Koliko bila sirokoumna, liberalna truc, truc bla, bla sve bi ja te zlostavljace i ubice dece po kratkom postupku bez sudjenja ubila na najgori mogući način bez detaljisanja

Uuuuh... mnogo teska tema.

Ne mogu puno da filozofiram, ali samo da se nadovezem na onaj deo o „nepoznatim cikama i tetama”, da se ne sme pricati sa strancima i tako to...
Moja drugarica radi u socijalnoj sluzbi, za oduzimanje dece bas pri tako nekim traumaticnim slučajevima. Skidam joj kapu do poda zaistinski, jer ne znam kako zdrave pameti može da iz svega toga izlazi. Ja mislim da bih skrenula. Ona mi kaže da ne postoji takav horor film, takva ideja i izmišljotina holivudska da bude gora od onoga čega se ona nagledala u realnom zivotu, spasavajuci decu. Kaže da su najgori Indijanci, nemam pojma zašto... jednom prilikom je pocela da prica o nekom spustanju deteta u lonac kipuce vode :(((( prekinula sam je, nisam mogla da slusam dalje...

Elem, upravo tada mi je i ispricala da u danasnje vreme sve manje prolazi ta prica o strancima, i da zapravo najveca opasnost deci preti iz neposredne blizine. Veoma često bude neko iz porodice, ili kao ta tvoja drugarica - neko iz skole, sportskog kluba, dadilja itd..

Ne znam šta je pravo rešenje, osim prica, prica i samo prica, iz koje treba da se stvori bezuslovno poverenje. Mi nasem klincu koji uskoro puni 6 godina stalno kao papagaju ponavljamo šta su njegovi intimni, personalni delovi tela (drugarica rece da ih je to najbitnije odmah nauciti), i da njih NIKO NIKAD, osim mame i tate kad ga kupaju (ili kad nešto zdravstveno treba da se pogleda), ne sme da dira. Dobro, baka, deda koji su stalno tu se podrazumevaju.

Doduse, ja se i dalje držim price o strancima uz sve to. Kad prolazimo supermarketima i vidimo na zidovima izlepljene slike one sirote, nestale dece meni suze same idu :(((

Mislim da je roditeljski normalno da panicimo i mislimo na sve i svasta, kad su deca u pitanju. Dok nisam postala mama, nisam ni znala čega se sve plasim :o

I da, koliko god nedemokratski i necivilizovano zvucalo - ja sam pristalica smrtne kazne, za najteze slučajeve - uvek bila i ostala.

Mislim da smrtna kazna ništa ne resava.
Bolje bi bilo da se mogu ovi najmorbidniji zlotvori prouce da bi se možda saznalo zašto to rade a onda odnesu na jedno dugogodisnje mucenje ,minimum 15g ako prezive.

malo pre,pre dva sata videla sam jednu takvu vest, uhvatili lanac teskih pedofila u danskoj a ima i jedan iz zagreba i pokusavam da izbrisem to iz moje memorije.. neću da vam dam lik da ne bi vam se smucilo.

momentalnu smrtnu kaznu!.

Milice mnogo blaga kazna za njih. smrtna kazna sa prethodnim mucenjem.

Ne, jedina mana smrtne kazne je nepopravljivost greške. U slučaju da se dosudi pogresnom coveku /a desavalo se i to ne bas retko/, kada se otkrije greška, povratka nema.

Iako smrtna kazna ne može vratiti vreme za žrtvu, kao sto Milica kaže, po meni je bolje i smrtno kazniti nego da ih mi hranimo. Kad god naletim na neku tako emisiju na Discovery-u o zatvorima, uvek vidis kako oni tamo žive li žive a neko više nema zivot ili ono sto ima se više ne može nazvati zivotom. Da ne govorimo o oduzetim zivotima a tamo neki u zatvoru ide na kurs za svelje...uf.

Tragicno je sto u danasnjem svetu veću kaznu dobijes za upad na tudji posed i kradju nego za unistavanje tudjeg zivota.

Za mene je smrtna kazna bas kao onaj korov koji mi raste u basti, među finim cveckama. Ne trudim se da ga lecim, oporavim ili popravim... nego ga sasvim svesno, bez dvoumljenja iscupam iz zemlje i bacim. Ili kao kad na biljci jedna grana zakrzlja i raste bolesna... isto je tako otkinem, posecem...

Tako isto i u drustvu. Među većinom normalnog sveta, jednostavno je priroda zakazala kod nekih pojedinaca, i oni „rastu” u pogresnom pravcu. Moje mišljenje je da popravnog za takve slučajeve nema. Jedino rešenje je odstraniti ih iz drustva, bez razmišljanja.

Ispade sad ova tema za i protiv smrtne kazne, a to nije bila poenta :)

Pre par nedelja deca nam donela pismo iz skole devojcicu 4-ti razred pokusali uvuci u auto.U sred bela dana,veliko naselje u gradu,jako prometna ulica.Prodavnice,kuce sa svih strana i njima to nije smetalo.Nisu uspeli jer su prolaznici skontali pa se skupili.

