Poslusala bih savet doktora a onda razgovarala sa mm da zajedno odlicimo da li želimo još dec i da li smo spremni i onda bi imali dete pre te terapije u koliko je to ono sto želimo. Iako se prva trudnoća i porod i oporavak podneo teško ne znači da će i drugi put biti tako.

ljana, ti čini mi se nemas partnera? pa šta da se radi, zdravlje je najprece, ja to ne bih tako tuzno posmatrala. imaš zdravu i sretnu curicu, neće joj biti ništa ako bude sama odrastala uz tako briznu i pozrtvovnu mamu. svako dobro u novoj godini.

Pitanje je koliko je ta terpaija hitna i nezibezna u ovom trenutku. U slučaju da jeste, onda nema dvoumljenja. U slučaju da njeno odlaganje neće doneti neke teze i katastrofalne posledice, ja bih sebi dala pola godine vremena.
Pitaces me verovatno zašto? Bila sam u tvojoj situaciji kao i u situaciji u kojoj je smaragdi. I znam kako ženi izgleda beskrajno daleko i gotovo nemoguće da bi posle svega /ukljucujuci porodjaj, razvod/rastanak, borbu itd/ ponovo prošla kroz tu pricu, pogotovo mi koje se vezemo za dete i stavljamo ga u centar našeg sveta. Dugo vremena sam i sama mislila kako nema sanse da ikada vise rodim dete. Uopste sebe nisam mogla da zamislim u zajednici u kojoj živim sa nekim ko nije tata mog starijeg sina. A ipak se to desilo,i to na najbolji mogući način.
Iz tog razloga, ja bih dala sebi lično sansu još pola godine da sretnem nekoga, da sam na tvom mestu, ukoliko mi to, naravno, ne bi narusilo zdravlje.

U slučaju da nemas to vreme i da sa terapijom moras početi u vrlo kratkom roku, ne bih naravno nikoga jurila i tražila da rodim dete po svaku cenu. Imaš svoje dete i ne trebamo biti ni sebični u zelji da podmirujemo neke uobicajene okvire o broju dece niti smo svi isti. Neko može da ima 9 dece a nekome je i jedno sasvim dovoljno i ne treba da razmišljas u tom smeru, mnogi jedinci su sasvim srećni sto su sami i nikada nisu poželeli da imaju brata ili sestru, to ne treba uopste da te muci.

Mislim da je nemoguće doneti takvu odluku kao da pred sobom imaš priliku i ispustas je ako priliku zaista nemas jer to je onda samo mucenje. MOžeš dati priliku da dobijes priliku ali nemoj da se mucis pitanjima nego uradi ono sto je u ovom trenutku najbolje za tvoje lično zdravlje. Tvom detetu si ti najpotrebnija i to je najbitnije.

zdravlje je najvaznije u zivotu...ali ne znam ni jednog roditelja koji je zasalio sto je rodio djete...samo se može zazaliti ako se ne rodi...

Zna li darodavalac prvog materijala da je tata? Ja bih prvo njega pitala, ako ništa drugo.

Taj osecaj da nikada vise neću biti trudna i podariti još jednom cedu zivot, me često prate. Razumem tvoju zelju i propratne probleme.

Jedinci će ti reći da ne radjas jedince, a oni koji se ne slazu sa sestrama/bracom će ti reći da to i nije tako big deal.

Mislim da ne postoji odgovor na to pitanje jer je to daleka buducnost koju niti možeš da predvidis niti možeš da preracunas šta je bolje (jedno ili vise dece). Tu se radi o dilemi za koju znaš rešenje tek kada je u proslosti a ne u buducnosti.

Tako da tu resavas pogresnu dilemu.

Ono sto treba da gladas je tvoje SADASNJE stanje u OVOM trenutku. Ono na šta imaš najveci uticaj je SADASNJOST. Znam da će se mnogi kleti da su unapred uradili nešto pametno ali to nije zato što su imali pameti nego sreće.

Znači da li će brat/sestra da znaci tvojoj cerki to ti nemas pojma. Možda će da joj znaci. A možda joj i ne znaci. Možda je bolje za nju da bude sama. Kako ti to možeš da znaš?

Znam da ovo „bolje da bude sama” uzasno odvanja u hermeticki zatvorenim prostorima. Koji bi to mogao da bude slučaj da brat ili sestra „smetaju”? Pa ima ih milion... Kao sto ih ima milion da su Bogom dani i najbolji i nezamenljivi. I da se ponovim još jedamput: U OVOM TRENUTKU ti ne znaš koji će slučaj da se desi kod tebe.

Ono sto znaš je da ti treba tretman i da treba da ga otpocnes. Uvek sam za resavanje stvarnih, danasnjih problema, a ne izmišljenih iz buducnosti.

