostavno MRTAV, nema ga vise, zakopali smo ga vise se nikad neće vratiti...
Ne osudjuj tudja objašnjenja ako ne znaš koliko je teshko nositi se sa takvim gubicima, pogotovo gledati kako tvoja deca to teshko podnose.Pa sam svoju tugu nekako i podneses, a njihovu ne možeš nikako. Pa naravno da ćeš naći nablazi mogući način da pokazes da povratka nema, ali da će ipak tu biti zauvek.

Moj dimitrije se bas na dan sahrane slikao u skoli. Ja sam naravno bila u Srbiji, a oni ostali u USA. Bili su 5 dana bez mene. Kad sam dobila sliku kad me srce nije puklo, odmah sam je sklonila. On jasno tuzan, lice jedva neki mali osmeh, oci otekle, tačno potishteno dete. Nikad je vise nisam pogledala. Eto imao je 5 godina, na zalost se rano suocio sa gubitkom nekog bliskog i jako je to teshko podneo. Mi smo u skladu sa našim verovanjima to i objasnili, i tu nema ništa za ismejavanje i podecenjivanje.

Ovo pokazivanje javljanje, golicanje, milovanje...i Biblija i crkva ima jasan stav o tome da ne zamecem kavgu-necista posla, sto bi moja pokojna baba rekla (dok je bila ziva, nije mi se javljala)

kako me nerviraju ljudi koji pate od tog nekog socijalnog autizma,pa ne umeju da se emotivno identifikuju sa drugima, koji nemaju sposobnost da razmišljaju kao petogodisnjaci. zar je to tako teško, bogte?
nerviraju me jer ne vide dalje od lične nekonstruktivne perspektive (čitaj balkona), ne priznaju druga mišljenja sem njihovih,osim toga imaju tendenciju da argumentiraju malogradanskim komentarima, tipa ha ha.
šta znaci ha ha? nisam na istom nivou,ne razumem kontentu ha ha komentara, a sigurna sam da ha ha komentar ima funkciju opisivanja konkretnih osecaja, koje doticni pak nemaju u svom vokabularu. ujedno ih i zalim jer jednostavni odgovori ja jesam ja nisam, naravno uvek sa lične perspektive, (promaja na balkonu, šta li?) govore o njima kao neobrazovanim bez elementarnih kulturnih normi.
ljudi koji nisu u stanju da laboriraju svoje,kakvo takvo mišljenje, izbegavam u sirokom luku, glupost vredja, mada, budimo iskreni, bezobrazluk, neobrazovanost i glupost je kompliment egu.

ma da afroditice, sigurno sam ja svom 5 godina starom detetu trebala da objasnim da mu je deda s kojim je provodio skoro svo slobodno vreme, jednostavno MRTAV, nema ga vise, zakopali smo ga vise se nikad neće vratiti..

---------

Pa to je istina, zar ne? Surovo, ali tako je.

Zao mi je sto si izgubila oca, i vi ste se nosili s tim kako vi umete i mozete. Ja ne kažem da je to pogresno, ali mislim da nije u redu da ti osuđuješ način na koji to rade drugi ljudi.
ja VERUJEM da je moj otac zaista kod Gospoda i ne znam kako to izgleda, ali opet VERUJEM da je mirno, perfektno i bas onako kako je on zasluzio. Ne znam, nisam bila, nisam videla, ali VERUJEM, jer to je poenta vere zar ne.
I ne diskutujem ja o tvom nacinu noshenja sa gubitkom, već o tvom odnosu prema tudjem izboru kako da se nosi sa istim.