Secateli se one devojcice Madelen ili neko slično ime sto je nestala pre 3-4 godine?Jesu li je ikad nasli?

Citajuci razne vesti o takvim stvarima u poslednje vreme, dosla sam do zakljucka da je najvaznije deci pribliziti tu uzasnu temu tako da ona ne bude tabu. jebiga, zivot nije bajka, svet nije lep film, i oni u danasnjem svetu moraju da znaju šta se oko njih dogadja i da retkima mogu zaista da veruju.

Kad se prisetim sebe, u detinjstvu, razmišljam, šta bi me sprečilo da kažem mami i tati tako nešto - imali smo divan odnos, verovala sam im potpuno, i oni meni, nije bilo tabua i zabranjenih tema, međutim - stid, stid bi me sigurno sprečio. Jednom prilikom je zazvonio telefon, brat i ja smo bili sami kod kuce. Neki manijak krene da mi dise u slusalicu i prosipa najodvratnije perverzije u moje uvo. Ja klinka, šta ja znam, možda sam bila 5 - 6 razred, možda ni toliko. Prvo ustvari nisam znala o cemu se radi. Onda kada je sadrzaj njegove price konacno dospeo do mog malog zbunjenog mozga, brzo sam mu spustila slusalicu. Bas u tom trenutku je neko poceo da otkljucava dvorisnu kapiju. Koraci, ulazi u kucu. Zatvara vrata. Brat i ja, prebledeli, pod krevetom. I on i ja zbog mog straha. Kad je tata poceo da nas doziva istrcali smo ispod kreveta i njemu u narucje, ja sam strasno plakala. Te veceri sam rekla mami i tati da je zvao jedan cika, i da je glasno disao u slusalicu, i da sam se jako uplasila. Šta mi je sve pricao, to nisam mogla da ponovim. Strasan stid me je sprečio da takve stvari uopste ponovim u sebi, kamo li naglas, mami ili tati. Ali su te reci odzvanjale u mojoj glavi kao crkveno zvono i cinile da se osecam uzasno i prljavo. Imala sam sreću da imam mamu kakvu imam. Ona je znala šta je problem, i znala je tačno kako da ga odagna. Rekla je, jednim običnim glasom, bez drame, kao da prica o markicama za pisma ili nekoj sličnoj banalnosti: „I pricao je stvari koje zvuce uzasno i o kojima ne volis ni da mislis, a kamo li pricas, zar ne?”

Ta jedna recenica je mene u tom momentu oslobodila. Potpuno. Moja reakcija možda zvuci smesno u odnosu na to šta se sve deci desava... ali hoću da kažem, znam da je to ta ista sabijenost u cosak, taj isti stid, to isto - zemljo otvori se da nestanem, samo da nikad nikome ne moram o ovome da pricam... - da je to krivo za to što ljudi godinama trpe da ih neko zlostavlja i cute ...a opet, nešto u tebi vapi da izadje, i truje te iznutra i ti vise nisi ti sve dok to ne podelis sa nekim, pa makar i 20 godina kasnije, kao odrastao covek, kao sto to uglavnom i biva, kada se konacno prevazidje taj stid. Mislim da je to zapravo kljuc koji otkljucava tu bravu - decu treba osloboditi stida, na bilo koji način, makar i na takav da im priblizis jednu X rated temu koja inače nije nešto sto je iko od nas mislio da će morati da saopštava svojoj deci. Decu treba senzitizirati na odredjene stvari (diranje) a desenzitizirati na druge (stid). Oni treba da znaju da niko ne sme da ih dira na izvestan način, oni od mame i tate treba da cuju na koji način bi im neko pretio u takvoj situaciji, oni moraju biti pripremljeni na taj uzas da bi ga bili svesni u momentu kad im se, ne daj boze, desi, i da bi umeli da se u njemu snadju i ponasaju u svoju korist a ne na svoju stetu. Toliko često deca trpe godinama silovanja i maltretiranja i ucene, zato što im je neko pretio da će im pobiti porodicu, psa, da će reci mami i tati ruzne stvari i osramotiti ih i tome slično... Ako dete unapred zna da bi to bila ucena sracunata da ih spreči da sebi pomognu, i da su takve pretnje prazne i besmislene i da im niko ništa ne može jer onog momenta kad priznaju šta im se desava mama i tata i milicija i SVI će biti tu da ih zastite... Mislim da je takvo dete mnogo bolje opremljeno da prvo, ne dozivi zlostavljanje, a onda, ako ga slučajno dozivi, da ga momentalno prekine i sebi nadje pomoć.

Uzasno je ovo teska tema i na zalost to je nasa najrealnija realnost. Drugarica koja je devedesetih bila kidnapovana i silovana i drogirana i ... ne bih dalje... mi je rekla kako je roditeljima saopštila šta joj se tačno desilo donela je kuci jedan film u kojoj se slične stvari desavaju glavnoj junakinji. Dala je mami i rekla joj - pogledaj ovaj film; meni se ovo zapravo dogodilo. Rekla je da nije mogla da prevali preko usta neke stvari, po cenu zivota ili pameti.