Ljana, dodacu na moj filozofski post o produzetku vrste u odredjenom trenutku, još samo malu napomenu a rekla bih da je i Lea pokusala da kaže nešto slično, mada nisam sigurna ni da li ću i ja uspeti da objasnim kao ni ona :)

Elem, mislim da je postulat pogresan - primera radi, moglo se desiti da ti ta terapija uopste nije bila potrebna, da ti se nikada nije nametnula ovakva dilema i da svejedno ostanes samo na jednom detetu. Isto tako, sutra možeš početi sa terapijom a za pola godine sresti coveka svog zivota i hteti dete sa njim. Zivot jeste u sustini dugorocan plan ali ja sam pokusala i u prvom postu malo nespretno da ti dam svoj primer - moj dugorocan plan je bio da imam sina jedinca, da se nikada više ne udam i da živim u Beogradu radeci svoj fenomenalan posao iz svoje hi-tech kancelarije. Godinu dana nakon ovakve javno izrecene zakletve bila sam trudna sa drugim detetom, u potpuno desetom gradu gde se ni u snu ne bih obrela da sam unapred planirala i još kao spoljni saradnik sopstvenog radnog mesta :)))

Sada kada si dala dva-tri podatka vise, ja bih se slozila sa Isidorom. Ako terapija sa godinu dana odgode ne menja bitno na stvari, zašto da ne, daj sebi tu godinu. MOzda ne sretnes nikoga, pa šta? Nije izgubljena godina, svakako. A možda bas sretnes nekoga. Opcija je milion, samo mislim da je neko traganje „na silu” pogresan start. Po meni, najbitnije je stvar posmatrati iz malo drugacijeg ugla -ne tragati za „materijalom” nego za covekom dovoljno dobrim da bude ocuh tvom detetu, tvoj zivotni partner i otac nekog tvog buduceg deteta. A praviti dete radi neke brojke ili slično, mislim da to ni sama ne bi zelela. I ne bas bukvalno tragati, vise u smislu kretati se, sretati, upoznavati ljude pa ako se desi, super...

I ja bih ti savetovala da potražiš drugo mišljenje. Možda postoji i drugačija terapija, pre nego što odlučiš bilo šta, moraš da znaš koje su ti opcije, u medicinskom smislu. Mislim da u današnjem svetu ne postoji bolest koja se svugde isto leči.

A što se tvoje dileme tiče, ne znaš nikada šta donosi vreme. Moraš da razmisliš o tome šta su tvoje opcije, i da realno sagledaš budućnost.Pre svega, potrebna si zdrava detetu koje već imaš. Može to da zvuči teško, ali ona je sad najvažnija, i sigurno važnija od zamišljene dece i porodice u budućnosti. A život je nepredvidiv, nikad ne znaš šta će se desiti: realno, opcije da u 6 meseci pronadješ partnera i odlučiš da sa njim imaš dete su holivudski scenario. Dešava se, ponekad, i nekome, ali ja to nisam videla nigde, osim na filmu. U realnom životu, postoji opcija da tvoj budući partner bude stariji, već ima decu, i da ne želi više dece. Ili da ne može da ima decu. Ili da... Nemoj svoj realan problem da vezuješ za nerealnu budućnost. Saberi se, sastavi svoju listu prioriteta, potraži drugo mišljenje lekara, ispitaj sve mogućnosti terapije.

Budi načisto sa sobom šta želiš, i osećaj se dobro sa tom odlukom. Ona nije laka, ali ne očekuj od lekara da će ti pomoći. Njima nije posao da ti nežno saopštavaju informacije o tvom zdravstvenom stanju, već da to čine stručno. Odluka je uvek samo tvoja, kao i život.

probleme sa kukovima imati i biti trudna ti je pakao(blago receno).posle drugog porodjaja sam iste dobila i to se „smirilo”pa smo se posle 8god.odlucili za još jedno dete,to su bili neizdrzivi bolovi.u toj situaciji MORAS imati nekoga ko će se brinuti za dete koje već imaš.
u svakom slučaju srećno i dizem ti kapu za hrabrost.

Jao Isidora ,legendo! HAHAHAHAHA crkoh:))))
Uglavnom ništa pogresno nisi napisala, tu i tamo to je to.

Ljana, zao mi je za dijagnozu:( Čula sam za tu bolest i nadam se da sve već zavrsilo što se tiče fibroziranja, da se zavrsilo u detinjstvu i adolescenciji pa sada je usporeno.
Nisam lekar, ali valjda je moguće prekinuti terapiju na 9 meseci?:) Vredi da pitas.

A šta ako su ti i oci i noge i dupe i sise dobri, to je tek problem, veruj :)))))