LJudi nadju razne nacine da kažu neizrecivo. Mislim da je najvaznije deci staviti te nacine na raspolaganje. Nekada uopste nije važno da stisnes zube i izgovoris istinu sam. Nekad je samo važno da je neko cuje, na ma koji način.

Šta reci? Svom detetu ponavljam i ponavljam stotinu hiljada puta da je samo ja smem dodirivati i doktor kada sam ja prisutna! Otac je ne kupa i ovako tako da je i on prekrizen sa liste. Ne ide nigde sama, ne ostavljam je nigde samu. Nadam se da će imati nasu pratnju u/iz skole bar do 13-14. Posle toga pfefer sprej u dzep i kurs samoodbrane + vristi dete, za to imaš grlo.

Na moju veliku zalost, iskusila sam taj ukus žrtve, svu sramotu i nemoc u kojoj sam tonula. Nisam silovana ali sam seksualno uznemiravana. Iz kruga kucnih prijatelja. Kostalo me je godina ali sam isplivala iz toga. Ostala je samo ogromna mrznja!

Komunikativna, strasno. Zao mi je.

A da ne pominjemo slučajeve kao sto je ovaj:
http://www.thenews.com.pk/NewsDetail.aspx?ID=24364&title=Father-marries-off-10-year-old-girl-to-resolve-deb...

a kojih je zadnjih godina nebrojeno u muslimanskim državama. I sve prolazi bez posledica, osim ako neko ne prijavi slučaj (sto je u ovom slučaju uradila majka devojcice).

Evo šta se meni desilo prije nekoliko mjeseci. Bili smo u trznom centru sa djecom. Sjeli da popijemo čak a muž kao po obicaju raširio novine. Stariji sin igra igrice na mobilni, a mladji prosipa secer. Obracam se muzu: Hajde pripazi ih na sekund, idem u ovaj outlet da vidim šta ima i kakve su cijene.

Ulazim u butik...kad za mnom trci sin mladji. Ja mu govorim iz radnje da ide kod tate da ja nešto vidim. Gledam rafove jednim okom a drugim pratim njega kako se vjesa za one senzorne drske. u jednom trenutku prilazi neki celavi covjek, sa stapom u ruci, sepa na jednu nogu, desna ruka mu u dzepu, crni dugi sako...otprilike oko 50 godina starosti. (Covjek vjerovatno mislio da je moj muž sam sa djecom i da bezbrizno cita novine i evo zgodne prilike da se primakne djetetu)

Ja se sakrila iza rafa udaljena 3-4 metra i osluskujem razgovor:

- kako se zoves malisa? Koliko imaš godina? A ko te je tako fino osisao? Idesli u vrtic? Ja imam kod kuce isto jednog malog djecaka, tako malog kao ti. On ima puuuuuno igracaka i sve na baterije. Volis li autice na daljinski? Hoćeš li da podjes sa mnom da upoznas mog sina?

- Hoću !

U tom momentu ja trcim prema njemu i zovem ga DODJI OVAMO SINE. Covjek istog momenta napusta mjesto i nestaje u gomili ljudi.

Ja izbezumljena uzimam dijete i trzim kod muza, guzvam mu one novine, derem se u centru na njega „Gledaš li ti ovo dijete, sad ga je covjek htio kidnapovati”

okupilo se par ljudi i pita šta mi je...ja u suzama opisujem covjeka i govorim da je sad tu bio, da je otisao...da ga uhvate.

Muž me smiruje i budjejuje da je samo možda popricao sa mojim sinom i nije imao nikakve namjere. Ispadoh ja luda i paranoicna, a evo i sad se tresem kad se sjetim te pedofilske face koja je imala namjeru da mi uzme dijete.

S muzem nisam pricala 2 dana. Ko zna šta bi bilo da sam ja ostala pogledom fiksirana za neke tamo jetine cipele. Pu pu ne daj boze. Ali neki mi je instinkt govorio da moram ipak da pratim na dijete jer se na muskarce stvarno ne možeš osloniti.

Cvajte svoju djecu u trznim centrima, jer bas tamo gdje je najprometnije desavaju se najveca kidnapovanja.

Potresla sam se jako jer ne volim ovoga da se sjecam, ali htjela sam da podjelim iskustvo sa vama.

4 god

Eferalgan, strašno. Mogu samo zamisliti kako si se osećala i kako se još uvek osećaš.

I mi tako odemo, kao i svi u tržne centre, robne kuće, prodavnice igračaka... ne znam kako vi, ali mene glava zaboli bukvalno. Dođem kući sa glavoboljom ako sam malu cvrcu vodila sa sobom. 55 očiju mi je otvoreno, više ne znam gde i šta gledam a ne mogu zahtevati od deteta od 27 meseci da bude kao mumija. Trčka dete okolo, razgleda, igra se... najlakše mi je da je ne vodim a opet mi žao da ja švrćkam a ona kući. Volim da je povedem pa kao nas dve ,,ženske,, idemo u šoping :-)))

Ali kada je povedem ,,ukrstim,, očima i živim u strahu.